Ljubav se ne prica, ljubav se zivi

Lola nije govorila o ljubavi. Nisu joj bile potrebne reci da je objasni, da pokaze, da daruje, da se osmehne … Lola je odlicno poznavala sebe i svoje zelje. Lola je zapravo mislila, da odlicno poznaje sebe. Mislila je da poznaje i ljude koji je okruzuju, a pogotovo one koji su joj bili jako dragi i onog jednog koji joj je bio najdrazi.

E, tu vidite, tu se Lola prevarila. Pitali su je cesto:“ znas li ga ti?, ciji je on?, otkuda se stvorio u tvom zivotu?“, smenjivala su se pitanja mesecima. Lola je odmahivala glavom i osmehom brisala sa njihovih lica sve njihove nedoumice. Trcala je kuci lupajuci potpeticama po kaldrmi svoje ulice, da bi pisala pisma, ova danasnja, moderna. Nije u njima bilo vidljivog  i prepoznatljivog rukopisa. Nije bilo u njima gresaka precrtanih olovkom, mesta izbrisanih gumicom, fleka od kafe, mirisa parfema, otisnutih usana, nicega nije bilo vidljivog osim reci ispisanih jednim od stilova iz ponudjene palete slova.

Pisala je i cekala na odgovore. Njeno lice i njene oci su zracili optimizmom. O, kakva su samo osecanja u njoj izazivala ta ispisana slova, obicne reci kroz koje su se provlacile niti razlicitih dodira. Kao bujice reka su nadolazila i svakim novim ispisanim redom osvajali delove njenog tela. Nije osecala hladnocu, nije osecala umor, samo je osecala glad, glad za recima na belom papiru. Dodirivala je slova vrhovima prstiju. Ocima videla sve one nevidljive dodire i osecala toplotu koze sa druge strane pisma, cula ubrazani rad srca i disanje koje se menjalo sa svakom novom pomisli na otkucano slovo. Strepela je, ceznula, patila i nadala se.
Izbegavala je susrete sa prijateljima. Drugarice je zaobilazila u velikom luku krijuci se iza krivudavih ulica i sirokih bulevara. I one su prestale da pitaju. Lola je zivela u svom svetu „reci bez glasa“, i cekala  na dan kada ce taj svet dobiti zvuk. Smenjivale su se razne melodije u njenoj glavi. Igrali su se razni glasovi zmurke u njenim usima.  Oktave od promuklosti do dubokog tona sa puno primesa basa. Ne voli visoke note zato je piskave glasove iskljucila i eliminisala na pocetku. Nije ih jednostavno cula. Odlucila je da dirigentsku palicu, ritam i sve propratne tonove prepustiti samo recima.
Sa nestrpljenjem je cekala da reci oboji zvukom. Verovala je nocima da ona to ume. Drzala cetkicu i boje pored uzglavlja i brojala dane. Mozda je ovo ipak samo san, tiho je saputala sama za sebe.

Nije ukljucivala radio. Nije slusala stare ploce, nije dozvoljalvala da bilo sta utice na njenu melodiju koju cuva u glavi i kojom zeli i ceka da oboji reci. One su pristizale u velikim kolicinama. Tople, vickaste, nezne, romanticne, okicene zvezdicama, zasladjene najlepsim ljubavnim igricama, namirisane ukusom vanile, cimta i cokolade, prosaputane najlepsim usnama i napisane izvezbanim prstima. Bila je to najlepsa muzika koju je cula. Najlepsi ples koji je ikada odigrala. Bio je to njen Tango na papiru.

Uh, kako je samo volela te reci. Volela je svako napisano pismo, svako ispisano slovo i radje ce umreti od ceznje nego od samoce, saputala je tiho da niko ne cuje. Verovala je u to, sve do onog trenutka, dok nije saznala istinu. E, tu je Lola prestala da govori. Lola je zanemela.
Ljubav se ne prica, ljubav se zivi.

