Reci bez glasa…

U cetvrtak je sunce provirilo iza sneznih oblaka i prosulo po nama nevidljive previse bajkovite cestice neceg sto mi nazivamo sreca.
U prolazu je uhvatila dobacen osmeh i jedno obecanje.

Otisla je na put.

Nemir koji se probijao ispod koze i pokusavao da je uvuce u vrtlog emocija, nagovestavao je da u bajkama ima i ruznih stvari.

Petak je prosao radno, uzurbano i bez predaha. Nekoliko poslatih misli upakovanih u recenicama njene omiljene pesme i radija koji je cuva kao da si pored nje.

Rodjendanska zurka. Mnostvo nepoznatih ljudi. Nije se mogla opustiti, dan je bio i previse naporan. Bajka planirana za sutra vece sa sportskim sadrzajem odbrojavala je sate.

Tek sto je vece prelazilo u tamniju noc ucinilo se kao da joj neko sapuce- proveri telefon. Kao po naredjenju pregledala je  poruke. Prva je prekinula odbrojavanje. Bez reci vratila je telefon u tasnu. Robert je tiho upitao „zar je toliko lose“… odgovorila je :“procitaj u mojim ocima…“

Subota, nedelja, ponedeljak – nema ih u njenom kalendaru. Od utorka pocinje njena nedelja a cetvrtkom je zapakuje. Preostale dane posalje postom negde daleko od sebe…

Ali (aber, but)  –  ne zeli da zna, da cuje… zar je moguce da se njene bajke zavrse zbog jednog „ALI“ a sve ostale „ziveli su sretno do kraja zivota…“

*
tekst: Slavica Rankovic

Bolelo je, vise ne

…you know what I mean…

Nespretni kao klinci kad prvi put krenu na sastanak

susrecemo se na uskoj ulici.

Tek sto je svanulo, ali kao da nije.

Novembarsko jutro drzi zoru cvrsto u saci i neda joj da nas obasja.

Hodajuci prema tebi- pozelim da vratim vreme dvadeset godina unazad i

vrisnem u ovom hladnom, kisnom, novembarskom jutru, za sve one dane pune tuge.
Prekrivam lice rukama i sklanjam nespretno mokre pramenove kose, da ne vidis suze i ne primetis da placem.
Stojimo u prohladnom jutru tik jedno uz drugo.

Dok te posmatram pozelim na tren da ti otkrijem jos mnogo tajni; cak i neke padove u zivi pesak i tako ti pokazem, koliko sam ti zahvalna i koliko ti verujem, sto si sada ovde pored mene.

Nesvesno si mi ubrizgao snagu, promenio ritam. Ni slutio nisi sta se iza mog osmeha krije. I ne znajuci izvukao si me na povrsinu, vratio mi veru u zivot.

Ja umem ponovo pravilno da disem, umem ponovo da izdrzim napor.

Strpljivost se uci.

Mnogo puta sam zelela – odmah i sve!

Izdrzati 40 minuta sa pulsom na 140  je pobeda!

Pre samo godinu dana nisam uspela da napravim dva koraka a

da ne osetim bol u grudima.

Rekao si – HODAJ, ne zastajkuj-HODAJ!

Ti to mozes!
i jos dodao:

I  always belive in you…

*
tekst: Slavica Rankovic

Pruzi mi ruku vodim te u Berlin

Bele strujne elektrane poredjane po zelenim livadama mahale su nezgrapnim propelerima, gonjene snagom vetra.  Vetrenjace sacinjene od tri dugacka kraka. Uredno ofarbane u belo. Sa naslikanimi tackicama u vidu nosa. Polukruzna crta odslikavala je osmeh, ali uprkos svemu tome izgledale su jos uvek zastrasujuce i nakaradno mocno. Na desetine u jednom redu, simetricno postavljene koristile su snagu vetra za jos jedan zamah i jos jedan.

Citava polja belih gorostasa masu i priredjuju nezaboravnu dobrodoslicu u Berlin. Vireci iz auta imala sam utisak da bi se svakog trenutka mogao otkinuti neki beli krak i poklopiti me svom svojom tezinom.

Vozeci prema gradu sa uzbudjenjem izmedju stotine auta, autobusa, prateci  istovremeno navigaciju i znakove na putu uspela sam da stignem kroz Berlinski prsten do cilja. Odsela sam u hotelu nadomak gradskog centra. Obilazak grada bio je najlepsi pesacenjem ali i suvise naporan.

Berlin se prostire ravnicom. Poneko brdasce bi tu i tamo pokvarilo moj horizont. Ima ih nekoliko. Jedno je poznato po svojim bogatim stanovnicima, ali ono nije bilo cilj mog putovanja.

