Dve lavice na vrelom pesku…

Kazu, dame se ne pitaju za godine. Zato, pssst, ne pitajte.  Rekla sam vam, pre izvesnog vremena, da sam prestala da ih brojim, onda kada su prerasle broj mojih cipela. Godine stoje na papiru, cesto se nasalim i kazem statistike radi… sve ostalo potrebno za zivot, se nosi u srcu… Verujem da ce se mnogi sloziti sa mnom, pogotovo moje drage Blogerke 😀

Postajem pomalo razmazena.Vec drugi put za redom slavim rodjendan u mojoj Sumadiji. Trebalo je da prodje mnogo godina  da bi to postalo stvarnost. Pre i nisam to osecala kao nesdostatak, ali evo kazem vam sa godinama se i to promenilo. Nostalgija se pojacala, ali  je jos uvek sve pod kontrolom…

Pricacu vam kad se vratim kako je bilo. Pisacu vam opet o dragim ljudima koje budem srela. Naravno i o „trnu u oku“. Vratio se medj’ vinograde bez broda.

Moja draga musketirica „Shunjalica“, danas se raduje i slavi takodje svoj zvezdani dan. Mozda smo negde i zajedno, ko ce to znati, mada Blogosfera je mali grad i u njoj se sve dozna… tako da… otom-potom 😉

Ostale smo bez peska u zadnjem trenu, ali nije tesko, zamisliti  lavice na vrucem pesku negde u Sahari, zar ne?

Dve lavice rodjene u istom danu… zele vam puno zvezda padalica i ne cekajte, vec pozelite zelju jer zvezde, one padaju iznenada…

A sada  za moju lavicu – Shunjce drago:

…stiklicama zveckamo i u ritmu se vrckamo 😉

Ulica u jednom smeru

Pregledajući kontrolnu tablu na svom blogu naletela sam na tekst napisan 6. jula 2010

Prošlo je od tada godinu dana. Prošlo je mnogo toga ružnog i lepog. Isprepletali su se razni događaji i zbivanja. Različiti ljudi i njihove sudbine.

Ja sam promenila način razmišljanja. Promenila sam i mnoge navike, za koje sam mislila da ih je nemoguće promeniti. Samim tim moj život je dobio jedan novi smer, jednu novu ulicu posutu belim kamenčićima, okruženu zelenim rastinjem u kojoj cveta lavanda.

Priču sam napisala koristeći naslove mojih do tada napisanih i objavljenih tekstova. Da li slučajno ili ne, svi oni su se uklopili u priču koju sam zelela da ispričam. Nisam znala šta će se dogoditi u budućnosti. Nisam ni sanjala da će se mnoge stvari u mom životu promeniti za samo nekoliko meseci i da će rasplet ili tek možda zaplet dogoditi u tako kratkom vremenskom periodu i da će ulica koju spominjem tako brzo biti istrasirana.

A šta sam znala?
Znala sam samo to da je, Sarah koja je do tada pisala i bila sa vama, pod uticajem velikih, tužnih i stresnih momenata prestala da postoji. Na sreću krenula je u potragu za sobom i ubrzo se ponovo pronašla…

Možda vi niste primetili razliku ali ona sama jeste.

Verujem više nego ikada u svoje odluke. Verujem ponovo ljudima, ali sam postala obazrivija. Verujem u ljubav i da nisam dopustila da me dodirne ne bih ovoliko bila hrabra. I nije bilo lako ponovo verovati. Ali uspela sam i to me čini srećnom.

16 dana…

… rekli su mi da su padale zvezde u  julu na zemlju. Tvoja je pala 16 dana pre moje u porodiliste u malom gradu na Tamisu, a moja je eto zakasnila i pala u porodiliste jednog grada na Jasenici…

Dve zvezde su bile rodjene u istom mesecu, iste godine. I zamisli trebalo nam je 16 godina da se sretnemo u jednom gradu na Savi…

Tri reke i dve zvezde. Plovimo vodenim tokovima i nebeskim svodovima sa jednog na drugi kraj Evrope. Izmedju nas su mnoge luke i mnogi zalivi. A kad nije bilo vodenih puteva bile smo mornari na suvom.

Ej, i nemoj sada da se smejes i da me podsecas na onaj camac na Tamisu i moju hrabrost… Dobro, posto znam da  neces izdrzati i da ces se smejati i kikotati sigurno par minuta, predlazem ti da veceras pogledas u zvezde i nemoj traziti ni jednu posebnu, sve ce imati osmeh na licu i zvonice zvoncicima … Srecan rodjendan, draga moja Crvenkapice!

I can feel you

Imala sam pricu u glavi. Trebala sam samo sesti i zapisati nekoliko pocetnih reci, ali nisam.

Sinoc sam, savladana umorom zaspala, drzeci laptop u rukama. Bicu iskrena, toliko lepih utisaka sam drzala izmedju prstiju, kao da i nisam zelela da ih zapisem, da ne ureknem. Verujem da sam i zaspala cuvajuci ih pod kozom, u kosi, izmedju prstiju i da potajno nisam zelela da ih preslikam na papir… Branila sam se snom…

Danas sam celi dan ponavljala dve recenice od sinoc. Evo upravo sedim i kuckam. Pisem. Ali reci, sve one reci od sinoc opet nece van. Gde je pocetak price? Negde na 259.200 minutu daleko odavde…

Mozda vam se dopadne moj izbor muzike, mozda naslutite kako se osecam, mozda vas ocara ples ove divne pevacice… ja znam sta je mene ocaralo ♥ a o tome tek sledi prica, jer evo danas, veceras ne umem….

Samo nebo zna…

Rasirila sam ruke da izmerim koliko te volim… i gledam tako rasirene sake, prste a nokti kao da izrastaju poput onog dzinovskog pasulja u igrici „Super Mario“ samo da bi rasirene ruke uz njihovu pomoc dostigle razdaljinu vecu od dva metra…

Da li je ta razdaljina dovoljna da se osvoji prvo mesto? U disciplini voljenja…

Nema meseca na ovoj slici a ni zvezda, svetleli smo umesto njih,tu negde iza coska.

Jos ce od mene ispasti dobar fotograf … a cini mi se i da kazu, da je uspeh jos sladji kad prevazidjes ucitelja. 🙂