Bosonoga…

ustala sam jutros uz zvuke konjskih kopita. Odskrinut prozor po ovoj jesenjoj noci uneo je u sobu svez planinski vazduh i zvuke uz koje sam se budila u detinjstvu.  Tek sto je svanulo.

Sanjiva  u polusnu provirila  sam prema ulici. Fijaker sa upregnuta dva crna konja zamicao je iza kuca koje se prostiru u polukrug i zatvaraju krug tu bas kod moje kapije.

Okicen jesenjim bojama i bundevama sunjao se mojom ulicom. Cekala sam da jos jednom prodje. Sanjivao sam se pitala, sta rade zorom na hladnom asfaltu.

Nisu prosli jos jedanput. Svadbeni fijaker u rano jutro? Nije bilo logike.

Utorkom  ne prolazi svadbena povorka.

Cujem odzvanjaju kopita jos uvek tu negde u blizini.

*
tekst: Slavcia Rankovic

Advertisements

Kad upadnes u zivi pesak

Mulj.

Izmedju ostalog pise o njemu Afroditta u svom poslednjem tekstu o lotosu. „Korijeni Lotosa su usadeni u mulj. Ali iz tog mulja, mracnog i oku nevidljivog mijesta, radja se jedan od najljepsih cvijetova, koji simbolicno izranja na povrsinu vode , ostavljajuci za sobom, dug i mukotrpan put svoje transformacije.“

Za razliku od mulja u zivom pesku nema korena lotusa.

Znate svi dobro kako to otprilike izgleda kada se upadne ili ste videli  bar na filmu. Retko kada covek izvuce zivu glavu.

Postoji razlika u jacini i dubini. Ako vas taj zivi pesak samo okruzuje a nije u centru vaseg kruga onda  je sansa da se spasite puno veca.

U nekim od tekstova sam spominjala da volim crveni pesak i zvuk zute loptice na njemu, ali da bi uzivala u zvuku tog malog zutog cupavog kruga moram da se izvucem iz zivog peska koji me je progutao i virim samo sa gornjom usnom iznad povrsine. Ovim se da naslutiti da nada ili bar mini delic te nade postoji da prezivim.

A nije da se nisam borila. Jesam! Recima, delima, stavovima, ljubavlju, paznjom, verom, podrskom, kolacima, tortama, cokoladnom kremom,sarmom, pogacama, pesmom, ponekad i nekim tanjirom i tiganjom. Nisam pokusavala sa drvenim ili metalnim maljem za meso, ali nije i da mi nije padao na pamet.

I tako zaglibih jos dublje. Noge su bile sve teze. Olovni pojas koji nose ronioci, mislim da je meni dodeljen bez da me neko prvo premeri. Mozda se samo podkrala greska, mozda je bila namera.

Spoj olova i zivog peska. Molim vas lepo, ima li lepse kombinacije za potop?

Virim  tako sa tom jednom gornjom usnom. Ni da se osmehnem. Ponekad  zatrepcem.O zamahu kose ni govora. Onda mi postane dosadno. Naculjim usi i opet cekam.

Zacujem korake i pomislim evo malo nade. Umesto nade istresu jos jedan dzak peska onako sa sjajem  u ocima, od koga se zaledi krv u venama. Ni lice ne stignem da zastitim rasirenim rukama, ni da zazmurim, vec suzama napravim jos vece blato.

Ah, kakav dobar mamac za morske pse. A oni se razmnozavaju neverovatnom brzinom.

Nakon mnogih bolnih krikova, jecaja i iskrenih decijih suza,praznjenja nosa i kijanja zacuo se nepoznat sum i pucketanje kroz vazduh. Blagi fijuk.

Bacenu udicu sam uhvatila u poslednjem zamahu. Moram je drzati jako. Rana je duboka u saci kojom sam je zgrabila, ali pokusavam da je zabacim daleko od mesta u kome tonem.

Kad podignem blatnjave trepavice svaki put ugledam mlado drvo lorbera. Samo da udicu dobacim do  njegovog korena.

*
tekst: Slavica Rankovic

Kameleon

Volela bih da ti posvetim stih

ali ne umem…

volela bih da te volim kao nekad

ali ne umem…

volela bih da te razumem kao nekad

ali ne umem

Ja sam ostala ista, a ti?

*
teskst: Slavica Rankovic

Sve ce doci na svoje…

„Sestro, sestro Saro dodjite u sobu broj 1!“ –

culo se iz bolnickog interfona, decijeg odeljenja negde u Austriji.

Pozurila sam i tamo zatekla sefa odeljenja kako pokusava da se sporazume sa pacijentom.

Sicusan decak  sa nebo plavim ocima virio je uplaseno ispod bolnickog pokrivaca. Pokraj njega stajala je zabrinuta mama i  placuci pokusavala da objasni lekaru pojedinsoti oko malenog.

„Dobar dan, ja sam sestra Sara i mi se razumemo, zar ne? “

Osmeh na majcinom licu postao je tako sirok i pocela je da prica bez da napravi pauzu.

„Ja cu vam sve prevesti i ubuduce dok ste u bolnici brinucu se o vama, nastavila sam tiho da joj objasnjavam. Ako vam bilo sta zatreba, samo me potrazite.“

Gorele su planine. Nekad nase planine. Ratovalo se u to vreme u Bosni i mnogim drugim delovima nase bivse drzave. Dolazila su bespomocna deca sa majkama, izmucena od puta, gladna, bolesna, promrzla.