Siroki bulevari, sa puno lipa i basta koje su izmedju traka postavljene na zelene povrsine. Stolovi prakticno izmedju tramvajskih sina i ogromnih tockova gradskih autobusa.

Multikulturni grad. Sa 3,5 miliona stanovnika, prostire se izmedju nekoliko jezera i kanala koji se koriste za pokazivanje grada sa vodene strane.

Berlin je organizovan grad. Guzvi, zastoja, cekanja i psovanja zbog zaksasnjenja nema. Gradski saobracaj funkcionise besprekorno kao i sve sto nude turistima i slucajnim putnicima prolaznicima. Znaju da moraju, jer zive od turizma. Privreda grca kao i svuda. Dosta nezaposlenih, ali oni su prepoznali svoj izvor prihoda i to koriste vrlo vesto.

Prelepa crna zena u suknjici od banana proplesala je mojim mislima dok smo prolazili pored marmorne kuce, nekada najpoznatijeg i prvog bioskopa u Berlinu. Josephine Baker vrti zanosno kukovima i plese „banana dance“, pleni poglede svojom lepotom, a tek taj glas dok peva: „Enamorada“. Opet sam pozelela da sam iz tog vremena. Danas je u toj predivnoj mermernoj kuci jedna obicna spanska prodavnica mode.

Obilazak grada u otvorenom autobusu bio je pravi dozivljaj  zbog svih istorijskih mesta koja se mogu nesmetano razgledati a i dobrim delom zbog humora vodica koji je pricajuci anegdote iz zivota Berlina i njegovih stanovnika uspeo da nam na jedan sarmantan nacin predstavi i pokaze celu atmosferu koja vlada u gradu.Jedna od njih je bila i ova, da  gradonacelnik jos nije odlucio da li da se ozeni ili ne. Zakonom mu je to sada omoguceno   😉

Cesto je autobus stajao levim tockom u istocnoj nemackoj, desnim tockom u zapadnom delu.

Na mestu gde je nekada stajao berlinski zid, ostao je trag u vidu kaldrme sirok dvadesetak centimetara i proteze se istom linijom kao i zid nekada.

Nisam u svakom momentu  bas znala da li sam na istocnoj ili na zapadnoj strani. Cesto sam gresila. Razlika postoji samo u arhitekturi.

Na istocnoj strani betonske zgrade bez imalo stila dominiraju sirokim ulicama. Oseca se hladnoca kojom zrace. Ali zato Muzeji, Opera, Dvorci su presvuceni u najlepse arkade i zlatne ornamente. Izgledaju impozantno i bogato. Balkon na Honekerovoj palati, napravljen je kao nekada u zlatu…

Preci preko zida, koji je nekada sve ovo razdvajao, preskociti ga jednim malim korakom cini da ovaj grad ima dodatnu posebnost, kao i razliku  u tim koracima.

Stajala sam na“ Checkpoint Charly“ i osetila  jezu.Kroz glavu pustila da prolaze neke slike iz vremena kad sam bila dete… setila se potresnih prica i kako tada nisam razumela zasto ti obicni ljudi ne mogu da izadju iz svoje zemlje kad god pozele. Setila se nekih velikih i uspesnih sportista i njihovih prica dve decenije kasnije.Ovde na ovom mestu su nekada samo turisti mogli proci i sluzbenici BDR-DDR-a. Gradjanima je bilo zabranjeno. Ogromni soliteri bez prozora, gradjeni su tako da je bilo nemoguce preko njih gledati na zapadni deo grada. Visokih osmatracnica nema vise, ali samo prica o njima ledi krv u zilama.

Vetar je postajo sve jaci i sunce vise nije imalo snage da me zagreje.

Mnogi i dan danas misle da je Charly bio vojnik i da je po njemu kontrolni punkt dobio ime . Ali nije tako. Baza je jednostavno nazvana davanjem razlicitih slova, koja su imala posebnu oznaku.

A onda nas je bus doveo do svajcarske ambasade.  Prva ambasada koja je postojala i pre drugog svetskog rata, stoji jos uvek na istom mestu. Nedaleko od glavne zeleznicke stanice i Reichstaga i dalje prica mnoge neispricane price. Koliko je samo ljudi u njoj spaseno. Sagradjena  jos 1919, jedina  zgrada koja je prezivela bombardovanje Berlina.

Nije moguce ne zaljubiti se u Berlin. Bila sam u mnogim velikim i malim gradovima sirom evrope. Ovoliku energiju nisam jos osetila. Toliko razlicitosti, toliko istorijskih teskih i lepih prica, nacija, razlicitih opredeljenja, boja koze, mirisa hrane i sve to upakovano u jedan nevidjeni sarm.

