Taj decak u tebi

Volim utorak i cetvrtak…

Volim rec“ beskrajno“…

Volim i kad se pomalo pravis blesav…

Volim i kad imas spreman izgovor…

kad kazes da si previse zaposlen…

i ne stignes  da razumes… reci iz poruka

a pritom  se osmehujes, nevest pravis

jer volis igru i igras je najbolje od svih…

Vec u sledecem trenutku

kazes da postoje i momenti u kojima

pogazis pincipe… pokupis cigarete sa susednog stola

iako pusenje prezires…

volim da ozivim tog decaka u tebi,

uzivam da te gledam

dok se ti pravis da me nevidis

pa pogledom ispod trepavica

vracas bumerang zelja u moje oci

eto, zato….

ti  slutis da si moja slabost

ali ja to nikada necu priznati 🙂


Advertisements

Otkako sam otisla…

Mornar jos nije pronasao svoje more za kojim je neumorno tragao.
Izgubio je na tom putu jednu ruzu uprkos savetima „Malog Princa“ a umalo je izgubio i glavu lutajuci, skrivajuci se, ceznuci za morem i malim otokom.
Dugo je bio nevidljiv.

Mislila sam, da sam ga srela i pronasla proslog leta. Ucinilo mi se.
Bila je to bleda senka snaznog Mornara.
Dolazio mi je u susret. Hod mu je ostao isti. Mangupsko- gord. Hodao je nasom ulicom i nije ocekivao da bas toga dana sretne mene.

Bio je zatecen. Ustvari prosao je bez pozdrava, tek nakon nekoliko koraka je zastao i doviknuo moje ime.
Okrenula sam se i krenula mu u susret.

Ja ovoga puta, nisam zelela da budem nevidljiva i nisam zelela da se skrivam od znatizeljnih pogleda prolaznika pored nas. U malom gradu se lica prepoznaju. Osetila sam da me gledaju i pitaju se ko sam?  Dobro su znali ko je on!
Videla sam kako se gurkaju, pokazuju prstima, ali niko, bas niko me nije prepoznao, osim njega.
On je oduvek znao da cuva tajnu. Zato sam ga godinama postovala i uvek govorila da je on jedini covek koga poznajem, da nkada nije ni pokusao da isprica pricu o nama a verujem da je pozeleo mnogo puta.

Posmatrala sam ga dok je palio cigaretu. Ruke su mu lagano podrhtavale kao nekada. Kroz moju glavu prolazile su slike brzinom svetlosti. Redjali su se osmesi, glasovi, lica, godine.

A onda je povukao dim i culo se lagano pucketanje cigarete. Izgovorio je gledajuci me netremice u oci:“ti bas zelis da me ubijes…“
Tisinu je ispunio treptaj mojih ociju i sirenje zenica. Videla sam sebe tog trenutlka u njegovim ocima. Bio je moje ogledalo.
Seli smo na kratko u bastu jednog obliznjeg kafea.

Naravno da sam se branila. Naravno da to nikada nisam zelela. Naravno da sam odslusala „CD“ od prve do poslednje pesme i naravno posebno onaj deo gde se kaze da“svi imaju svoju Marinu“, pa tako i on.

Osmehnuo se.
Ustao je zurno. Pozdravio se i otisao.

Neizgovorene reci bole uvek. Parale su i tog popodneva utrubu i moje srce. Lomile su se grane moje duse, ali kad se sretnu dva namcora, valjda to tako mora.

Ne, nisam pitala odakle je dosao i ne, nisam pitala kuda je krenuo.

Gledala sam ga, dok je odlazio laganim korakom, nista se nije promenilo, znala sam i taj korak u odlasku.

Ti nisi nikada prestao da me volis. Zeleo si, ali Ti jednostavno nisi mogao drugacije. Nisam mogla ni ja.

Ugasila sam opusak tvoje cigarete. Platila racun.

Nastavila dalje nasom ulicom, odigrala loto.

Tog popodneva, nisam mogla da vratim neizgovorene reci. Ni tvoje, ni moje.

