Duge noge …

Cipele ili patike treba da budu udobne i da su ortopedski u redu kako bi se nasa stopala dok su mala, pravilno razvijala a kad ostarimo da nam te cipele olaksavaju hod.

E sad izmedju razvoja i starosti ispreci nam se na put period mladosti. Krenemo da cupkamo i setkamo u raznim obuvnim predmetima. Visoke pete, niske pete, ortopedske pete, patike sa gumom ili bez, raznih boja i oblika 🙂

Moje duge noge i poduza stopala navikla su na sve visine i nizine sto se obuce tice. Ali najlepse, najkomotnije i najsexi su se osecale u sportskim patikama i u ovim vec toliko opevanim „starkama“. Jednom sam, sa sedamnaest godina preletala skoro 20 sati okean, da bi ih se docepala i konacno obula.

Vratila sam se sa njima u Beograd, sva ponosna k’o da sam „Oskar“ iz Hollywooda donela, a ne obicne platnene plave patike. Cupkala sam sa jednog kraja Kalemegdana na drugi, bez zuljeva i bez naboja. Ali sreca je bila kratkog veka. U sred Tirsove ulice na decijoj klinici iz mog ormarica one su otisle u istoriju! Posle zavrsene prakse u bolnici, toga dana umesto njih, nasla sam samo vec iznosene, prljave bele borosane. Plave patike nikada vise nisam videla, niti zaboravila…

Nakon mnoooogo godina kupila sam ih ponovo. Ovoga puta su imale orginalnu boju i noviju godinu proizvodnje. Ove nove, vole da setaju nekim drugim stazama, da pricaju sa nekim nepoznatim „markama“, da se druze pored vodenih povrsina, da setaju nekim neistrazenim planinaskim putevima, da uzivaju na suncu, da cavrljaju uz osmeh a tek sto vooooole da se slikaju, eeeee u tome su rekorderke… 🙂

Samo ipak vam necu otkriti o cemu su pricale na ovoj slici 😉

Zanimljivo je da sam prvi put pala i prvi put poletela u starkama. Da dodam da su mi sinoc izracunali da sam broj „8“ ma sta to znacilo i da se odlicno slazem sa brojem „8“ ma sta i to znacilo 😉

Ukrstila sam zlatnu i srebrnu srmu…

 

Kazu da setnja pored vode smiruje, opusta i brise brige sa lica.  Tuzna lica ozara osmehom i pretvara  u belo platno bez mrlja u cistu mokru dusu. Nisam verovala, ali voda ima zaista tu cudesnu moc, da nam skloni i opere teret sa ledja, olaksa nam put.

Iz vode izronimo prvi put kad otvorimo oci i ugledamo svetlost. Rasirimo pluca prvim placem. Suze radosnice poteku niz obraze  majke i oca, a mi tada zapocnemo novi zivot na suvom.
Umotani u belo platno, ususkani, sicusni uranjamo u miris majcinog zagrljaja. U toplim, briznim, sigurnim rukama utonemo u prvi san.
Nasa bela platna ukrasena cipkom, tilom, sarenim koncem, srmom, cuvaju nase prabake, bake i majke u svojim skrinjama i mirisnim ormanima, do naseg rodjenja, krstenja, zenidbe.
A onda kad dodje taj dan da i mi krenemo na neki novi put, one  nam preko ramena sa puno ljubavi i ponosa prebace najlepsi beli dar izvucen iz ormara sa mirisom cekanja na ovaj dan.
Neka vas ovaj komad platna cuva kao beli Andjeo od svakog zla, culo bi se u sapatu bake, koja bi brizno preuzimala darivanje u svoje ruke i drhtavim glasom sa suzama radosnicama ispratila mladu dusu na novu zivotnu stazu. 
Stari obicaji se gube, na njihovo mesto dolaze neki moderni darovi a sve sto ima tradiciju i duboke korene u nasoj kulturi, na zalost nestaje. Sve manje je i onih, nama dragih,koji nam te obicaje mogu preneti ili o njima pripovedati.
Ponosna sam na svoju porodicnu tradiciju.U mom rondnom domu naucila sam, sta znaci uzivati u darivanju dragih ljudi. To umece uzivanja u lepoti i cistoti duse, preneli su na mene moji najblizi. U nasem domu se to osecalo i ucilo kroz miris dunja i svezeg ruzmarina.Kroz govor i pesmu. Kroz vez na belom platnu i utkanom ljubavlju u zlatnoj i srebrnoj srmi.
Nekada spretni prsti devojcice, sada zene, poneli su deo tog nasledstva sa sobom na daleki put. Izvezli su ovi prsti mnoge ukrasne sare i uzeleli su se da ostave opet trag na nekom novom belom platnu, za mlade putnike, naslednike.
Boje imaju razne simbole. Crvena je protiv uroka. Zelana je na radost i poverenje. Ljubicasta za pravdu i istinu. Plava je povezanost, bratsvo.
Laneni beli peskir izvezen sarenim bojama, ceka pospremljen u mirisnom ormaru.
*
tekst: Slavica Rankovic

