U pokusaju…

Ma, ko kaze da austrijanci nemaju smisao za humor? Povlacim do sada sve izgovorene reci na tu temu. Prva vest jutros na radiju “ sinoc smo POKUSALI da igramo fudbal“, po ko zna koji put su izgubili utakmicu. Sinoc opet protiv turske. Ali oni da „pocrkaju“ od smeha ili mozda od tuge ….

Elem, ne prete nikome, nema linca, nema kazni…shvatili su da pojma nemaju i sta sada? Ne ide pa ne ide!

U turskoj nije bilo grudvanja, ali ljudski je izgubiti i priznati da si rodjen sa dve leve noge ili bolje sa dve noge koje odlicno voze dve daske …

Tako da „dobro jutro“ divni ljudi! Zivot ide dalje sa snegom ili bez njega. A lopta je samo jedna igracka koju mozda treba da uvedu kao obavezan predmet jos u jaslicama… pa eto mozda nam onda krene… uz brdo!

*
tekst: Slavica Rankovic

Rolling in the deep

Ne dolazi u obzir

Ne dolazi u obzir! Auf keinen Fall! Rekla sam opet sebi!

Zasto su ljudi bezobzirni?
Mozda zato, sto zele da sebe stave uvek u prvi plan. Da nagaze na svaki zulj na koji naidju, bez da preskoce ili da zaobidju. To je posebna vrsta, koja uziva u izazivanju bola kod drugih.  Zele po svaku cenu, da budu centar sveta. Da se istaknu! Da se probiju u prvi red. „Laktasi“ i svi oni koji bi da preko leseva stignu do cilja…

Sve ovo zvuci grozno. Ali nije u redu, ni kada se sklanjas i imas razumevanja za sve, a razumevanje za tebe nema niko. Ma ne niko, taj niko i nije vazan, vazan je onaj ko je tebi najvazniji.

Sita sam vise reci kao „ma nemoj sada, hajde pusti to, pa procice, pa sacekaj, pa nije jos vreme, pa ti si razumna, pa jos je rano, pa pametniji popusta… a-ha, jel’ ?“

I sta se onda dogodi?  Pa to, da ja, koja sam uvek obzirna i samim tim druga, izvucem deblji kraj… e, e, to, ne zelim vise. Ko misli o mom srcu, o mojim osecanjima? Naravno, samo ja.

Ne zelim vise da se sklanjam. Zelim da budem vidljiva, a ne transparentna, da prospustam svetlost i da joj dozvoljavam da se rasipa bez odredjenog cilja i usmerenog snopa…

Rekla sam da to vise ne zelim. Mmmmmmm  i eto jos ponekad mi se omakne i propustim priliku iz neke opet visoke osecajnosti.

I pitam se kuda to vodi? Opet u corsokak? Da, da u slepu ulicu ili slepo crevo tamo gde nema izlaza i gde se sakupe tako ta nezadovoljstva i onda kao i svako slepo crevo pod upalom preti da pukne i zarazi sve okolne organe u trbusnoj duplji, a tu negde iznad te trbusne maramice cuci i srce, koje prepozna sve to, pa i ono krene da poskakuje u nekom drugom brzem a kad-kad sporijem ritmu, pa dobijemo – Aritmiju.

OBZIR! Uzecu sve u obzir kad budem bistre glave razmatrala celu situaciju. Kad budem pokupila sve one komade, kamenih ploca koje su ispucale tokom zime. Bilo je mraza. Premalo sunca. Ali ja nisam kriva za vremenske nepogode. Ne,ne nisam! Tvrdim sa sigurnoscu, kao sto tvrdim sa sigurnoscu  da zelim samo da volim, i to je sve…. a kada volim, ne zelim da se obazirem, jer ja dobro znam sta radim.

E tako! Volela bih da i ti koji uvek imaju obzira prema drugima, imaju jednom obzira i prema meni, ako vredim, ako zasluzujem, a u to verujem. Tako da, ne dolazi u obzir bilo kakvo propustanje sansi a uvek ce biti i izartikulisano to, sto treba da se uzme u obzir.