I neka me niko ne pita zasto je sve tako kako stoji u ovoj prici jer u ovoj prici su dva mlada zivota, razdvojena decenijama.
Ovo je prica koja treba da nas podsetiti da govorimo naglas ono sto mislimo! Jer niko ne ume da cita nase misli.

„Svako ima svoju Marinu“

*
15.08.1987
tekst: Slavica Rankovic

Kad iz jastuka isteras gusku…

Sta radis tu ispod mog jastuka?

Opet se krijes?

Pa dobro, dokle vise? Da sam znala da postoji alergija na perje nikada ne bih promenila jastuk!  To sto mislis nije istina.

Ne, nisam baksuz! To nikakao! Pomislila sam samo, da bi te  mozda pre kijanje odalo.

Znam da se kise kao iz rafala. Pa nije mala stvar, alergija na guske, patke i po koje pile. Mada, pilici su zasticena vrsta ali zato kokoske nisu? Njih ocerupaju za tili cas? I eto ih u mom jastuku.

I dobro hajde reci mi:“ sta radis tu?“

Hmm?

Cucis i cekas!

Ahaa!

O, znam da umes da promenis boju kose. Znam da se i boja ociju da promeniti. Sve sam naucila, mnogo sto-sta i videla.

Gledaj viri ti perce iz rukava! Istresi kaput pre nego sto sledeci put obuces pidzamu. Ili je to pero ispalo iz jastuka? Cijeg? Smejes se ironicnim osmehom!

Dobro, jos nocas imamo zastupljene pernate zivotinje u nasim jastucima. Od sutra su tu antialergijske kuglice. Za jedan sam sigurna. Nema sanse da me kokodakanje budi jutrom. Ni gusciji zov.

Istrescu perje sa osmehom. Neka leti u nebo. U jednom filmu lete „cigani u nebo“… koliko se secam…

U ovom  nasem danasnjem-novonastalom -ocerupane guske, patke i po koja kokoska.

Pozvacu i komsije na zur. Oni su u ovoj prici glavni glumci. Bez njih, mi i ne bi smo dospeli u nju. Ovako je uspeh zagarantovan. Sto komsija moze da te „oplete“ to ne moze ni najbolji pisac u zamisli!

Taman je opet pao peti sneg.

Odlicno preparirana trava u belo, tako da  ce perje ostati neprimeceno.  Samo se bojim, da kad sutra ujutru odjurim na kafu ne sretnem koju bez perja ili neku gusku sa pacijim na sebi. To su one znate, sto se tudjim perjem kite. Sneg je a bez perja su lako uocljive.

A kakve smo srece nece nas ni lokalna naslovnica izbeci. E, sada nismo mi neke poznate face,  da odmah razjasnim, ali jesu ovi sto zive oko nas. Kobajagi nevidljivi ali kad treba, zasijaju u pravom svetlu, tada ih ni vanzemaljski brod svetlima nadmasiti ne moze…

Videla sam „E.T-a“ jel’ to greh?  🙂

*
tekst: Slavica Rankovic


Kradljivac misli

Bude me i jutros kisne kapi,

pre sata u zoru.

Ti

kao lopov tiho, bez buke

usunjas se i ukrades mi misli.

Tako pokradena, dok cekam

da se moje oci

priviknu na svetlost jutra

mislim na

tvoje lice, na ruke sto nezno

dodiruju moje.

Na osmeh koji toliko puno znaci.

Na jedan dan

samo jedan, nas dan…

Kisa neka pada…

pusti je, ne kradi

neka oboji muzikom

jos jednom za nas

taj  dan,

zato ukradi mene a

pusti kisu da nam svira…

 *
tekst: Slavica  Rankovic

Sirena bez peraja…

Plivam odlicno. Ronim na dah-duboko … a izronim obicno na neku od stena u plicaku…

U pricama koje pisem ovde na Blogu, inspirisana nekim stvarnim dogadjajima ili izmisljenim, ljubav moze da ima ili nema granice…

Tu zivot ne igra  bas preveliku ulogu… ovde sam samo ja gospodar mojih reci… i zato volim ovo parce virtuelnog papira.  Ostaju tragovi nekih proslih i nekih sadasnjih , velikih i malih, tajanstvenih i magicnih zavrzlama. Dok zongliram recima i izbacujem lopte visoko u vazduh obicno zazmurim i zamislim zelju tako da svaka izbacena loptica ipak pronadje put  do uvezbane zonglerske ruke…

Slicnosti sa junacima u mojim pricama ili junakinjom koju vec skoro svi poznajete a zove se Lana – postoji jednim delom… sve ostalo je moja masta. Lanu mogu da zastitim. Lana ne mora da zna sta je tuga. Da je sacuvam od sveta. Da joj nacrtam peraja i sjajne ljuspice. Obojim oci i ususakam izmedju bisera.

