Zaštićeno: Nemoj prestati da pleses

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod Moj zivot, Muzika | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

Moje olimpijsko zlato…

huge barrel von yyna

Stezu me okovi sa svih strana.

Karike koje nikako da popuste. A kad se i to dogodi olabave tek toliko da ne spadnu bas savim sa obruca, nego ga onako rasklimatalog pridrzavaju  da se ne raspadne.

Magla i velika vlaznost vazduha rasire drvene daske i one opet ocvrsnu a karike pritegnu ceo oklop.
Odjekuju udarci cekica po gvozdenim karikama. U usima tutnji od jeke i bola koji proizvoodi svaki novi udarac. Krug je zatvoren.

Svaki krug sam kacila oko ruke. Kao narukvicu, kao olimpijski znak. Nizala sam ih i sakupljala. Velika zbirka raznih krugova u raznim bojama. Vrte se i  pridrzavaju zglob moje ruke, cvrsto i bez pucanja. Probala sam da otkinem po koji. Da mozda onaj najslabiji popusti. Nisam bila u toj nameri istrajna. Smatrala sam da je to ipak izdaja. Da je to slabost  duha i  duse. Borila se  i dalje u svim disciplinama do cilja, ponekad i glavom kroz zid. Izdrzati. Ne posustati, ma koliko kostalo. No, ja nisam od celika- shvatila sam i to.

Ipak nisam odustajala. Mozda samo onda, kad je fizicka snaga popustala, jer je kondicija manjkala. Pripreme su trajale dugo. Mnogo istrcanih sati. Prepreka po kisi i ledu. Preskocenih puzeva bez kucice. Mokrih cipela, pocepanih carapa… ali nikad bez osmeha.

Sada sam spremna za maraton. Jos jedna disciplina u kojoj moram stici do cilja. Ne moram pobediti ovoga puta, ali bih jako zelela da predjem tu magicnu liniju.

Imam viziju. Imam pred sobom polje lala i predivna dva zuta narcisa. Znam da staza nece uvek voditi kroz livade i zelene proplanke, bice brda, bice planina, vrleti  i kamenjara. Bice gustera. Mozda i zmija. Sve zavisi od toga gde se maraton planira. Ali onog trenutka kad zrikavci preuzmu dirigentsku palicu i zasviraju staru poznatu melodiju, znacu da sam na pravom putu i znacu da do magicne linije nema jos puno kilometara….i ma kako oni dugi bili, nece zaustaviti ludo srce u nameri da stigne do njih…

Odbrojavanje je pocelo. Cekam na start.

*

tekst: Slvica Rankovic
**Foto preuzeto sa flick’r

Stakleni zid

Kakve mi ono poruke pises po zidu?- pitala si me kroz osmeh.

Nisi sacekala da odgovorim. Nije ni bilo potrebno. Znala si jos pre nekoliko dana skoro sve.

Ti si uvek u pravu. Znas da me to jako nervira?

Znala si to i dok smo stajale u „65“ i vozile se sa Zvezdare prema Slaviji.

Jedino smehom mozemo da opisemo te nase male zavrzlame. I niko ih ne razume osim nas dve.

Vrtelo mi se ovih dana u glavi, lagana nesvestica zbog bola.

I to si osetila. Imas li ti nevidljiva krila?

Proslo je sest dana.

Nestrpljivo cekas da se javim. A znas da ces biti prva sa kojom cu i to podeliti.

Ti takodje znas ko bi mogao da dobije kljuc od muzicke kutije. U njoj na staklenom podu ceka na jos jedan ples krhka balerina.

Onog trenutka kad dodire od stakla zamene ruke ozivece ponovo.

Ovoga puta april u Beograu bice puno lepsi i topliji, ne moram da te pitam, jel’ da? Ti to vec znas …

*
tekst: Slavica Rankovic

Miris leta

Naravno da je moglo krace, ali ja volim jug, kamenu terasu i sunce…

nisam mogla da odolim….

Duda je na hiljadarku postavila 5 reci za kratku pricu, evo sta je nastalo:

FONTANA, BOSONOGI, KIŠA, BRESKVA, SUNCE

I prica:

„Negde na jugu na toploj kamenoj terasi plesali su bosonogi svoj prvi ples. Imala je haljinu boje breskve. Suncevi zraci nestajali su lagano iza slamnatog trema. Pogledala je prema nebu i prosaputala:“dolazi kisa…“
Uhvatio je za ruku i otrcali su do obliznje fontane drzeci u rukama novcice za srecu…“


II prica

Dolly je rekla:
prozor
taxi
zagrljaj
sapat
tanjir

evo i kratke price:

Asfalt je isparavao posle letnje kise. Uzurbano sam hodala kroz zavese od pare prema tvojoj zgradi i vec izdaleka videla svetlo na tvom prozoru.