Oprostila sam se od Berlina na Alexander Platzu. Uz casu crnog piva.

Ponovo je duvao vetar. Nekako toplo, razdragano. Ispred mene TV-toranj visoko u oblacima. Mnostvo ljudi. Muzika, gitare. Crne, zelene, ljubicaste kose, mnogo noseva ukrasenih pirsingom, sarolika razglednica sa velikim osmehom urezala se duboko u moju svest. Sedela sam na stolici i upijala tu razdraganu masu, iako je samo na dvadesetak metara bila postavljena izlozba o stradanjima ljudi iza zida. Potresne slike, majki, dece, mladih i starih u begu sa tugom na licima.

Berlin se izborio sa prosloscu. Berlin ide dalje.

Zivot ne stoji, on se zivi.  Koracajuci prema ogromnim panoima sa izlozenim slikama ispod kojih su sedeli mladi ljudi i veselo razgovarli, prisla mi je mlada japanka i pruzila brosuru ….

Nisam znala na kojoj sam strani, ali bi svaki put pogodila po licu prolaznika da li su sa ove ili sa one strane i nepitajte me zasto?

Seprtlja u svetu ljubavi

Pustila sam da misle da sam zaljubljena, da imam tajnu ljubav, da krijem, da mozda lazem?

Ustvari,htela sam samo da pokazem put kojim hodam,nacin na koji  volim.

Pokusala da napravim nove trase na starom iskopanom proplanku.

Da ozelenim neke vrleti i posadim nova stabla.

Sad se smejem svojoj nespretnosti, seprtlja prava kad ne treba.

Onda se smejem njima, kako njima samo malo treba da naprave pricu,

da musicu pretvore u  slona.

Vazno je da se zemlja i dalje okrece, zar ne?

Nije stala zbog ovih malih stavki.

Dok se zemlja tako neprimetno okrece Tebe i dalje volim.

*
tekst: Slavica Rankovic

Here I am…

Napisi nesto o meni

Pridji, zelim nesto da te pitam.

Da bas ti.

I nemoj sada da se pravis blesav,

da sa cudjenjem

okreces glavu i trazis nekog iza sebe.

Reci mi molim te

Ko si ti?

Hoces li mi ikada otkriti tu tajnu?

Ovog trenutaka bi volela da je saznam

a  sada, evo vec sada bi sve ostavila

po starom…

Napisali smo mnoge recenice.

Razmenili mnoga pisma,

a da se nikada sreli nismo.

Osmehujem se dok pisem.

Reziram u glavi neverovatne

price i cekam da sa druge strane

zakuca neko…

da na monituru plave boje

zaplese pisamce  i zasvira muzika…

Pricas, cesto mi pricas…

Ne cujem glas, ali razumem svaku tvoju rec…

Ponekad uplaseno virim iza stranica belog papira

i ucini mi se na tren, kao da me vidis…

Onda kao lopov, brisem tragove…

Kucam po beloj tastaturi  pisem jos jednu pricu

izreziranu vec u svojoj glavi…

*
tekst: Slavica Rankovic

P.S

ovde su nastale mnoge  price i poneki stih…

Samo me pogledaj

Postoji mnogo toga sto je samo naizgled neosvojivo. Dugo sam bila u ubedjenju da to nije tako. Mozda i previse rano odustajala.

Ne mislim samo  na ljude. Vec na mnoge zivotne situacije.

Verovala sam da nikada necu osvojiti stenu visoku 10m. Znate li sta je to za nekog ko ima strah od visine? Uzas! Jeza!

Stavila sam remene, osigurala se sajlom  i krenula u osvajanje zelenih i crvenih plasticnih drzaca na zidu visokom preko deset metara. Tu na deset sam stala i rekla: dosta, zelim dole!

I znate sta cu sad napraviti?

Idem dalje! Zelim da naucim sve o uspinjaju i zelim to da pokazem na pravoj steni, na otvorenom.

U prirodi sigurno sve to izgleda mnogo lepse. Necu otkopcavati vezove i sajle, bicu osigurana, obecavam!

 

Ich werde…

mehr nach meinem Rhythmus leben…

 

 

 

Lav i musmula

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Novembar nam je doneo puno mraka, vlage i magle koja krene vec u ranim popodnevnim satima. Svetlost pokusava da nadjaca tamu.Sunce proviri i skromnim zracima dodirne povrsinu zemlje.

Hibiskus sam nocas zaboravila da ususkam i utoplim. Jutros me je tuzno sacekao ispred ulaznih vrata. Promrzlih listova, pokunjeno je cekao da ga unesem u kucu.

