Sve ce doci na svoje…

„Sestro, sestro Saro dodjite u sobu broj 1!“ –

culo se iz bolnickog interfona, decijeg odeljenja negde u Austriji.

Pozurila sam i tamo zatekla sefa odeljenja kako pokusava da se sporazume sa pacijentom.

Sicusan decak  sa nebo plavim ocima virio je uplaseno ispod bolnickog pokrivaca. Pokraj njega stajala je zabrinuta mama i  placuci pokusavala da objasni lekaru pojedinsoti oko malenog.

„Dobar dan, ja sam sestra Sara i mi se razumemo, zar ne? “

Osmeh na majcinom licu postao je tako sirok i pocela je da prica bez da napravi pauzu.

„Ja cu vam sve prevesti i ubuduce dok ste u bolnici brinucu se o vama, nastavila sam tiho da joj objasnjavam. Ako vam bilo sta zatreba, samo me potrazite.“

Gorele su planine. Nekad nase planine. Ratovalo se u to vreme u Bosni i mnogim drugim delovima nase bivse drzave. Dolazila su bespomocna deca sa majkama, izmucena od puta, gladna, bolesna, promrzla.

U bolnici se govorilo jednim jezikom -„jugoslovenskim“. Ovde smo svi bili isti. Majke, bez obzira na veroispovest i razlicitost u izgovoru,verovale su mi, a i ja njima.

Ostajala sam duze posle zavrsene smene da bi pricala sa njima, plakala i delila tugu podjednako kao i radost kad bi koje dete ozdravilo i napustilo bolnicu. Mnoge sam odvezla do izbeglickih domova, nakon napustanja bolnice, jer nisu imali da plate taxi. Znali su gde mogu da me nadju, a ja sam se trudila da im pomognem i onda kad sam imala slobodan dan.

Plavooki deckic  iz dan u dan bio je sve bolje. Provodila sam dosta vremena u njihovoj sobi i za vreme nocnog dezurstva. Obecala sam da cu ih pronaci u izbeglickoj kuci i posetiti. Bili su daleko od grada. Izolovani u planini. Maleni je imao i nesto stariju sestru. Sa njima je bio i otac. Jedan od malobrojnih koji su uspeli da izadju zivi.

Proslo je nekoliko nedelja i ja sam resila da isprobam svoje vozacke sposobnosti i krenem da trazim ljude za koje sam znala da tamo negde na planini zive u nekom domu.

Voznja je trajala dugo. Put krivudav i toliko uzak da sam mislila da nikad necu stici do vrha, a kamoli nazad u grad. Sve je na kraju dobro zavrsilo.

Pronasla sam ih. Izasla sam iz auta i prema meni je krenula masa ljudi i dece da me pozdravi. Imala sam neke bombone i podelila klincima a onda pitala za familiju koju trazim i odveli su me do njih.

Izmedju alpa. Na samom vrhu gde se cinilo da nebo dodiruje njihove vrhove a sunce zatvara nebeska vrata, pronasla sam poznati osmeh malenog decaka i njegove mame. Stajali su u cudu i nisu verovali da sam to ja. Da sam dosla da ih potrazim i vidim gde zive.

Tu je zapocelo nase prijateljstvo koje traje skoro dvadeset godina. Davala sam i pomagala kad god sam mogla i koliko sam mogla.

I sve bi bilo lepo da ljudi ne zaborave sve ovo, cim im krene malo bolje u zivotu. A ja sam verovala da ovakve stvari vezuju ljude kao i krvno srodstvo. Da geni, ti ludi geni nisu ni vazni jer koliko puta su nas i oni izneverili, a neki obicni nepoznati ljudi obradovali.

Trudila sam se svaki put iznova kad bi smo posrnuli na tom nasem putu prijateljstva. Oprastala!

I dalje pomagala siroj i blizoj njihovoj rodbini i govorila sama sebi, ti to radis samo zbog sebe. Zbog svoje duse i svog srca. Pruzi im ruku ma kako oni to tebi vratili.

I doslo je da mi vrate. Da, razlog nepoznat!

Ne zelim vise ni da znam, zasto?

Rekla mi je  prijateljica: sve ce doci na svoje! A sta mi drugo preostaje, nego da joj verujem.