Cekao si, kao i uvek.

Teska putna torba u rukama sprecavala me je da potrcim tebi u susret.

O, kako sam volela petak vece. Sve nase vikende. Nase setnje i igre zmurki. Uvek smo pronalazili jedno drugo. Bili smo „Prle i Tihi“ nasih ulica. Boze koliko si mi samo nedostajo.

Cula sam opet tvoj smeh kako odzvanja izmedju zgrada. I pre nego sto sam stigla do tvog ulaza, iznenadio me je jos jedan letnji pljusak….

Stajala sam pred tvojim vratima i drhtavim prstima pritisnula zvono.Mislila sam da cu se onesvestiti od nemira a onda si brzo otvorio i uz sapat rekao: „sreco moja, ne ostavljaj me nikada vise“. Zagrlio si me i poljubio moje obraze mokre od letnje kise…

Tog trenutka sam verovala da nikada necu pozvati taxi i da nikada necu razbiti u sitne delove nas tanjir iz koga smo pojeli prvu sampitu…

*
tekst: Slavica Rankovic




Sa ukusom cokolade

"Verstehen kann mann das Leben erst rückwärts, 
leben muss mann es aber vorwärts"
Saren Kierkegaard

Izvadila sam cokoladnu pralinu iz omota na kome je bio napisan citat : „Zivot mozemo razumeti unazad, ali ziveti ga moramo unapred“… cokloladu sam pojela a omot zavukla duboko u dzep pantalona i s vremena na vreme citala.

Nedeljama mi se cini kao da dobijam  poruke u vidu malih znakova. Jedan od njih bile su i ove cokoladne sekunde. Godinama nisam znala  sta cekam. Unazad nekoliko dana znam jako dobro sta je to. Osecam  ponovo miris sunca. Cujem poznatu melodiju juga u sustanju lorberovog lisca. Sirim ruke i tiho izgovoram  molitvu …ona je uvek ista…

A samo nekoliko dana pre imala sam susret sa strahom. Nije pobedio ni ovoga puta. Gledala sam mu ledja dok je odlazio. Auto u kome su se te straho-sekunde odigrale konacno sam zamenila.

U medjuvremenu pronasla sam davno izgubljeni biser. Onaj koji zraci toplotom dok se skriva izmedju mojih prstiju. U ledenom zamku ostace samo suze a bisere ce sakupiti neko drugi, stoji vec u mojoj prici. Te napisane reci izgledaju kao davno ostavljeni znakovi pored puta.

Znam da uzece  ih neko ciji osmeh sija poput bisera i neko ko ume sa recima a  uz to ima i veliko srce…

Kada se okrenem unazad,  shvatam i razumem zasto je sve tako bilo, cak i u mojoj prici. A zivot zivim  koracajuci unapred… Pusticu da me vodi…. Razmenicemo otkucaje i ritam srca i smejati se dugo, dugo, bez okretanja…

*
tekst: Slavica Rankovic




P.S


Ringispil…

Kad god prodjem pored nekog koji se vrti, razdragana lica na njemu  nateraju me da pomislim kako bi lepo bilo jednom sesti u tu stolicu…

Ranije su ti susreti bili  povezani sa vasarom. Nisam ih volela ni kao mala. Izbegavam guzve. A na vasarima je obicno prava ludnica, bar na onom koji mi je ostao u secanju, s kraja septembra na obali jedne reke… Ringispil je izazivao u meni strah i mucninu… toliko puta sam zelela da sve to nestane i da mogu razraganog lica da uzivam u toj vrtesci…

I tako s vremena na vreme stigne me u trku  vasar, a sa njim i  slobodna stolica ringispila. I krene da me vrti i okrece. Vrte se i osecanja. Smenjuju radost i nelagodnost. Srce samo sto ne iskoci iz  grudi. Prelazi kilometre u svakom obrtaju i broji negde do 595, a onda se vrti u suprotnom smeru…

Drzim se cvrsto rukama za hladne lance na stolici. Ponekad kao da se tope pod snagom dobro istreniranih prstiju. I prepustam  jos jednom novom krugu… svidja mi se ovaj imaginarni ringispil. Jos uvek ga drzim pod kontrolom, ali preti da se raspadne da uz muziku osamdesetih iskoci iz obrtaja, da preskoci granice i da izleti  iz sina… a mozda ipak zavrti svoj najlepsi krug…

Ringispil…

Odacu vam tajnu. Postoji  jedan razlog zbog kojeg bi otisla jos jednom na onaj pravi vasar, a to je crvena jabuka prelivena secernom providnom glazurom.

Osetiti  samo kako glazura pucketa pod zubima i ukus crvene jabuke na usnama… ih…