Krava je krava

Stajala sam na mnogim raskrsnicama. Nekada u autu, nekada na biciklu, nekada na trotinetu, nekada na svojim dugim nogama… ali nikada  na motoru.
Imala sam zelju, s vremena na vreme, da se upustim i u tu avanturu zvanu „motor“, ali uvek bi nekako na kraju pobedio strah…

Proslog leta me je komsija skoro ubedio da „okrenemo“ jedan krug po nasoj ulici, ali sam u poslednjem trenutku odustala…

Vozila sam juce, austrijskim brdovitim ulicama i cekajuci na raskrnicama uzivala, gledajuci kako motoristi jurcaju po krivinama, kroz zelenilo prelepih brda… ne remeteci mir kravama na ispasi.

Pocela sam da vam pisem o raskrnici. O cekanju da se upali zeleno svetlo ili da se na kruznom toku jednostavno pogodi pravac…

Sigurna sam, da su mnogi od vas, cekajuci na semaforu, donosili vazne ili manje vazne odluke. Ja jesam. Cesto sam se u tim sekundama sudarala sa raznoraznim mislima. Ponekad sam imala utisak da su od betona i cudila se kako odaberu trenutak kada ce svratiti u moju glavu. I to bas onda kada trebam da dodam gas i prodjem kroz zeleno.

Naravno da je bilo i zastoja. Trubenja sirena nervoznih vozaca iza mene. Mahanja prstom, pokazivanja istim da sam luda, slepa, gluva  jer sam okupirana mislima zaboravila da dodam gas i bila opet na crvenom. Ne dogadja mi se cesto, ali se dogadja, zar ne?

Jednom se, u trenutku kada sam htela da krenem, niodkuda ispred mog auta pojavila pozamasna alpska krava. Da je imala malo vece rogove sigurno bi me i podbola. Gledale smo se nekoliko trenutaka oči u oči, dovoljno da iza sebe ostavi gomilu balege i krene lenjim korakom prema obliznjoj livadi.

Sta joj je ovo trebalo? Zar nije lepse ostaviti balegu na zelenoj, mokroj travi? Kasnije sam primetila da njen cuvar trci izbezumljeno ulicom, dok sam ja izbezumljena od iznenadjenja pokusavala da krenem. E da, bilo je u mojoj vozackoj karijeri, koja nije kratka, svega i svacega…

Tako da znate da ni ove alpske krave nisu nista pametnije niti kulturnije od nasih, i to sto ih farbaju u lila i zovu „Milka“ ne znaci ama bas nista… u stvari to je samo jos jedan dobar marketinski trik.

Uz malo maste…

vidimo puno jasnije…

Sinoc kasno, padala je kisa. Izasla sam iz restorana i nisam otvorila kisobran. Izula sam cipele i bosa otisla do auta…

Padale su kapi po mojoj kosi, licu, rukama, po mojim pantalonama svetle boje i pravile na njima vidljivi lavirint sa svakom novom kapljicom…  Rizikovala sam da se u roku od nekoliko minuta pretvorim u kovrdzavu“vilu“. Moja kosa voli kisu, a ona voli moje lokne.