48 thoughts on “Sve ce doci na svoje…

  1. Saric,ti si jedna topla dusa !
    Davala si kad si mogla i koliko si mogla ! Mozda je i to tvoja uloga…uciniti ovu planetu ,ljepsim mjestom za zivljenje.
    Vjeruj mi da sam se prepoznala ! Treba pruziti ako smo to u stanju!
    Ovoj nasoj maloj planeti su potrebni ljudi spremni da pruze.🙂
    Previse je onih,koji bi samo da uzimaju,ne razmisljajuci da je potrebno staviti nesto i na drugi tas.🙄

  2. Jednom sam ja, izludela od toga koliko ljudi nemaju meru, rekla svom ocu: „Dosta covece, jel vidis…“ a on mi odgovorio-bolje ja da dam i pomognem, nego da sam u situaciji da treba meni da pomognu.
    A da nisi, jela bi se sto nisi. I tako, neko to od gore vidi sve… 🙂

  3. Das i osmeh sam dodje, a srce lupka od srece. Volim kad sam u mogucnosti i kada dajem, sto i drugima zelim…Bolje da dajemo nega da nam daju..Ponavljam se, ali je tako…

  4. Stevo
    da tako mislim i ja… bila sam na momete jako tuzna i ljuta…
    a moja dobra prijateljica je pokusala samo da me u tom trenutku ohrabri…

  5. Afroditta
    hvala ti 😀
    uvek cu pomagati koliko mogu i kada mogu. Nije sve u novcu. Ali ljudi koji su u dusi losi oni su uvek losi… ne zelim da vidim to u ljudima, potiskujem, odgurujem i ne zelim da prihvatim, uvek nadjem opravdanje, a onda me to dobro tresne po sopstvenoj glavi… ne volim izdaje, ne volim kad me prodaju za saku malo boljeg… i ne volim kad mi ne daju sansu da saznam, zasto je to tako…
    uh, al sam se raspisala, sad ce i subota 😉

  6. Sanja
    draga moja, tako je delim misljenje sa tobom…
    to je i moja cesta recenica.
    iz dubokog razocarenja sam napisala ovaj tekst, jako sam iznenadjena, ali tako je to, covek se uci dok je ziv,
    i uvek se iznova opece, iako je osetio kako bole neki drugi plikovi …

  7. Povratni ping: #pratipetak #followfriday Da, mi zaista volimo pričati o blogovima!!! « Uspesi, padovi i život uopšte

  8. Ceo život vučem za sobom te priče.
    Razmišljam puno o tome, zašto se ljudi tako ponašaju; da li prave planove, da li to rade iz nehata, da li …?
    Ne mogu da shvatim kako im mozak funkconiše.
    I ne mogu na to da se naviknem, dozvoljavam da budem namagarčena, iznova i iznova.
    Ali, kao što reče neko, neko to od gore vidi sve ….

    valjda …😦

  9. Ib
    pa da tako nekako. Mislim da ovde u ovom slucaju zavist igra veliku ulogu. To sto bi neko hteo da bude u mojoj poziciji a ne moze. Nisam ja kriva za to. Rodjena sam da pomazem, a sve ostale diplome sam stekla skolom…. Znaci nista mi nije poklonjeno. Dok je njima bilo tesko ja sam slusala i pomagala i brinula se i savetoval koliko sam umela, e sad je trebalo meni pomoci samo recima, prolazila sam kroz tezak period i jos sam u njemu, a oni grizu bez savesti…😦 neka, ne trazim razlog, naslucujem ga… i okrecem novi list, novi pocetak, daleko od svih…

  10. Suske
    nama na kraju uvek ostane samo to da neko od gore valjda sve ovo vidi.😦
    strasno sam povredjena i razocarana u tzv. prijateljicu! i mnogo vise od toga, no to nije za ovaj blog. Ne dati mi podrsku kad je najteze, a pri tom ici protiv mene iza mojih ledja, bez da ja znam, bez da ja naslutim…e to je previse!
    Bez mogucnosti da cujem o cemu je rec!
    To nije prijateljstvo, ili jeste samo iz racuna.
    Magarac sam, bicu sigurno jos, valjda mi je to u genima😆
    Ne zelim da im se bilo sta lose dogodi, samo zelim svoj mir, pogotovo u zelucu.
    pozdrav draga i sledi puno lepsa prica o Berlinu 😀

  11. Sve jednom dođe na naplatu. Sve.
    I dobro i loše. Neočekivano. I dvostruko jače.
    Nadam se da to i tvoji tzv. prijatelji znaju. Ako ne znaju- saznaće.

