Kad pomislite da ste u corsokaku, a kad ono…

Poslednji napisan clanak ( „prvi put“ ) je nastao u vrtlogu jednog vremena i emocionalnim previranjima … Hvala svima na dobronamernim i komentarima podrske. Mozda je bolje ovako, zatvoriti ga a to sto u njemu stoji ostace vama koji ste ga procitali poznato. Mozda je trebao biti napisan u trecem licu… mozda nije trebao ni biti napisan, kako-god… Ziv sam covek sa svim manama i vrlinama, emocijama…

Evo ovih sekunda razmisljam o promeni koncepcije bloga… Potrudicu se da pisem u trecem licu i kao mozda pre jedno tri-cetiri meseca sa potrebne distance… Nisam pisac, a ni pesnik… nekada neka prica uspe, pa bude cak i dobra, ponekad se sve otme kontroli i ode previse na privatnu stranu… a mozda ako ne nadjem resenje i prestanem da pisem… o svemu ovome vec dugo razmisljam…

Hvala svima koji citaju i posecuju ovaj blog.

Prvi put

– Znaš da sam prvi put sa tobom jela čokoladne pahuljice i ona zrnca natopljena u mleko.

A prvi put se ne zaboravlja!

Ne zaboravlja se u to sam sigurna. Necu zaboraviti ni terasu na kojoj smo sedeli, ni miris tek posadjene lavande, ni ukus tog toplog dana daleko od svih planiranih puteva, negde izmedju jezera i plavetnila neba i preslikanih brda po zelenoj jezerskoj vodi… I sve je bilo prelepo i pomalo nestvarno a ja sam osecala strah. Gurala sam ga od sebe. Grcila se da ne primetis. Molila noge da me ne izdaju, kolena da ne pokleknu a oci da ne zaplacu. A tek srce, ono je i onako ludo udaralo i pretilo da iskoci i onoliko koliko ume, pokaze da te voli.

Hvatala sam pokidane nebeske uzice u krosnji drveca. Skupljala ih u sakama. Guzvala izmedju nasih prstiju i pokusavala da naprvim klupko… pazljivo da ga smotam pa da u mraku i bez svetla lakse pronadjem pocetak, a da kraj bude negde zamotan i sakriven izmedju sarenih svilenih skoro nevidljivih nebeskih koncica.

Molila sam Andjele kao nedavno, na jednoj litici na kraju puta, da nam daju snagu, izdrzljivost, upornost i da konacno odahnemo i da se predamo nasim dusama, koje vape kako se na kraju ispostavilo za razlicitim stvarima…

Molila sam se za nas.

ALI… opet je jedno „ali“ podmetnulo nogu. Saplela sam se i pala. Boli me. Nema reci, ni tih dobrih vila koje bi umanjile bol na mojim kolenima. Boli i tebe. Ne ljutim se na podmetnutu nogu. Ne ljutim se ni na jedan dan u nizu od preko 100 dana poredjanih kao perle na koncu, jedan lepsi od dugog.

Rekao si samo : „ti si moja dobra vila.“

Poslali su te Andjeli da me pronadjes i podaris mi krila. Svilena, mekana, bela krila… nosila su me i jos me nose, jer za noc ne prolazi nista, pa cak ni ona poznata tezina sto me „davi“ u grudima. Pokidala bi dugmad na kosulji i isterala ovu nelagodu iz grudi zauvek. Vristala bih a znam da mi ni to nece doneti olaksanje.

Znala sam da iskrenost boli. Znala sam i da istina boli. Neka! Svaka istina je puno bolja od lazi.

Na jednom malom srcu zgrcenom u uglu jedne sobe ostace zapisano, da je volelo i da jos voli. Voli celim bicem, i da ce na prvom mestu za potpise stajati tvoj… ili mozda onaj, na cudnom nemacko-engleskom „your wife“- she can not come…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ucinilo mi se da gori jezero, na jednoj od slika… ucinilo mi se i to da se vatra ne gasi tako lako…

Zavaravanje nije ozdravljenje vec samo trenutna pomoc da se prezivi…

*
tekst: Slavica Rankovic

Wage es …

… i iskoci iz senke, koja ti toliko puta stoji na putu, kao sujeta, kao anksioznost, kao pogodnost…

Usudi se!

