Zaštićeno: Iglene uši

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod Moj zivot | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

Cepelin iznad nasih glava

Pogled na Alpe sa 1500m nadmorske visine. Slikano je iPhonom tako da kvaitet odgovara toj tehnici. Vidi se i prelepi kameni rostilj, pored koga smo uzivali i imali ovu divnu perspektivu.

Nekoliko izlozenih skulptura, na jezeru sa nemacke strane.

Moji prijatelji i ja ispod plavog neba na kome cesto iznad nasih glava  Cepelin svrlja i vozi radoznale turiste u razgledanje Bodenskog jezera i okoline sa visine od 300m.


Cepelin je vazdusni brod koji je razvio, grof Ferdinand von Zeppelin pocetkom 20 veka.

Cepelin je napunjen heliumom i ima tri pomocna motora koja mu omogucavaju poletanje i uzletanje kao i okretanje u vazduhu. Dugacak je 75m. Leti na visini od 300m 125km/h. Ima 12 mesta za sedenje, svaki putnik sedi pored prozora da bi mogao da posmatra okolinu. Voznja i obilazak bodenskog jezera u trajanju od 120minuta, kosta 745€ po osobi. Obilazak grada u trajanju od 30 minuta kosta 200€. Sluzi naravno i u promotivne svrhe, jer je njegova povrsina odlicna za plakatiranje.

Cepelin se proizvodi u Fridrichshafenu, nedaleko od mog grada. Prvi probni let sa novom tehnologijom uspesno je izveden 1996.

Leti ili lebdi cesto iznad moje terase. Ponekad imam utisak da oni odozgo vide sta je trenutno na mom tanjiru ako prelece u vreme rucka. Mi im obicno masemo i smejemo se do ludila  🙂

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sta kazete na jedan twittUp u Cepelinu? Ili bar u muzeju…  🙂

Kad te umesto Amorove strele pogodi neka druga

Najteze je ziveti sa svojom savescu. Posebno kad ona bas nije „cista“. Zna ona da muci, na razne nacine. Nesanicom, bolovima u stomaku, glavi, mucninom, umorom, nerovozom,povecanim znojenjem, snovima koji nisu bas najlepsi- rekose mi neki iskusni po tom pitanju jer moja necista savest je mnogo naivna i jos uvek se bori sa decijim bolestima.

Znaci, ovde se radi,o nama koji smo tom „velikom“ necistom savescu drugih pogodjeni. Mislim na ruzne postupke, izdaju, prevaru, lazi, otrovne reci- koje nas pogode kao strela, a onda ti koji su nas pogodili budu na gore navedenim mukama. Uh al’ su im muke? Sta cekamo? Da pocnu da se preznojavaju, da povracaju, dobiju proliv- uh, kako samo muci ta „necista savest“.  Verovatno zato, mnogi  jos uvek pristaju da zive u zajednici sa njom. Mozda kojim kilogramom manje, ali brate mili, zive. Mi ne mozemo da zavirimo u njihove duse, ali znamo kako izgleda u nasim.

E, sada ima onih koji ce reci: „sami ste krivi! Zasto ste dozvolili da vas uopste nesto ili neko povredi?“

Bas iz tog razloga, hocu  jos jednom, da podvucem, da sam ja, samo obicna zena sa svim svojim manama i vrlinama. Pazljiva  u odabiru najuzeg kruga ljudi, sa kojima provodim vreme. Naravno polazim uvek od toga da su ljudi bar na pocetku iskreni i dajem im sansu da se pokazu u svakom svetlu. Izgleda da ta moja teorija bas i ne „drzi vodu“. Sve vise je sebicnih ljudi u svakom krugu, pa cak i u onom najuzem.