Jednom mi je Ivan rekao da pisem bolje u trecem licu. Ne uspeva mi uvek.  Volela bih da naucim da pisem kratke price.  Znam ko bih volela da budem kad porastim, ali vam necu otkriti 🙂

Reci cu vam i ovo: necu vise da se svadjam sa ludacima. Kundera kaze u“ smesnim ljubavima“ : “ zamisli da sretnes ludaka koji tvrdi  da je riba i da smo svi ribe. Hoces li da se svadjas sa njim? Hoces li se pred njim svlaciti i pokazivati da nemas peraja? Hoces li mu kazati u oci sta mislis?

Ako bi mu zaista rekao sta o njemu mislis prihvatio bi tako ozbiljan razgovor sa ludakom i sam bi tako postao ludak.

Ako mene pitate ja bih izabrala Sirenu  i jednu stenu na Losinju…. 😀

*
tekst: Slavica Rankovic


Da li sam ovo stvarno ja?

Da li je moguce da kad govorimo neki drugi jezik to nismo vise mi?

Moj rodjak je bio ozenjen austrijankom.  Ona je govorila dijalektom, onako kako se ovde govori. On je govorio samo nemacki i to onaj koji je mogao da nauci iz kjniga.  Posto nije bio neki jezicki genije, ucio je tesko i sa mukom. Ona je pokusavala stalno da govori tim jezikom iz knjiga i bila jako nesretna.

Nakon nekoliko godina su se razveli. Oboje su bili tuzni i opet nesretni. Ona nije mogla da pronadje sebe izrazavajuci se drugim recima, ne onim na koje je bila od malih nogu naviknuta. On nespretan u ucenju nikada nije savladao dijalekt.

Mnogo godina kasnije sam i ja uhvatila sebe u jednom takvom razmisljanju.

Da li sam ja -ja?

Ne, ja nisam ja- kada govorim nemacki. Moj glas zvuci drugacije:  Ne gestikuliram. Ne masem rukama. Ni u snu mi ne pada napamet da dodirnem sagovornika po rukavu; to se ovde ne radi. Moj izraz lica je drugaciji, mada jos uvek sa prepoznatljivim temperametom juga, bar tako kazu. Cak mislim da se i drugacije osmehujem.
Kako da nazovem ovaj fenomen?
Mozda neko od vas ima neku ideju. Cak sam pokusala i da snimim glas dok na primer razgovaram telefonom. Preslusavsi snimljeno – dosla sam do zakljucka da to nije moj glas! 🙂

Pitala sam mamu da li me prepoznaje na sekretarici, dok ceka da mi ostavi poruku, rekla je da ne fantaziram i da ne pitam gluposti. Eto tako, valjda mama zna najbolje 🙂

Razmisljati na nemackom, pisati i citati donosi sa sobom i to da se maternji jezik povlaci u neke duboke skrinje. U njima postoji opasnost od zaborava. U njima postoji opasnost i od budji. One budji koja se moze i blesavost nazvati (ovo mama ne zna) I svaka od skrinja ima katanac koji se otvara samo kljucem ljubavi.
I tako cuci ta moja „ja“ i ceka da progovori  i nasmeje se na svom maternjem jeziku. Da istrese sav svoj juznjacki temperament iz rukava i uhvati srecu negde na sredini i onesposobi je, da joj isklizne kroz prste.

*
tekst: Slavica Rankovic

„011“

1950's Retro Telephone von Vintage Amethyst

(Vintage Ametthyst, Flickr)

„Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!

Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja.

Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“

Momo Kapor  „011“


Volim da cujem glas…