Necu citirati poznate pisce a ni pesnike…

Pitacu vas samo „da li je stvarno toliko tesko voleti iskreno?“

Ili sam ja nepopravljiva romanticarka ili vise nema takvih ljudi, ne znam… odustajala sam puno puta. Jesam! Kao i sto sam se uvek iznova nadala…

Znam gde gresim, a to je u nacinu na koji volim, pa onda ocekujem da valjda i mene tako vole … mozda su me inspirisali pogresni ljudi, prijatelji, prijateljice, mozda me je sunce malo vise tresnulo u ova poslednja dva dana… sve je moguce i nije… volim jos uvek galebove, slobodno nebo, jednu divnu osobu, nekoliko prijtelja… i neke nevazne sitnice…

Nebo nije promenilo boju, moje lice je povremeno izgubi, pozeleni na trenutak od daljine, od osecaja koji mi opet neda mira i koji me ne vara, po ko zna koji put, opet… i rece mi sinoc dobra prijateljica“ ne dozvoli da ti zarobe srce, nikada vise…ono je samo tvoje… zapamti nikada vise…“

U poruci je stajalo : … mir bleibt leider nichs anders übrig als dich einmal zu entführen…“

Wage es!

Usudi se! Pa ako ti podje za rukom, mozda ces saznati da se dve reci ne pisu samo, vec mogu i da se osete i da ozive… V.t

* I nadam se da ce google imati odlican prevod za ovaj tekst, za sve one koji tek uce srpski jezik…

*
tekst: Slavica Rankovic

Obozavam Xaviera …. jedino u njegovom glasu zvuci nemacki jezik kao pesma…

Achtung, Achtung…

…rece mi drugarica Ivana u svom komentaru….

Ne mogu vam jos otkriti razlog mog uzbudjenja, ali cu vam samo reci da se osecam kao siparica od osamnaest leta 😉 haha, letim sa jednim krilom a cini mi se da bih mogla i bez njih … Popravili smo motore i izgleda da krila nisu ni potrebna, jer zamaha ima dovoljno… a tek promaje koja donosi svez vazduh i nove vetraste talase 😀 tako da, ona nas nosi levo- desno, a kad zatreba vine nas i u visine… znas da mi verujemo, kao u onoj tvojoj pesmi…

Ivana ako do sada nismo osvanule u novinskim natpisima, mislim da ce uskoro to biti slucaj… toliko energije na jednom mestu nece izdrzati ni napukle Gazeline trake, pa eto nas na naslovnici …

Posto je sve ovo jos uvek jedna „velika“tajna i niko ne zna o cemu se radi, osim nas nekoliko, hihi tj. one dve moramo jos da informisemo, ako mislimo da nas ne skrate za glavu 🙂

Izvinjavam se na ovom javnom pismu, ali neka neverovatna radost me je naterala da napisem ovo i na Blogu; kobajagi on nije jedna vrsta dnevnika, a-ha, ako bi se zavaravali… a to ne zelimo jel’da?

Suncano jutro, dobre vibracije, lepe reci, divni sms-ovi za dobro jutro, odlicni tekstovi- pa kako da covek ne bude ovako „ludo“motivisan. Znam da ce i Dekic biti nasmejan kada procita ovaj pozitivan tekst… 😀 Jer on je veliki promoter za „sve nesto lepo“ !

Htedoh da napisem da ocekujem da ce vece takodje biti veselo, ali necu! Da li znate zasto? E, pa zato sto ja vise nista ne ocekujem od drugih, vec sam dizgine za radost i srecu uzela u svoje ruke i samo sam ja kocijas svoje srece! Sta kazete?

U ovoj prici fale jos dve divne osobe, ja verujem kao i Ivana da ce se one prepoznati 😉