Pocinjem da verujem da meni nesto fali. Neka daska ili bar letva. Rekli su mi da imam dozu preterane tolerancije. Zato pokusavam da je smanjim. Ucim svakodnevno. Mozda bas iz tog razloga, jer mi nije tesko da popustim i da mnoge stvari razumem, to neki iskoriste u svoju korist. U takvim trenucima se i dogodi pogodak strelom, ali nazalost ne Amorovom. Jer takvi su ipak egoisti i zele bez obzira na sve, prvo sebe da zadovolje. Zbog tog malog zakasnjenja ne stignem da navucem oklop i zastitim sebe.

Oklop do pola navucen, kaciga negde zaturena u podrumu a strela vec odapeta i taman da trepnem kad ono „tup“ pogodi me direktno u meso. Bar da hoce u „debelo meso“ da manje boli,pa bi moga i salu da zbijam na svoj racun, govoreci da me zabole  *upe, ne nego, direktno u srce. E taj pogodak kad se desi, kasno je za sve, osim za cupanje strele bez preteranog gubljenja krvi.

Koristimo sve vise rec „komunikacija“. Na sva usta pricamo o njoj. Da pricamo. Ali ne komuniciramo. I kada to radimo obicno padamo u fraze. Nekome sam nedavno  rekla „bolje da padnem u vatru, nego u fraze“ , mislila sam vatru- kao borbu za zivot, za prave vrednosti, i za njihovo ispravno tumacenje i ujedno na primeru pokazano sprovodjenje komunikacije. Ili onoga sto se u toj komunikaciji zakljuci.

Elem, opet nista pametno ne rekoh ali verujem da ce me vecina vas razumeti. Da rezimiram: komunikacije ima sve manje- ili ako je ima ona je totalno ne kvalitetna. Obicno se krece sa stavom „Ja- pa Ja“ tako da ona obicno nicemu ne vodi, zato mnogi i pribegavaju cutnji.

Egoizam je tesko oboljenje, ne izlecivo kad jednom uhvati maha.

Amorovih strela- onih pravih nekako sve manje ili sam ja u nekoj pogresnoj orbiti. Sebicnih strela premazanih otrovom je nazalost sve vise. Iz tih razloga „prodavnice“ za zastitu dusa sa oklopima i kacigama nicu kao pecurke posle kise. Retko gde ima slobodnih termina, a liste za cekanje su sve duze.

Biti spokojan, nema cenu…

Kazu da je jutro pametnije od noci. Probala sam i nista. I noc i jutro imaju isti osecaj.Okretala sam sinoc stranice jedne ispisane knjige, vrtela albume sa slikama, setila se nekih lica koje dugo nisam videla. Neke slike sam jednostavno izvadila i bacila. Previse emocija, previse bola je bilo vidljivo na njima. Ni jedan iskren osmeh. Ni jedan iskren pogled. Ima li neiskrenost kraj? A ge joj je tek pocetak? Predpostavljate nisam imala miran san.

Jutro je sa sobom donelo svetlost ali ne i odgovore. Samo jos uvek taj prokleti ruzni osecaj, kojeg ne mogu da se oslobodim, i koji jako dobro poznajem.

Sta hocu? Evo na primer ovo:

da mi potrcis u zagrljaj, da mi sapnes da sam ti nedostajala, da lepo mirisem, da mi je koza mekana i  da mi haljina odlicno stoji, da me zagrlis i krenes  sa mnom u setnju…
Naravno pod uslovom da mi pogodis ime…

Zamisljam da bi ovo bila odlicna scena za neki reklamni spot, gde bi se reklamirali vitamini i drugi elementi u tragovima, koji su odgovorni za nase „vijuge“ i njihov konstantni rad. Jer u slucaju da dodje do zastoja moglo bi doci i do fatalne greske, sa fatalnim polsledicama…gore i od fatalne ljubavi.

E, da ne bi doslo „do crne rupe“ u neodgovarajucem momentu vi jednostavno uzmite neki vitamincic. Bio on u obliku jagode, banane, kivija, breskve ili kajsije… sve je dozvoljeno.

