Otkako sam otisla…

Mornar jos nije pronasao svoje more za kojim je neumorno tragao.
Izgubio je na tom putu jednu ruzu uprkos savetima „Malog Princa“ a umalo je izgubio i glavu lutajuci, skrivajuci se, ceznuci za morem i malim otokom.
Dugo je bio nevidljiv.

Mislila sam, da sam ga srela i pronasla proslog leta. Ucinilo mi se.
Bila je to bleda senka snaznog Mornara.
Dolazio mi je u susret. Hod mu je ostao isti. Mangupsko- gord. Hodao je nasom ulicom i nije ocekivao da bas toga dana sretne mene.

Bio je zatecen. Ustvari prosao je bez pozdrava, tek nakon nekoliko koraka je zastao i doviknuo moje ime.
Okrenula sam se i krenula mu u susret.

Ja ovoga puta, nisam zelela da budem nevidljiva i nisam zelela da se skrivam od znatizeljnih pogleda prolaznika pored nas. U malom gradu se lica prepoznaju. Osetila sam da me gledaju i pitaju se ko sam?  Dobro su znali ko je on!
Videla sam kako se gurkaju, pokazuju prstima, ali niko, bas niko me nije prepoznao, osim njega.
On je oduvek znao da cuva tajnu. Zato sam ga godinama postovala i uvek govorila da je on jedini covek koga poznajem, da nkada nije ni pokusao da isprica pricu o nama a verujem da je pozeleo mnogo puta.

Posmatrala sam ga dok je palio cigaretu. Ruke su mu lagano podrhtavale kao nekada. Kroz moju glavu prolazile su slike brzinom svetlosti. Redjali su se osmesi, glasovi, lica, godine.

A onda je povukao dim i culo se lagano pucketanje cigarete. Izgovorio je gledajuci me netremice u oci:“ti bas zelis da me ubijes…“
Tisinu je ispunio treptaj mojih ociju i sirenje zenica. Videla sam sebe tog trenutlka u njegovim ocima. Bio je moje ogledalo.
Seli smo na kratko u bastu jednog obliznjeg kafea.

Naravno da sam se branila. Naravno da to nikada nisam zelela. Naravno da sam odslusala „CD“ od prve do poslednje pesme i naravno posebno onaj deo gde se kaze da“svi imaju svoju Marinu“, pa tako i on.

Osmehnuo se.
Ustao je zurno. Pozdravio se i otisao.

Neizgovorene reci bole uvek. Parale su i tog popodneva utrubu i moje srce. Lomile su se grane moje duse, ali kad se sretnu dva namcora, valjda to tako mora.

Ne, nisam pitala odakle je dosao i ne, nisam pitala kuda je krenuo.

Gledala sam ga, dok je odlazio laganim korakom, nista se nije promenilo, znala sam i taj korak u odlasku.

Ti nisi nikada prestao da me volis. Zeleo si, ali Ti jednostavno nisi mogao drugacije. Nisam mogla ni ja.

Ugasila sam opusak tvoje cigarete. Platila racun.

Nastavila dalje nasom ulicom, odigrala loto.

Tog popodneva, nisam mogla da vratim neizgovorene reci. Ni tvoje, ni moje.

I neka me niko ne pita zasto je sve tako kako stoji u ovoj prici jer u ovoj prici su dva mlada zivota, razdvojena decenijama.
Ovo je prica koja treba da nas podsetiti da govorimo naglas ono sto mislimo! Jer niko ne ume da cita nase misli.

„Svako ima svoju Marinu“

*
15.08.1987
tekst: Slavica Rankovic

23 thoughts on “Otkako sam otisla…

    • Breskvice
      neverujem da ce vetar imati vise sansi… prohujalo sa vihorom😉
      a pesma o marini, je instrumental…. ili jedan video zapis iz serije „vratice se rode“😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s