    Ko je mali, ostaće vječno mali.
    Izdigni se samo. Ne vrijede da se nerviraš.

  12. neocekivano sam i ja bila deo te tvoje dobre ruke, tako da znam koliko ti je srce. ovoooooooooooooooliiiiiiiiikoooooooooooooooooooooooooooooooo!
    verujem da te boli i mene bi isto, ali kako ti rece ta prijateljica, doci ce sve na svoje, ti se uvek mozes pogledati u ogledalo, ja kad ti kazem, i to neka ti bude uteha i …ode mi pamet jbt😀

  13. Eh, Saro, tek kad ti je teško vidiš ko je kakav čovek.
    A ti si davala jer si tako osećala i neka si.
    Čovek nikada ne zaboravlja prijatelja koji mu je bio tu u nevolji,
    ali mnogo je više onih koji se okrenu i pobegnu… Ljudi ne vole da teše,
    vole da dele sreću…

  14. Ti daješ mnogo više od materijalnog…Duša ti je divna, i što više daješ, sve je veća…Bogata si Saro…Najbogatija.

  15. Dolly
    znas kad ne mozes da ispravis nepravdu k’o ni krivu Drinu.
    proslo je skoro dva meseca i svo ne nerviram se😀
    samo bice jos tu cackanja, slutim.

  16. Veco
    mene cine reci srecnijom i ako to iz njih proizilazi, onda
    sam stvarno srecna…
    Ovde nije bilo lako steci neke prijatelje. Tada na pocetku smo svi bili izgubljeni
    i sami… ja verujem ljudima, ali nazalost cesto i pogresim…

  17. Saro
    nekoliko puta već pišem komentar, pa ga brišem.
    Nemam šta pametno reći, osim da te ne mogu taći ako im ne dozvoliš. Jednom si dozvolila i nikad više. Ignoriši. Neka laju do mile volje. Uješće jednom i sebe.
    Sve ono što radimo radimo za sebe. Ti si uradila kako je tvoja duša željela, oni onako kako su željeli. Ko je tu mali, a ko veliki, shvatiće jednom.
    Ne ispravljaj krive Drine, ne dozvoli im niti jednu riječ da ti kažu. Završeno.
    Ja to križam za vjek vjekova.
    Daš mu prst, uzme ruku, pa te onda tom šakom ošamari.
    Neće da može.
    Ljuta sam …🙂

  18. Tako je Dolly
    prekrizacu zauvek! odlucna sam i necu se dati ovaj put pokolebati.
    i znam da se nesmem upustati u diskusiju. Ma, nisu vise vredni. Napisala sam ovako tekst, ne da sebe hvalim, nego da obajsnim kako prijateljstvo poce…moja sreca je bila da ucinim njih i njihovu decu srecnom…
    Pocela sam da pisem o Berlinu i napisala nekoliko stranica iz prve, sad moram da lepo to sve skratim i podelim sa vama… da „skinemo“ i ovu pricu sa dnevnog reda, kao odradjenu😉

  19. sarah, da li je takav odnos

    ljudi iz zavisti svasta rade, vazno je samo da komsiji crkne krava, sta ih briga za sve ostalo

    i medju austrijancima, ili je to nekako karakteristicno za ljude sa ovog naseg podnevlja.

  20. znam da su sa naseg podnevlja ovi iz price
    a ja sam pitao: da li takav jedan odnos postoji i medju australijancima?
    Znas,… ti si medju njima dugo godina i valjda si nekad oslusnula nesto sl. medju njima, a mene jako zanima? Research

  21. Ivane
    ma nema razlike veruj mi… i austrijanci to rade, samo sa malo vise stila😀
    zavist poznaju i cesto koriste tu rec „Neid“

  22. ma znas ti da ja mesam australiju i austriju, ali dobro, znas ti na koga ja mislim:mrgreen:

    Meni su u Bregenzu bas delovali fini ljudi, a kad ono oni s stilom.😉

  23. Opekla sam se nekoliko puta na sličan način, ali nekako sam vremenom stvorila kao neku „taktiku“ ili kako to da nazovem. Pomažem kad god mogu, koliko mogu, ma razumeš to…, ali iz takvih kontakata ne stvaram prijateljstva i ne očekujem ništa. Ne mislim ni na zahvalnost, nego eto tako baš ništa. Tako da ne mogu ni da budem povređena, niti razočarana. Hmmm…ne znam jesam li uspela da objasnim šta sam htela reći?