Malo crvenog vina i staro dobro drustvo. Neka zaboravljena muzika. Nekoliko slika napravljenih telefonom i dosta smeha. A svaki moj osmeh nosi tvoj otisak… i svaki moj osmeh stigne do tvog srca ili telefona, ma gde ti bio…

 Ti nisi imaginaran. Ti zaista postojis.

Preletac…

Poznajem jednog takvog. Nikad u grupi, uvek leti sam. Valjda se tako oseca najsigurnije. Verovatno se i tragovi tako lakse brisu.

Ima tome vec nekoliko godina, kako cekam da promasi aerodromsku pistu, ali svaki put me iznenadi  i izvuce se za dlaku. Kasnije sam saznala da ima odlicnu intrumentalnu tablu. Najsavremenije kompjutere i telefone sa svim mogucim prikljucima za pracenje raznih aktivnosti i mreza.

Cudila sam se njegovim javnim nastupima? Pitala se da li ima, imalo stida? Ma kakvi? Svaku pistu je pogadjao iz prve i bez pardona bi sletao i prolazio kroz „check-out“. Kao svaki iskusan pilot.

Eto, koliko jos juce, mislila sam  da je svako njegovo javno  pojavljivanje pred nama bilo transparentno i sigurno, a njegova siroka ledja su mu davala dodatni zamah rukama, pa kad zamahne njima, vrapci se razbeze a „radio-mileva“ u njegovoj blizini nije bilo ni za lek.
Sa guskama, patkama i ostalom domacom zivinom izlazio je lako na kraj. Dobro organizovan i potkovan odlicnim markentiskim znanjem, prodavao je i zardjale babine mindjuse kao najveci „brand“. Nasem cudjenju nije bilo kraja, mada smo svi slutili kraj.

Leteo je na duge staze. Imao je vec svoju istrasiranu nebesku putanju. Cesto sam videla sivo-crne tragove na nebu, kad bi proleteo i ispustio nepreradjene cestice svojih nesazvakanih reci.
A umeo je taj i sa recima, nije da nije. I tako poletao je i sletao po okolnim i obliznjim gradkim aerodromcicima. Uvek pazeci na zelenilo i ocuvanje prirodnih lepota. Prirodne lepote i predeli su mu opasno „zapadali“ za oko.

Imao je i nekoliko parola, bas onakkvih kave su imali i neki poznati „preletaci“ ali mnogooooo vece velicine,nego sto je bio on.
Nisam trazila na goooglu, nisam prevodila napisane reci i trazila pisce istih. Nisam! Prepustila sam to, onima koji su naprasno progledali i poceli da citaju, pa i da se zapitkuju. E, e mozda kasno.

Ipak, nakon nekoliko godina cutanja rekla sam : stani covece! Ulovice te! Previse zamahujes i previse si siguran u sebe, nije ti to bas najbolja taktika. Sta sam drugo mogla, nego da pustim da leti, ali sam ga opominjla kao prijatelja. No, on je na moja upozorenja odmahivao rukom i zavodnicki se smejuljio, nije video dalje od svoje glave, tj. muskog ponosa i nastavio je po svome jos neko vreme.

I sta je posle bilo?

Ulovili su ga na delu! Jesu bake mi!

Nestade covek sa nebeskih putanja. Nigde krila, nigde aviona. A mi, mi najverniji ostadosmo uz njega. Sta smo drugo mogli?

 Kako je samo naseo? Smesno!

Transparentno je zavrsio na“ naslovnoj „strani jednog mobilnog telefona.