Niko se naucen nije rodio – ucimo danima, mesecima, godinama, a nekada nam je potrebno mnooogo godina da savladamo samo jednu malu rec – obzir.

**Zaboravih da spomenem i jednu „podvrstu“ – to su oni koji pokusavaju, da ti nabiju obzir na nos -ti koji  govore sve te slatke reci, to kao „samo se strpi“, a u stvari zele samo jedno, da zastite sebe ili da kad odu, ostave iza sebe otvorena vrata, tako da mogu trkom da se vrate i prodju kroz njih – oni uvek misle na sebe i nikad ne zavrse u corsokaku…

„Pamet u glavu“- rekla bi moja Baka, nije uvek lako ali verujte mi izvodljivo!

*
tekst: Slavica Rankovic

Zenska intuicija

Hmmmm…..

Htela sam da obojim dan. Htela sam da obojim nedelje u neke nove cudne boje. Mesece u radost. Zelela sam da na paleti pomesam sve ono sto mnogi smatraju nemogucim i dobijem neke nijanse koje bi bile samo moje. Nijanse boja koje niko ne bi mozda prepoznao, osim mojih ociju. Da spojim nespojivo!

Da crtam prstima po platnu.
Da sakama slikam sve predele ne istrazene i sve one sitne, skoro nevidljive kvrzice na prelazu jedne boje u drugu. Da dozvolim da se osuse i da se naprave ljuspice raznih boja, sarene kao krljusti morskih riba, nanesene u debelom sloju, jedna preko druge a da se pri podrhtavanju platna lagano kao kroz sito spuste ponovo na moje dlanove.

Stojim pred belim platnom. Jos jedan izazov. Jos jedna sansa, da konacno posegnem za cetkicom i naslikam sve ono sto zelim da se nadje na mojim skrivenim platnima negde na tavanu. Pospremila sam ih pre nekoliko godina na sigurno, sa svim bojama i ramovima. Skupljaju prasinu a ja skupljajm reci koje poznajem, ali ponovo ucim da u njih verujem… a kada budu reci pune ljubavi, bice i moja platna obojena….

Pitala sam se tada kao i sada: sta je pravda? Da li postoji? Kako i u kom obliku nam se pokaze? Da li je zakon uvek zaduzen za pravdu? Znam samo da se na nju ponekad dugo ceka. I kad pomislite da ste konacno doziveli da pravda pobedi, vas tresne nepravda iza nekog novog coska i izazove osecaj mucnine pa cak  i povracanje.

Evo prva cu reci: „nisam perfektna“ , nekada ne prepoznam pravdu iz prve. Nekada se razocaram previse rano. Ponekad poletim previse brzo. Pricala sam vam da sam probala, da samo sa jednim krilom, preletim jedan od ponora i da sam u tome uspela uprkos slomljenom krilu. A govorili su „neces uspeti, nemas snage, ti si previse nezna, previse dobra, previse tolerantna…“ Nisu verovali.

Ali niko mi ne moze reci, da nemam zensku intuiciju, ma koliko se ja trudila da joj ne dozvolim da bude uvek prva i uvek u pravu, ona me pobedi i kaze „Stop“, „ovde ili tamo, nesto smrdi“…

Usi se izostre kao u zeca, kada cuci u nekom zbunju i sluti opasnos. Ocne zenice se sire pod svim uglovima u tami i na svetlu i ne propustaju ni jednu boju… a ruke bi samo da saraju po platnu, da stiskaju i pesnicama prave kruzne lavirinte bez izlaza i bez cilja… da lutaju, da traze, da istrazuju, da guraju, da cepaju i guzvaju platno izmedju prstiju… dok ne poteku sarene boje niz kameni pod ….

Zasto?

Pripadanje, Ceznja, Hrabrost…

Ljubav, Granice, Spoznaja…

Budim se i Radujem

A  Neko,

Ko to sve rezira,

On zeli drugacije….