  24. Char
    razumela sam… meni se cini kao da sam napisala da sam ja kupila prijateljstvo, no htela sam smo da pokazem kako je nastalo, jer ovde gde sam ja nema mojih skolskih, nema poznanika iz detinjstva, nema familije…
    nikada od njih nisam nista ocekivala, ali sam mslila da me ona razume, bar je tako govorila… a ja sam verovala da je tako…
    sto bi me neko lagao,… kad ono..?
    pozdav

  25. Sarah,nemoj nikada da sputavas tvoje istinsko ja ,zbog onih koji ne primjecuju ljudskost na dijelu.
    Neke veze ne mogu da istrpe poremecaj ravnoteze u odnosima ,mada se u biti,tek tada isprobavaju prave vrijednosti.
    Budi uvijek Sarah i samo Sarah !🙂
    Njoj njeno,a tebi tvoje !
    Cmok !🙂

  26. Tako sam i uradila: Dosta je bilo. vreme je bilo da okrenem list i ne dozvolim da me vredjaju bez razloga…
    Hvala Afroditta😀

  27. Draga Sarah!
    Ukazala si na jednu pojavu koja se veoma cesto desava na putu duhovnog razvoja. Tolstojevo zapazanje takve pojave otprilike glasi (parafraziram): „Nije redak slucaj da neobrazovan i ogranicen covek prevari veoma inteligentnog i pametnog coveka.“
    Mada Tolstoj navodi razlicito obrazovanje ljudi poenta njegove izreke se nalazi u njihovom razlicitom duhovnom razvoju. Obrazovanje nije pokazatelj duhovnog razvoja ali ga u odredjenoj meri inicira posto je za duhovno razvijene ljude izrazena tendencija ka ucenju (usled njihove duhovne razbudjenosti). To je verovatno razlog zasto se Tolstoj izrazio kroz obrazovanje.
    Kako objasniti ovu pojavu? Zasto se ponekad desi da duhovno siromasan covek prevari duhovno razvijenu osobu?
    Dok je duhovno razvijenom coveku pogled usmeren na visinu te njegova inteligencija istrazuje visu sferu egzistencije dotle duhovno siromasni ljudi uranjaju u niske, mracne ponore egzistencije i psihe.
    Njihova sva energija je koncentrisana na obmanu i manipulaciju za uskogrude, sebicne interese. Iako ptica u visini ima mnogo siri pogled nego krtica pod zemljom, iz njene perspektive je veoma tesko uociti podzemne hodnike krtice. Ti nisi „magarac“ vec „ptica“ koja se se izdigla suvise visoko tako da su joj mnogi detalji u nizini ostali neuocljivi. Zato nemoj nepravedno potcenjivati svoju sposobnost jer iz svega sto si navela zraci lepota tvoga duha.
    Izuzetno je vazno da se shvati da je duhovni razvoj proces koji traje svo vreme u fizicoj egzisteniji. Zato je nemoguce izbeci neprijatne situacije ili teske momente u zivotu posto oni predstavljaju aktivan proces razvoja i promene. Njima se ukazuje na odredjenu nefunkcionalnost ili zabludu u nasem nacinu razmisljanja koja trazi da bude prevazidjena.
    U teskim momentima nije na odmet podsetiti samog sebe da zivot nije odrediste vec putovanje, te da se zato ne treba ni jedna situacija shvatati suvise ozbiljno jer je prolazna i promenljiva.
    Svaka situacija u zivotu ima svoju lekciju i vodi nas ka visem stepenu razvoja ili razumevanja. Ono sto odredjuje nasu uspesnost u savladjivanju lekcije je nasa reakcija na situaciju.
    Ego reakcija ima potrebu kontrole i ocekuje da sve bude u skladu s njenom odredjenom logikom ili pravdom. Takav stav je sam po sebi ogranicen. Bozija mudrost ili visi red univerzuma daleko nadmasuje kapacitet naseg razumevanja. Ukoliko nismo u stanju da uticemo na situaciju neophodno ju je prihvatiti i imati u vidu da je ipak sve onako kako treba da bude; da se u svemu nalazi smisao kojeg jos uvek nismo u stanju da sagledamo.
    Savim je prirodno da nasa reakcija potice iz ega ili trenutnog stepena razvoja koji se opire promeni. Duh i telo se nalaze u stalnoj interakciji. Da bi se ostvarilo funkcionalno misljenje neophodno je najpre ostvariti telesnu opustenost.
    Ukoliko se oseca grc u telu, mucnina u stomaku itd. potrebno je samog sebe upozoriti da je to reakcija ega ili polusvesnog ega i da se kroz njih ne moze pronaci resenje. Ja se opustam na taj nacin sto se prisecam velicanstvenih pejzaza ili momenata u kojima sam osecala izuzetan mir, tako da ih nastojim ponovo doziveti.
    To pomaze da se ostvari odredjena ravnoteza koja nam omogucava stav neutralnog posmatraca svih unutrasnjih zbivanja ili svesnih nivoa koji se pojavljuju u vidu razlicitih inklanacija.
    Tak sada sam primetila da mi je tekst dosta dugacak za komentar. Ne znam koliko sam bila u stanju da iznesem ono najbitnije posto je ova tema samo „naceta“ i o njoj moze dosta da se kaze.
    Veoma je vazno da se razume unutrasnji konflikt izazvan odredjenom situacijom te ga nije pozeljno potiskivati ili ignorisati. Zato ti sve ovo i pisem. Ne zato sto smatram da ti toga nisi svesna, vec zato da te potsetim.
    Svi mi u teskim momentima u izvesnoj meri izgubimo ravnotezu i ogranicimo nase razmisljanje na suzenu prizmu problema. Iz tvojih tekstova se naslucuje tvoja duhovna snaga i verujem da ces veoma brzo povrati svoj mir (ako vec nisi). Ukoliko osetis potrebu da s nekim razgovaras sigurna sam da ti vecina nas ovde stoji na raspolaganju i da ne bi imali nista protiv ukoliko posaljes pp.
    Pozdrav i sve najbolje.

