Zongler

Ne umem.

Daj mi vremena.

Nisam spretna. To su previse male loptice i preveliki broj. Sa tri bi se mozda i izborila ali cetiri, nema sanse– rekla sam i krenula sirokim setalistem uz jezersku vodu.

Evo popecu se na svetionik. Visok je. Dovoljno visok sa uzanim drvenim stepenicama koje vode do prekrasne terase tamo na vrhu.

Hocu!

Vec trcim prema ulazu i grabim uz stepenice starog svetionika. Visoko iznad kamenih ploca i vode koja ih zapljuskuje pogledom trazim horizont dok predamnom  na stotine belih jedrilica lezi i  ljuljaju se na mirnoj vodi, kao prosuta saka bisera na tamno- plavoj, svilenoj postelji.
Kroz trepavice pustam da se slika preslika  u moj pogled i da je tako preslikanu ponesem sa sobom. Da kad krene ova reka tuge iz mojih ociju, uhvatim taj momenat i sakrijem bar jednu suzu kao biser u dlan.

Cuvacu ga izmedju prstiju i nostiti kao amajliju. Jer nemam vise snage. Osecam da je sve manje tu i da se polako i spretnost zaplice i vuce ka dnu, tamo gde obicno spavaju skoljke u kojima se ponekad biser sakrije.
Stajala sam dugo na terasi, tog starog svetionika, na raskrscu triju drzava. Nije bilo vetra da mi oduva prasinu iz kose. Da otera bol iz grudi. Uporno sam hvatala plavetnilo oko sebe i memorisala slike, zelela da po svaku cenu odem odavde nasmejana. Danas mi to nije poslo za rukom, ali sutra, mozda vec sutra bude drugacije.

Na toplom kamenju setalista bilo je sve vise ljudi. Kao da je i susedni grad krenuo u setnju sa svim svojim stanovnicima.

Gledala sam prema ljudima koji su stajali u krugu, veselo aplaudirali i smejali se. Ubacila sam novcic u dvogled na terasi i sad sam jasno mogla da vidim o cemu se radi.

U sredini kruga -mladi student.

Zongler.

Spretno je izbacivao cetiri loptice. Okretao se u krug dok bi sve cetiri bile u vazduhu i hvatao ih ponovo spretnim prstima. Pri svakom zaokretu padao mu je karirani kacket sa glave na prasnjavu stazu. Oznojenog crvenog  lica podizao bi ga sa zemlje i nastavljao da animira publiku. Pri tome se bez prestanka osmehivao i prosipao razdraganost po krugu koji je bivao sve veci.

Sve vise ljudi je zastajalo i posmatralo spretnog zonglera. Aplauzi su se prolamali jezernom promenadom na toplom jesenjem danu. Plavo nebo bez ijednog oblacka iznad nasih glava. Pod mojim nogama  plavo-zelena jezerska voda  i uske drvene stepenice.

Istrcala sam iz svetionika i pozurila da bar jos jednom vidim zonglersku spretnost iz neposredne blizine.

Ljudi su se mimoilazili  lenjim koracima izmedju postavjenih stolova, standova, molova. Zastajali razgledajuci privezane brodice tik uz promenadu i nastavljali dalje.

Tu negde medju njima bila sam i ja.

*
tekst: Slavica Rankovic


20 thoughts on “Zongler

  1. ne umije niko, samo iz daljine izgleda lako.
    Ipak može se naučiti žonglirati i to sa osmjehom, ma i hodati po žici. Ja gledala ma šta gledala—hodala ba i žonglirala😉

    Korisno je i da loptice, po svojim bojama, rasporediš. To je velika prednost, odrediti im značaj prije ubacivanja u igru.

  2. Eto ti ideje Saro. Probaj tugu da oteraš nekim žongliranjem, slikanjem, ručnim radom. Važno je samo da si nečim okupirana, pa kada tuga uvidi da joj ne može celu da te uzme, otići će, videćeš!

    I izbegavaj mesta na kojima si sama. Da znaš da i to pomaže! Sve ti to kažem iz iskustva!🙂

  3. Draga moja Afroditta, zongliram ja, budi srecna da nisam pozelela da napravim salto sa svetionika😆 ma nije mnogo falilo hehe… salim se😆
    divan, topao jesenji dan a ja ko zna gde…😉
    hajde ti blago meni procitaj jos jednom, pa da cuem na drugo citanje sta mislis..😀
    i znas da mi je drago kad kazes „predivan“ 😉

  4. dolly
    draga moja,
    ma znam da nije bona lako, ja igrah na trapezu, na zici jos nisam bila, ali ako si ti prosla eto mene, cekaj! sad cu!😆
    ovo o bojama, ima da te poslusam.. samo da znas😉
    pa kad izbacim, ima da lete u ……… 😆

  5. Dudo draga moja,
    volim vodu, tako me oslobadja i uzivam u tim setnjama uz jezero😀
    nisam uvek sposobna za druzenja, ali prija mi vise da sam u drustvu nego sama…
    bice, znam da mora… i znas ponovo sam pocela da ucim, moram spremiti 21 predmet i to me sada okupira, onako slatko. jedan veliki izazov je ispred mene… mogu ja to, samo malo inata i eto me tamo gde sam zamislila 😆
    hvala ti na podrsci i hvala na svakoj reci😀

  6. Dudo
    draga moja, ne znam koji dan za redom uzimam knjigu u ruku i odlazem je,
    jer me sanak mori, to je valjda znak da mi se ne uci a znam da trebam i moram 😉
    Uh, moram ozbiljno zapoceti 😀
    puno pozdrava

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s