U bolnici se govorilo jednim jezikom -„jugoslovenskim“. Ovde smo svi bili isti. Majke, bez obzira na veroispovest i razlicitost u izgovoru,verovale su mi, a i ja njima.

Ostajala sam duze posle zavrsene smene da bi pricala sa njima, plakala i delila tugu podjednako kao i radost kad bi koje dete ozdravilo i napustilo bolnicu. Mnoge sam odvezla do izbeglickih domova, nakon napustanja bolnice, jer nisu imali da plate taxi. Znali su gde mogu da me nadju, a ja sam se trudila da im pomognem i onda kad sam imala slobodan dan.

Plavooki deckic  iz dan u dan bio je sve bolje. Provodila sam dosta vremena u njihovoj sobi i za vreme nocnog dezurstva. Obecala sam da cu ih pronaci u izbeglickoj kuci i posetiti. Bili su daleko od grada. Izolovani u planini. Maleni je imao i nesto stariju sestru. Sa njima je bio i otac. Jedan od malobrojnih koji su uspeli da izadju zivi.

Proslo je nekoliko nedelja i ja sam resila da isprobam svoje vozacke sposobnosti i krenem da trazim ljude za koje sam znala da tamo negde na planini zive u nekom domu.

Voznja je trajala dugo. Put krivudav i toliko uzak da sam mislila da nikad necu stici do vrha, a kamoli nazad u grad. Sve je na kraju dobro zavrsilo.

Pronasla sam ih. Izasla sam iz auta i prema meni je krenula masa ljudi i dece da me pozdravi. Imala sam neke bombone i podelila klincima a onda pitala za familiju koju trazim i odveli su me do njih.

Izmedju alpa. Na samom vrhu gde se cinilo da nebo dodiruje njihove vrhove a sunce zatvara nebeska vrata, pronasla sam poznati osmeh malenog decaka i njegove mame. Stajali su u cudu i nisu verovali da sam to ja. Da sam dosla da ih potrazim i vidim gde zive.

Tu je zapocelo nase prijateljstvo koje traje skoro dvadeset godina. Davala sam i pomagala kad god sam mogla i koliko sam mogla.

I sve bi bilo lepo da ljudi ne zaborave sve ovo, cim im krene malo bolje u zivotu. A ja sam verovala da ovakve stvari vezuju ljude kao i krvno srodstvo. Da geni, ti ludi geni nisu ni vazni jer koliko puta su nas i oni izneverili, a neki obicni nepoznati ljudi obradovali.

Trudila sam se svaki put iznova kad bi smo posrnuli na tom nasem putu prijateljstva. Oprastala!

I dalje pomagala siroj i blizoj njihovoj rodbini i govorila sama sebi, ti to radis samo zbog sebe. Zbog svoje duse i svog srca. Pruzi im ruku ma kako oni to tebi vratili.

I doslo je da mi vrate. Da, razlog nepoznat!

Ne zelim vise ni da znam, zasto?

Rekla mi je  prijateljica: sve ce doci na svoje! A sta mi drugo preostaje, nego da joj verujem.


Ljubav, kamen i zuta loptica

Kamen na srcu jos uvek stoji. Ni nagovestaja da bi mogao da se pokrene u bilo kom pravcu. Umesto njega juce je pao prvi sneg. Smrzavala sam se na samo par stepeni u plusu. Iz protesta nisam htela da obucem jaknu, niti da obujem carape. Leto je jos uvek, zar ne?

Danas sam srela onog tipa iz horoskopa. Nista posebno. Bacila sam pogled na okolne planine i zaledila se  od pogleda na sneg iako me sunce grejalo na crvenom pesku, skoro kao na moru.

Osim kamena na srcu osecam ogromnu knedlu u grlu. Ili mi se to  samo jezik u vaznim momentima zaveze pa bi da se sam proguta ili sam  bas toliko netalentovana vise ne znam.

Evo sta znam:

sport je veliki deo mog zivota,

jedna velika neostvarena zelja.

Talenat. Upornost. Predodredjenost. Vestina. Izdrzljivost. Umece sa loptom. „Brze noge.“ Sve ovo  nosim u sebi od rodjenja- kaze moja mama.

Ispred mene je i tada  stajao neprobojni kameni zid.  Borila sam se i na kraju pobedila, odgurala stenu iz mog zivota ali onda je iscurelo vreme a pescani sat  se vise nije mogao okrenuti.

Proslo je mnogo godina.

Opet sam se zaljubila. Onako bas pravo. Znate onaj osecaj kad vam klecaju kolena, kad vam crvene usi a srce udara 200/minuti, kad zelite da to svi vide. Kad zelite da pokazete koliko ste srecni.

Bila sam uvek deo tima. Danas sam sama na jednoj polovini. Skakucem i borim se protiv sebe. Svaki novi udarac-nova pobeda. I jos uvek znam da se smejem. I radujem se, mada nije bas uvek lako. Ni noge nisu brze kao nekad.

Konacno kazu da mogu ostati zaljubljena bar do sedamdesete i ako ne ovim tempom, mozda malo laganijim, ali loptica ce uvek biti zute boje.

Crveni pesak, zuta loptica i jedna bela haljinica.

Narvno da znate, ja volim tenis. 😆