  28. Mi ne ucimo samo iz vlastitog iskustva vec isto tako i iz iskustava drugih ljudi. Zbog toga u ljudima i postoji snazna potreba za komunikacijom i razmenom iskustava. Posto sam ja imala slicno iskustvo tvome odlucila sam da ga ovde iznesem jer postoji mogucnost da mozda nekom bude od koristi.
    Mada nemam obicaj da komentarisem ljude (pogotovo ako nemam sta pozitvno da kazem o njima) ovde ce to ipak biti neophodno (kao sto si i sama primetila).

    Ja vec dugo vremena zivim u Australiji. Pre 20 godina sam radila s jednom nasom zenom. Ona je u to vreme bila u njenim 50-tim, a ja u kasnim 20-tim godinama. Imala je veoma tih i nezan glas i izgledala je nekako skromno. Na mene je ostavila snazan utisak tako da sam je iskreno zavolela kao prijatelja. Mislila sam da je to jedna divna i plemenita zena. Zalila sam je posto mi je pricala da joj muz pije i da je ljubomoran. Da cesto mora da spava kraj otvorenog prozora da bi mogla da iskoci ako on pocne da je tuce itd.

    Bila je takoreci polupismena pa sam joj uvek pomagala oko formulara u vezi posla. Ona nije vozila kola pa me je cesto molila da je prevezem iako mi nije bilo usput. Da ne duzim, bila sam spremna da ucinim bila sta za nju i da joj izadjem u susret.
    Medjutim, za sve to vreme ona je plela mrezu oko mene i pravila razne smicalice dok sam joj ja „slepo“ verovala. Nas narod ima pogodan izraz za to kada kaze da se neko prevede zedan preko vode. Tek kada je postalo ocigledno da je upravo ona ta sto mi pravi probleme, ja sam bila sokirana.

    I kao sto se to obicno kaze „kad sam odmotala film“ nisam mogla da verujem kako sam bezrezervno prihvatala sve njena glupe, prozirne i jeftine izgovore. Pitala sam je zasto mi je sve to cinila?
    Njen odgovor je bio: „Najlakse je u zivotu biti bezobrazan. Najbolje prodjes.“
    Na njenom licu se cesto moglo opaziti nervozno grcenje usled unutrasnjeg nemira i stalnog manipulisanja tako da nisam mogla odoleti a da joj ne kazem da nije ni to lako i da joj se to vidi na licu.

