Odjava !

Nema kukanja, nema problema koji nisu neresivi!!!

I kako jedan prijatelj rece nema „kukumavcenja“, eto nema vise ni toga …

Bicu odsutna neko vreme. Koliko dugo ne znam! Verovatno ce te mi svi vi veoma brzo faliti. Nisam htela da zakljucam Blog. Uvek je bio otvoren za sve putnike namernike, za slucajne prolazniike za sve vas koji godinama vec citate moje tekstove i pruzate  mi veliku podrsku!

Svi koji budu hteli da me pronadju znace put…

Hvala vam na citanju, hvala vam na podrsci, svim konstruktivnim kritikama, dobrim vibracijama, divnim bojama, osmesima… Hvala Vam!!!!

Veliki pozdrav

i do nekog novog susreta

Sarah

Advertisements

Cika Ljubinom ulicom…

Prestala sam da pratim politicka zbivanja i da se zbog njih nerviram, jer nemam vise toliko zivaca da bih mogla i na njih da ih trosim. Prestala sam da gledam sve filmove koji u sebi sadrze bilo koju mucnu, tesku situaciju, pogotovo, psiho i horor scene. Prestala sam da pricam o bolestima i da o njima slusam, mada su oni deo mog „zanimanja“- poslovnog sveta…

Prestala sam da citam knjige, ali se taj prestanak ovog leta promenio.Nabavila sam brdasce knjiga na nasem jeziku i pocinjem da uzivam ponovo u nasoj literaturi.  Citala sam dosta na nemackom,uzivala takodje, ali ne kaze se za dzaba „svuda idi ali kuci dodji“… tako nekako.

Prestala sam da se druzim sa ljudima koji me svojim razmislajnjima „ukopavaju“ i podrivaju sve sto ja uradim. Podvukla sam mnoge crte, sabrala i oduzela. Od 11. avgusta, zapocela je nova svemirska avantura. Postoje jos mnogi delovi svemira koji nisu istrazeni, niti je na njih ikada kroceno. Zelim da ih vidim, dodirnem, osetim. Zelim da verujem, da je moguce, zelim da verujem da ja to umem i da imam srce koje je dovoljno jako da izdrzi sva katapultiranja.

Bila sam kratko u Beogradu. Prolazila sam „cika Ljubinom“ ulicom, scena koju sam tamo videla ostavila je novi pecat, na mojoj kozi, i verujem da je nikada u mojim najgorim problemima necu zaboraviti.

Smenjivali su se oblaci i sunce. Sa moje leve strane stajo je par. On je bio iza njenih ledja, grlio je i dodirivao njene mlade ruke… Sunce je tek izronilo iza oblaka i ona je svojim licem trazila te zrake i istezala vrat ne bi li ih dohvatila. Imala je lepo lice, poludugu kosu. Oblaci su se ponovo navukli, ali suncevi zraci su se probijali kroz njih. Celo nebo je bilo tamno i sivo, a tih nekoliko  suncevih zraka  je uporno trazilo njeno lice. Drzala je zatvorene oci i dozvoljavala suncu da je golica po kozi, izgledalo je kao da se igraju ili ljube ona i sunce.

On se  vedro osmehivao i dalje je grlio. Prelepa mlada zena sedela je u invalidskim kolicima…Iznenada se sagnuo i ona mu je nesto sapnula. Izgledali su srecno i zadovoljno.

Nosim trag tih trenutaka vidljivo u mojim ocima. Hodam, osmehujem se, zivim, i sta treba da uradim? Treba samo da se otrgnem ruci celicnog straha i da ispustim „krik“, onaj krik kakav je Berislav Blagojevic opisao u svojoj prici.

Zato nema mesta za „kukumavcenje“ i nema mesta za neverovanje. Tesko je ali znam da idem dalje u svemir, ka zvezdama u tami, verovatno na pocetku bez svetla, ali uhvaticu i tu jednu padalicu i pozeleti zelju, jednu jedinu, jos uvek ne ostvarenu…

Kad je uhvatim pisacu o njoj, do tada cu verovati da mi nece pobeci…