Jedno veliko nista

Jedan pogled,

jedan osmeh,

jedna rec…

kazu, potrebni su da se ljudi prepoznaju… cak i da se zaljube.

Citam ovih dana…

Zaljubljuju se u minuti. Razvode takodje u minuti. Kao da je to kupusijada… mislim na ono kad se svez kupus donosi sa polja. Odrubis mu glavu i u korpu sa njim…

I nemam pojma zasto me sad sve ovo asocira na mlad, zeleni kupus?

Mozda se i razjasni, jednog dana uz jedan osmeh i jednu rec….

Ljubav.

Rat i mir.

Na zimskoj paleti…

Skripi sneg pod nogama. Cist i beo. Obasjan jutarnjim suncem pomalo kicasto lep. Svetlucaju iskrice na -10C. Vetar raznosi sitne cestice zalednjenog snega sa drveca i krovova kuca..
.

Zurim. Umotana u siroki sal i bez rukavica vodjena mirisom toplih kifli ka prvoj pekari. Cetiri dana su radnje bile zatvorene zbog praznika. Ovo jutro je verovatno jos lepse i zbog mogucnosti da se ponovo moze osetiti miris svezeg  toplog hleba.

Jutro se beli. Jaka svetlost me tera da stavim naocare za sunce jer drugacije ne bih ni videla kuda hodam.  Nisam „zimsko bice“, ali sam uzivala u setnji, zakljucujem uz solju tople kafe, gledajuci kroz prozor predivni zimski pejzaz. Sve je u jednoj boji a ipak toliko razlicitih nijansi…

Secate se mozda mojih skijaskih prica. Vreme je da se obnove, nekim novim.

Odoh u podrum da proverim skijasku opremu i da naredne dane provedem na okolnim brdima. A mozda i odustanem, ko zna ?  🙂

Zelim vam ugodnu nedelju.

Nebeskim strikom saljem vam zvezde padalice, pa ako budete gledali u vedro nocno nebo, setite se i pozelite zelju…

Rekli su mi da ne govorim svoje zelje na glas-nece se ostvariti, ali evo ovu cu napisati: „zelim samo lepe, iskrene reci …“

*
tekst: Slavica Rankovic

Zvezde sa mirisom cimeta

Noc punog meseca. Propustila sam da mu namignem a bila sam budna.

Jutro. Prohladno. Ulice pod tankim slojem leda. Otklizala sam autom na danasnje obaveze. Voznja nije bila moguca. Srecom izbegnute su sve nezgode a kad je pomracenje meseca negde oko podne proslo pomolilo se  sunce i pretvorilo led u prljavu vodu, a snegu obuklo odzacarsko odelo.

Najkraci dan u godini. Brzo se smracilo. Ukljucila sam kamin i dvoumila se izmedju pletenja i pravljenja keksica. Odlucila sam se za slatke radosti.

Posmatram zvezde i mirisu mi na cimet. Bas kao i ove moje. Eno, vidim ih nekoliko grupisanih i zblizenih kao da se dodiruju rukama i greju u ovoj hladnoj decembarskoj noci. Na nebeskom striku, nanizane jedna pored druge, zamicu za tamne oblake. Mesec se sakrio. Kao da je postidjen.

Znam provirice opet kad ne treba, kao prosle noci. Naci ce put izmedju gustih redova roletni i probuditi me…

*****

Zvezde sa cimetom

500g sveze mase marzipana ( naseckane ili izrendane)

450g secera u prahu

250 g mlevenih badema

25g cimeta u prahu

5 belanaca

sok od jednog limuna

Marzipan, 250 g secera u prahu, badem, cimet i 3 belanca dobro sjediniti u cinji. Onda testo razviti debljine oko 5mm i izvaditi zvezdice.

Preliv: 2 belanca cvrsto ulupati sa ostatkom secera u prahu i limunovim sokom. I sve to pazljivo sjediniti, paziti da masa ne postane previse tecna.  Zvezdice premazati debelim slojem. U vec zagrejanoj pecnici na 150C pecite ih 15 minuta.

Probajte mozda i vama  zvezde, neke daleke zamirisu na cimet.

*
tekst: Slavica Rankovic

Dodir i nesto vise…

Da mogu da se usunjam u tvoj jastuk. Da na tvojim obrazima ostavim nezne dodire i otiske svojih usana.

Da mogu da te dodirnem kao ti mene juce.

Savim slucajno. Mala povreda ruke i zabrinut, nezni dodir tvojih prstiju.

Da zapamtim zauvek sapat tvog glasa dok izgovaras: „izvini, da li te boli?“

Danas je sve to daleko. Danas ne postoji.

Sve dane osim utorka i cetvrtka sam zapokovala i necu ih vaditi iz paketa sve dok prica ne bude ispricana.

Da li da te pitam : „slutis li, da sam mozda vec u tvom jastuku tu negde izmedju perja…

Ako te zagolicam po nosu, ako cujes neki glas, ako ti dodirnem nestasni cuperak… da bas taj sa kojim dugo vec borbu vodis… i nateram te da otvoris oci, a ti mrzovoljno odmahnes rukom i navuces  pokrivac od sna… jer samo ipsod njega postojim ja…

Da mogu bar to da znam… da li me ponekad sanjas…?

P.S

Sada pogledajte kako je to napisao Mika….

Kad jednom odes…

mislila sam tada bice to na dan-dva, na godinu-dve…
Od tada je proslo mnogo godina. Trudila sam se da ne budem stranac u rodnoj zemlji, pokusavala da ne budem stranac u zemlji u kojoj zivim. Bice uskoro to vise od pola moga zivota, da govorim jos jednim naucenim jezikom. Nisam verovala da ce sve tako razantno proci.