    Moja prva reakcija je bilo nerazumevanje pomesano s osecanjem iznevere, ozlojadjenosti, ljutnje i na nju i na sebe. Kako sam mogla biti toliko lakoverna kada su na svakom koraku takoreci bili istaknuti znakovi upozorenja? Donekle sam mogla da razumem da je neko u stanju da cini zlo nekom ko mu cini zlo, ali mi nije bilo jasno kako se moze ciniti zlo nekom ko ti iskreno zeli i cini dobro itd.?

    Ne samo sto sam ja toj zeni vec odavno iskreno oprostila vec je na izvestan nacin i zalim. Pored toga zahvalana sam joj posto me je to iskustvo mnogo cemu naucilo. Sada mnogo lakse i brze mogu da prepoznam neiskrene ljude kao i dostojanstven nacin da se zastitim od mogucih smicalica.

    Univerzum uvek tezi ka ravnotezi. Dok sam ja bila ogranicena „visinom“ ona je bila ogranicena „nizinom“ tako da se svaka na svoj nacin opirala egzistenciji ili onom sto jeste.
    Meni je bilo neophodno da se malo spustim iz visine da bi imala jasniju predstavu nizine te na taj nacin ostvarila potpuniji uvid i razumevanje egzistencije.

    Shavtila sam da se mi svi nalazimo na odredjenom stepenu razvoja. Da je ona ostala zrtva njenih iskustava i nerasciscenih konflikata kroz koje je formirala mnogobrojne zablude. Iz takvih nagona ona nije mogla drugacije ni reagovati vec upravo tako kako je i reagovala.

    Ego ima rivalski odnos s okolinom. Ukoliko se ljudi koji reaguju kroz ego ili polusvesni ego susretnu s nekim ko se odlikuje odredjenim psihickim ili fizickim kvalitetom oni osecaju zavist i ljubomoru koja moze da preraste u „slepu“ mrznju sto god se vise potvrdjuje vrednost izvan njih. Na nad-ego takva vrednost ima inspirativan karakter te ljudi kroz nad-ego reaguju s divljenjem.
    Aktivnost u fizickoj egzistenciji je zasnovana na interakciji komplementarnih suprotnosti te je razlicit duhovni razvoj ljudi neminovnost kojoj se ne vredi odupirati ukoliko se zeli ostvariti mir.
    Izvini, ako je i ovaj komentar suvise dugacak. Izgleda da ja ne umem drugacije da komentarisem.🙂

  29. Povratni ping: Lažno prijateljstvo « filozofski kutak

  30. Hvala Sofija na vremenu i svim ovim sto si podelila samnom.
    Posebno mi se svidja ovo sto sti napisala o Egu,
    Ljubomori i zavisti.
    U mom slucaju je moguce da to postoji. Samo je problem sto ja to nisam uspela da ukapiram na vreme ili da osetim u nekim situacijama.
    Nikada nisam ocekivala direktno zahvalnost od nje/njih, vec se drzim one nase stare,“ radi dobro da bi ti se dobro vratilo“…
    Bila sam jako povredjena saznanjem da neko ko me dobro poznaje, kao i moju celu situaciju to koristi i radi protiv mene… „ubada“ tamo gde najvise boli…to je za mene tesko oprostivo i jako nisko.
    zelim joj sve najbolje, ali nase druzenje iako se nekad nastavi nece biti vise intezivno i verovatno bez poverenja… a nije samo prijateljstvo u pitanju vec mnogo vise… no, nije vise ni vazno.
    Hvala ti jos jednom na ovako izcrpnom komentaru
    poz😀

  31. Istinsko dobro ne ocekuje nista za uzvrat posto samo sebe nagradjuje. Covekovo srce raste time sto ga otvara prema drugima. Sto god je covekovo srce vece ono ima i vise radosti i za sebe i za druge.
    Ljudi nam mogu dati samo ono sto imaju. Ko ne dopire do ljubavi u samom sebi taj je ne moze dati ni drugima. Vecina ljudi koja oseca bol zeli da ga daje i drugima.
    Medjutim, od nas zavisi sta cemo prihvatiti i kako cemo reagovati. Mi uvek imamo izbor vlastite reakcije na akcije drugih ljudi. Ponekad se ljudi drugacije razvijaju tako da to utice na njihov odnos. Ukoliko ne uspevaju da izgrade njihov odnos na iskrenosti i uzajamnom postovanju u vecini slucajeva je bolje da se razidju.
    Ne samo sto ti sama najbolje znas svoju situaciju i sama sebe vec sam sigurna da u dubini svoga bica znas i pravo resenje.
    Mnogo pozdrava i sve najbolje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s