Da ga nisam upozorila i danas bi mi bilo zao, ovako nije.  Preleteo je tada poslednji put. Nece mu vise pasti na pamet, ni da pokusa.  Neki dan se zali na visok pritisak. E, luda glavo dobro si ti prosao, kako je moglo da zavrsi….   🙂

 *
tekst: Slavica Rankovic

Kad mi dodjes ti…

…dok mi u usima odzvanja poznati glas i zvuk ravnice, obojen mirisom vinograda, belog vina i zvukom bosih tabana dok kroz prolecne kise sljapkaju kroz noc… dopustam nemiru da me ponese i donese mir na vrata moje duse…

#
tekst: Slavica Rankovic

Moje dojke su OK ! A tvoje?

Ti znas da moras!

Vidjale smo se godinama. U gradu. U prolazu. Na mnogim dogadjanjima. Uvek nasmejana, uvek prelepa. Ponekad mi je delovala nestvarno i usplahireno. Kao vila. Ponekad kao pepeljuga koja je upravo krocila na ovaj svet. Visoka, vitka. Crne kose, svetle puti i predivnih zelenih ociju.

Nisam o njoj znala nista. Ni kako se zove, ni gde zivi. Jednog dana ugledala sam je u skolskom dvoristu. Drzala je za rucicu slatku malu devojcicu, uplasenu i stidljivu. Posla je u prvi razred i tesko se odvajala od mame.

Pozdravile smo se kao i uvek sa jednim „dobro jutro, kako ste?“ bila je  uvek ta standardna komunikacija… Ona je nosila u sebi isti osecaj kao ja… Izgledala je andjeoski lepo sa bisernim osmehom na licu. Uvek mi je bila draga i nekako  neopisivo blizu, a nikad se pre upoznale nismo.

Onda su nasi susreti postali ucestaliji.  Sretale smo se na teniskom terenu. Pocele smo da razgovaramo, razmenjujemo nasa iskustva, pricamo onako kako samo to zene umeju. Radovale smo se svakom novom susretu. Bez obaveza, bez poznavanja nasih familija, istorija, krvnih grupa, bez da li smo u plavoj ili obicnoj crvenoj, nista od toga nismo znale i nismo zelele ni da znamo…

Prosle nedelje sam je videla nakon kraceg odmora. Na prvi pogled nista nisam primetila.

Upitala sam kao i obicno“ kako si“, odgovorila je „ne bas najbolje“… onda je podigla glavu prema meni i tek tada sam videla da je bleda i tuzna. Rekla je“ imam rak dojke“, zajedno smo se spustile na klupu iza nasih ledja. Nismo mogle da prestanemo da pricamo. Deca su se bezbrizno igrala, a nas dve smo se cvrsto drzale pogledima.

Trideset i sest su joj godina.

Danas smo se srele ponovo. Pokazala mi je rezultate. Plakale smo na sred ulice. Ona me sada treba, ja sam tu. Nisam joj to morala ni reci, znam da zna. Ove nedelje pocinje njena bitka. Bicu njena sena, njen cuvar kolikogod to budem mogla.

Nas dve verujemo u Andjele…


Apel svim zenama!

Idite na redovne kontrole.To mozete uraditi kod ginekologa jednom godisnje ili vrsite same pregled vasih grudi!
Ja odlazim jednom godisnje na redovne kontrole! Moje dojke su OK ! Moja naredna kontrola je za mesec dana.!

Ako se rak na vreme otkrije postoji velika sansa za uspesnim lecenjem. Rak dojke ne poznaje starosne granice!!!!

Ovu pricu napisala sam u maju! Sada se prikljucujem oktobarskoj akciji „MOJE DOJKE SU OK! „
Oktobar je mesec, borbe protiv raka dojke. Mahlat nas je podsetila na to  i u članku na Tetki.
Zato je ova akcija pokrenuta od strane blogerki i tviterašica.

Moja prijateljica se nakon 5 meseci borbe oseca odlicno!  ZATO sto je na vreme  sama pegledom svojih dojki napipala malu kvrzicu i odmah otisla lekaru! Bio je pocetni stadijum i tadu su rekli da je prognoza dobra! Trenutno nema kancerogenih tragova i cekamo saopstenje da je pobedila!!!