Najlepsi ukus imaju vitamini nastali mesanjem sokova ovog voca. Zato ih preporucujem svima, koji imaju ili primecuju kratke zastoje u radu mozdanih celija. Dokazano i sa medicinske strane, i ne samo sto pojacavaju imunitet, pojacavaju i protok nasih misli i secanja.

Znaci zbogom zaboravnosti- nema sanse da kazete neko drugo ime od onog kojeg trebate i kome u tom trenutku u susret trcite.

Svi srecni,sve ovce na broju… ako cemo da se lazemo.

Od sinoc je jedan album manje na mom stolu.

Trn u oku

Čim zamirišu ruže i krene zvuk truba da se širi mojom ravnicom, krenu i pitanja: „Gde je sledeća svadba? Koga ćemo sada da ženimo?“

Sa letom stigne i neko posebno raspoloženje. Krenu da zavijaju automobilske sirene, da kolone jure okićene zastavama, belim peškirima i cvetnim dekoracijama. Nas sunce malo „tresne“ po glavi, i tako “udarene” bi i mi na neku svadbu. Pod “mi” mislim na moje sestre i mene, pošto momcima u našoj familiji i nije baš do zaklinjaja na večnu ljubav. Shodno tome se i ne obaziru na naša začikivanja.

Posebno jedan, koji je veliki “trn u oku” celoj familiji! Prevalio je trdidesetu, ali o svadbi nit romori nit žubori. Ako gledamo genetsko nasleđe, koje vuče na ujaka, onda se skoro neće ni ženiti. Naš “trn u oku” svadbu ne spominje, bolelo nas ili ne. Bilo kako bilo, ima neko ko bol ne može da podnese i ko o tom isceljenju pomno misli svaki dan!

I od te pomame, čovek pobeći ne može! Ne pomaže ni to što eskivira sva porodična okupljanja. Izvrdava i hvata krivine na sve načine. Putuje, juri tamo-amo, ali malo-malo pa ga neko dojuri i priupita „za zdravlje“.

Ovi što pitaju se obično prave ludi i ne čuju isti odgovor koji im on već godinama daje: “ Tamo negde oko četrdesete“- kaže on svaki put i uhvati maglu.

Eto, čim krene letnja sezona, naš “trn u oku” zbriše u nepoznatom pravcu. Ove godine je promenio nekoliko destinacija, ne bi li trag zavarao, svim strinama, tetkama i babama koje po svaku cenu žele da ga ožene, sve uz pretnju da mogu skoro umreti a na njegovoj svadbi da nisu zaigrale. No, ne haje braco za babskim kuknjavama. Nekoliko meseci, ni ja nisam znala kud se denuo… Jedni rekoše u Italiji je, drugi u Austriji, treći nisu ništa rekli, samo su se smejali i zbijali sale na njegov račun.

I tako krenem ja, pre par dana, da istražujem. Kao da tražim iglu u plastu sena, a ne “trn u svom rođenom oku”. Kad eto poruke: „Seko na Kritu sam! Ne govori za Boga miloga nikome, jer ako se one dve naše Babe ustreme, preplivaće i Dunav i Savu i svih sedam mora, uradiće sve samo da me ožene!“

Ćutim evo danima. Kada zvoni telefon, prvo proverim broj, da nije slučajno baka. Kako da je lažem, da ne znam gde je naš “trn u oku”, kad eto juče me ubode. Mislim da je bolje bilo dok nisam ništa znala.

Ovog leta nema ništa od svadbe, bar ne njegove. Lepo je “trn” rekao da će tek sa četrdeset da nam se iz očiju vadi. Ima još nekoliko godina do tog određenog datuma. I kako promiču dani bake su sve nervoznije i nervoznije. To što on trenutno nema “trnoružicu”, ih ne zanima. Našle bi one i organizovale sve.

I posle se čude kad se on nabije duboko u zenice očiju naših i ne javlja se mesecima.