Pre dve nedelje slikala  sam drvo musmule. Nisam ni znala da ih ima ovde. Sasvim slucajno setajuci nedaleko od  kuce ugledala sam poznato drvo i plodove na njemu. Kao dete sam cekala nestrpljivo prvi mraz i zrele musmule. Opet su probudile ono uspavano srce deteta u meni.

Grabim kroz neovembar. Smelo. Uzdignute glave. Prolazim pored kruga koji bi zeleo ponovo da me uvuce u igre bez granica. Izvucem kabal iz struje, iskljucim naboje i krenem da jurim za malom zutom lopticom. Umesto da sedim i uz kafu slusam sve cesce prazne price, treniram svoje srce i radujem se.

Koracajte kroz vreme. Menjaj te ritam. Disite svesno. Svaki korak je samo jos danas na tom istom mestu.

Draga Zelena –  kad bi sada mogla da vidis moj osmeh?  🙂  Ali verujem da znas kako izgleda osmeh,  zadovoljan osmeh 2lava.

Pokusaj da se ukrade osmeh je neuspesno zavrsen. Pokusaj da okrenu naopacke lava, pa da se njegovoj grivi dive iz zablje perspektive je takodje ispao lose po lovce. 😀

Jutro sa malo mraza ulazi u novi dan. Nebo je svetlo plave boje  sa nekoliko sivkastih oblaka u mom vidokrugu. Na +3C  – zelim vam  lep i ugodan dan!

*
tekst: Slavica Rankovic

Uzelela sam se crtanja…

Lazes me

…dokazacu ti da lazes! I nema veze koliko to trajalo! I kako te bre nije sramota?

Ali otkud ta potreba da se svaka aktivnost, svaki korak slaze. Zar nije jednostavnije reci istinu, pa ma kakva ona bila. Koliko snage kostaju lazi, koje se moraju dobro pripremiti i koliko se mora na sve misliti da bi sve bilo perfektno odradjeno.

Nikada necu razumeti. Nikada!

I kad mi kazu  da se ponekad mora „mutiti“, da bi se izbegli koflikti i da ne bi stalno dolazilo do svadja, ja poludim…. Ma da, kako da ne?

Onog trenutka kad me slazes ti me i ne postujes. Ili pravis od mene budalu, koja sve moze da proguta i da se pravi blesava. E pa nece da moze!

Jako dugo sam izigravala tu blesacu, doslo je vreme da vam kazem u oci da sam progledala, da me boli uvo za sve vas i da svaka moja odluka ima samo za MENE vaznost, a da se vise necu obazirati na misljenja drugih i savete tipa“ pa trebala bi ovako to da odradis“ , no way!!!

Oslobodila sam svoje srce. Konacno znam da mogu! Sve sile koje su vladale mojim krilima, mojim poskocima, mojim osmesima, jos nisu shvatile da se promena odigrala u mom srcu a ne na mom licu. Iznenadice se, jer je ta sila bila previse sigurna u sebe i svoje postupke i previse sigurna u moju dobrotu i postenje.

A kazem vam nije dobro biti uvek takav. A sta cu kad nisam umela ni htela drugacije.

Da mi neko kaze da nakon 20 godina poznanstva ne razume moj jezik? Da kaci kojekakve epitete za moje ime, NEDAM! Rasirila sam krila jer moram da zastitim dve mlade ptice.  Krila mi nikada necete saseci, letela sam i sa slomljenim i uspevala da preletim ponore.

Tako posto sam stavila ovaj deo na papir, popicu jos jednu kafu i odoh da setam po magli koja se spustila do zemlje.

Die Wahreit  auf die schliche kommen

LÜGEN,

täuschen und (ent-)tarnen.

Wir tun es aus Angst, Gier, Geltungssucht, Mitleid oder aus Freundschaft- bis zu 200-mal täglich lügt der Mensch. Gleichzeitig lässt uns die Sehnsucht nach Wahrheit ständig nach neuen Methoden suchen, um Lügner zu entlarven.

10 najcescih lazi:

1. Dobro sam

2. Lepo je sto te vidim

3. Nazvacu te

4. Moramo se ponovo videti

5. Stojim u koloni u guzvi

6. Propustio sam poziv- nije bilo mreze

7. Cek je u posti

8. Izgledas odlicno

9. Bio sam celi dan na konferenciji

10. Mi smo samo prijatelji

**Tekst je posvecen jednoj osobi primarno i jos nekim osobicama koje su umislile da su vazne i da mogu da diriguju tudjim zivotima. Opet je zavist umesala prste. Laz doprinela da neki nosevi prevazidju Pinokijev, a da neke suze kaplju sa iskrenih i neiskvarenih dusa. A za njih bih bosa kroz trnje!

*
tekst: Slavica Rankovic