Pricamo o tome svakodnevno i nista vam novo necu izneti…
Vreme leti. Trebamo i moramo ziveti svaki trenutak-svesno, da moramo uzivati u svakom danu, da se ne svadjamo i gubimo vreme na budalastine, da se volimo, zaljubljujemo, uzivamo u sebi samima, da stvaramo i nase dane sami cinimo srecnim a ne da cekamo da nam ih neko drugi napravi srecnim…

Zar ne ? Sve ovo vec znate. Da.

Nemam vam sta novo reci. Covek sam kao i svi vi. Sa svim manama i vrlinama koje nosim u sebi.

Snezna kisa nesnosno pada, vec dvadeset i cetiri sata. Cetiri ili pet puta sam se pentrala preko galerije na krov da ocistim antenu, jer naravno ni jedan signal ne prolazi kroz debeli sneg.

Ovaj vikend obecava dobru zabavu. Ne moram da idem na klizanje, bice posla na krovu i na trotoaru oko kuce. Lopatu sam spremila, jos samo da skuvam vino, ubacim u termos i krenem na radnu akciju sa komsijama…

Kad jednom odes… nikada se i ne mozes vratitit u potpunosti. Uvek ce ti taj jedan deo tamo negde, ne prozivljen faliti.

Znate sta? Rad je iz raja izasao. Idem odmah da cistim sneg.

*
tekst: Slavcia Rankovic

Tajna jednog venca…

Isplela je venac.Vestim prstima zelene borove grane i suvo voce uplela  u krug. Kolutovi osusenog limuna i cimet stapici sa crvenim jabukama uvezani tamno-crvenom tankom masnom na zelenim borovim granama izgledali su savrseno romanticno. U sredini venca bila je plitka cinija  oivicena zvezdama,puna mandarina, oraha i svezih jos mirisljavih jabuka…nasla se tu i jedna dunja…

Dve crvene svece treperele  su  u polutami na stolu…

Lana je posmatrala venac, zazmurila i tiho prosaputala: „sve sto zelim je samo jedna rec…“

Prosla je skoro godina. Ona jos uvek nije uspela da isprica celu pricu. Pokusala je jednom. Jako nespretno i previse iskreno. U stvari izabrala je pogresan momenat. Uspela je da se izvuce iz svoje nespretnosti. Mada joj to jos uvek kao koscica zaglavljena u grlu stoji.

I priznacete koliko je momenat vazan. U tom jednom momentu se moglo odluciti sve. Ona se bojala samo jednog, da taj momenat ne pokvari citavu pricu.

A zapravo taj jedan momenat i nedostaje u citavoj prici. Jedan jedini sicusni trenutak. Zasto ga se svi toliko boje?  Poraz je bio njen strah.

Lana se priprema da kaze, da pokusa da objasni, da pokloni sjaj, da prospe caroliju… mada bi joj puno lakse bilo kad bi mogla sve to da izvede nekako nevidljivo… da kao mala Zvoncica doleti do jednog uha i prosapuce istinu…pospe sve carobnom  prasinom i pretvori san u javu…

Casa penusca  uz sami venac, ceka da je neko dodirne i ispije. Deluje usamljeno, hladno. Treperenje sveca promeni svetlost na trenutak i jedna senka neprimetno promaknu u tami…

Najlepsi venac do sada napravila je uoci Djurdjevdana i darovala… ostao je na jednoj drvenoj kapiji…

*
tekst: Slavica Rankovic

Ich liebe dich

… decembarska kisa. Dosada izbija iz svake pomucene snezno-kisne kapljice. Ponedeljak, cini mi se kao da nije ni svanuo. Glava mi je uzasno teska.Prehladjena sam danima ali danas je izgleda kulminacija!  Pre nekoliko dana slusala sam ponovo ovoga puta kod  Steve ovu grupu… Jutros lutajuci po muzickim zanrovima trazeci izgubljenu suncevu svelost, naleteh na ovaj video…

…slatko, mozda ne najbolje muzicko izdanje, jer one imaju savrsene glasove, vise sam ga izabrala zbog poruke…  neka ide u vetar i neka sa kisom stigne tamo negde…

Ps

Ove devojke zasluzuju CD i zelim imati orginal…

Tragovi u snegu…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pre samo nekoliko sati prosetala sam parkom u kome se nalazi muzicka skola i napravila nekoliko snimaka… Sneg je nocas prestao da pada. Mraz se drzi celog dana, ne popusta iako su se i suncevi zraci  na kratko probili kroz sive obake…

Iza prozora ove predivne zgrade cula se ugodna muzika…

Kratko, slatko uzivanje…

Ledeni zamak

Ove noci napravicu  zamak od ledenih kocki.
U dubini gradjevine bice kristalno jezero, sacinjeno od svih do sada isplakanih suza.
Neka budu sve na jednom mestu.
Negde pred zoru, poklonicu ti dvorac i kristalno jezero.
Bices njegov vlasnik duzinu jedne zime.
A kad se laste vrate i ti taman krenes  na put, neces imati teret. Neces imati ni grizu savesti. Celo savrsenstvo ce se pretvotiri u ledenu reku i oteci niz padinu.
Mozda neko zarobi male kristale dok se budu rasprstavali kamenom liticom i sacuva  ih u nekom satenskom dzaku.
Bar one kristale sto su bili suze radosnice.
Cemu smo se radovali?
Zaboravio si na svaku suzu radosnicu!
Ne, ja ti neverujem.  Znam da nije istina i znam da to najvise boli.
Nisam ljuta.
Pusti ih neka se prospu. Neka daju ledenoj reci boju, neka se voda pretvori u dugu sto posle kise nastaje.
Predajem ti kljuc. Ti imas dvorac i suze  u njemu.
Bisere ce pokupiti neko drugi.

*
tekst: Slavica Rankovic