*
tekst: Slavica Rankovic

Na koloseku…

Voz skoro svaki put besumno prodje kroz centar  mog grad.

Jutros me je probudio svojom neuobicajenom tutnjavom. Zaskripale su kocnice, vazduhom je parao taj neugodni zvuk sina i vagona. Sirena je izazvala jezu na mojoj kozi.

Gledala sam kroz prozor i nisam videla nista, osim magle. Samo je prepoznatljiva jutarnja galama ljudi dopirala do mene. Kroz maglu su promicali ljudi zureci na posao.

Zatvrorila sam prozor i laganim koracima, hladnih stopala vratila  se u krevet i uvukla ispod jos toplog pokrivaca.

Nisam zelela da ukljucim radio.

Kroz trepavice zureci u tavanicu, videla sam samo tebe sa koferom u ruci, kako se probijas kroz maglu i zurnim koracima dolazis.

Voz nije iskocio iz sina i ovog jutra niko nije pokusao da ugasi svetlo.

Zazvonio je budilnik i krenula je ova pesma.

*
tekst: Slavica Rankovic

Zmurke u gradu Mozarta

Grad kao stvoren za igranje zmurki. Mozes se sakriti za tili cas ali ne i izgubiti. Opasan rekom Salzach i smesten izmedju Alpa sa nekoliko mostova koji spajaju stari grad sa novim delom izgleda carobno i dok se prelazi most sa koga se vidi Zamak(Hohensalzburg) , prepoznatljivi znak grada moze vam se uciniti da ste upravo zakoracili u jednu od bajki. Ujedno najstariji i jedan od vecih zamkova u Evropi. Godisnje ga poseti oko 1.000 000 ljudi.

Uski sokaci sa mnostvom radnji raznovrsnog sadrazaja. Velikim brojem turista koji se provlace uzanim ulicama i skljocaju vredno fotoaparatima.

Duvao je vetar nalik kosavi ali nisam osetila hladnocu.

Ako se prepoznas…

Govorili su: „pazi sta zelis, moze se ostvariti!“

Nisam ovo cula jednom, vec vise puta. Zelje sam naravno imala. Mada, obicno bi sve njih  spojila samo u jednu -zelju. Cvrstom masnom od svile uvezala  i drzala u dzepu od kaputa na dohvat ruke. Proputovala je sa mnom pola Evrope. Kasnije je promenila mesto stanovanja.

Rekli su jos: „ne govori na glas!“

Nece se ostvariti. Zato sam cutala. Nosila sam je u medaljonu oko vrata.Cuvala kao najvecu tajnu. Nisam je uvijala u sareni papir. Nisam je ni zakopavala kao u pricama.

Zajedno smo  koracale, smejale se. Plesale znane i neznane korake. Ponekad plakale. Nekad nam je falilo razumevanje. Nekada tisina.

Naviknute jedna na drugu prestale smo da brojimo sate, dane, mesece, godine. Sve to, ostalo je  zapisano na papiru. Nase vreme je bilo bez ogranicenja  i bez teskobe sto prolazi…

Uspele smo da odrzimo korak dok bi nasi prsti isprepletani i sakriveni od pogleda uzivali u toploti dodira.

Ucila me je da volim sebe. Da vidim lepotu u ogledalu kada ujutru ustanem rascupana i neispavana.

Uzivam da je slusam. Ima divan glas. Ima dusu, a mislila sam da je u ovom danasnjem svetu tesko pronaci takvu zelju.

Ne znam kako je uspela da me cuje. Bila sam tiha. Povremeno bi skoro necujno prosaputala  po koju molitvu.

Jedno je sigurno, ima iskusne usi koje cuju na daljinu. Poseduje snagu koja je uspele da izvuce sve one moje reci, koje su bile zaglavljene izmedju grla i usana. Podigla  je moje  umorne, dugacke trepavice, prosirila vidike i vratila  na put pravih vrednosti.

Moj strah/nas strah je pretvorila u NADU.

*
tekst: Slavica Rankovic