Haljina boje sampanjca i kompas

Dvadesetjedan put je trcala u susret novom danu,
isto toliko puta se budila sa ruzama pored kreveta,
i isto toliko puta sa suzama…

Haljina boje sampanjca joj je odlicno stajala. Tik iznad kolena isticala je njene vitke noge. Stajala je do tada, tek nekoliko puta u cipelama sa visokom petom. Nervozno se pridrzavala za gelender od stepenica koje su je vodile u jedan novi zivot. Hodala je sa puno napora i trudila se da izgleda prirodno i opusteno. Bila je sve, samo ne opustena.
Izvirivala je ispod svojih nestasnih, braon kovrdza i trazila pogledom poznata lica. Cekala je tetku, koja je trebala svakog trenutka da stigne. Lola je bila uznemirena i nije zelela da ovaj dan zapocne bez jedine osobe koja joj je znacila. I bila je u stanju sve sto je planirala za taj dan da otkaze, ako ona ne stigne na vreme.

U medjuvremenu, tutnuli su joj veliki beli buket svezeg cveca u narucje. Stotine nepoznatih lica sa osmesima su je posmatrali. Lola se usiljeno smejala, a zelela je samo da se sve to sto pre zavrsi. Iako je hiljadu znakova govorilo da ne treba ni da bude tu, ona je ipak stajala i sa nestrpljenjem gledala okolo. Najzad je ugledala tetku kako joj trci u susret. Tetka je plakala. Lola je pokusavala da zadrzi suze. Drzala je svoje mlado srce, cvrsto sa obe ruke, kao i buket koji je pretio da joj ispadne iz ruku.

Konacno je sve proslo. Krenula je u novi svet. Bez saznanja sta je u njemu ceka. Bez ikakvog vidljivog kompasa. Jedini kompas koji je do tada pratila, bilo je njeno srce. I nije bilo puta, i nije bilo prepreke koju ona nije mogla da savlada. Ni naoruzani vojnici na putu, ni kolone automobila sa naoruzanim pobunjenicima, ni mrak, ni eksplozije bombi, ni tama jednog grada koji je bez svetala izgledao avetinjski prazno, ni tisina, ni muk, nista nije moglo zaustaviti njen kompas. Imala je snagu za dvoje. Provlacila se izmedju barikada. Pratila je muzika kljuceva koji su lupali o serpe u kucama bez svetla. Na nekim prozorima plamtele su svece, kao znakovi raspoznavanja. Prolazila je pored zapaljenih automobila. Gorele su vatre oko njenih nogu.

Hrabro je gledala ljude na barikadama i govorila „ja mogu!“ Nije pokazivala strah, ni kada je u avetinjsko praznoj zgradi ostala sama. Ona i lift koji je besciljno lutao od prvog do osmog sprata. Nije nikada saznala ko je bio u liftu. Jednom je upitala da li neko zna? Nije tada dobila odgovor, a kasnije nije vise zelela ni da pita. Nije posustala ni kada je na svom celu osetila laserski nisan. Nije i nece!

Dolazi do mosta. Ovo nije prvi put da se susrece sa rekom, koja je odvaja od slobode. Prividne slobode. Kao i pre i ovoga puta joj je most spasao zivot. Uspela je u poslednjem trenutku da ga predje. Iza njega su ostali tenkovi i vatra. Nikada vise nije presla taj most. Nikada! Nosi ga u srcu, u slikama koje slika, u recima koje ispisuje. Reka je bila tiha i necujna kao Lola. Napustila je grad, napustila jedan zivot i uplaseno otrcala gonjena povicima jezika koji nije razumela, daleko u drugi svet.

Dvadesetprvi put i dvadesetjedna ruza cekali su je i tog jutra. Dvadesetdruga ruza nikada nije stigla.

O svemu po malo…

„O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.“ Dj. Balasevic

…i pojavio se! Posle kise, magle, hladnih dana i snega koji je provejavao, konacno je i on ponovo stigao- suncan dan!Okupan, cist, svetlo plavog pogleda, zlatne kose. Stigao je jutros prvim vozom.

Stigao je! Rasirila sam ruke i krenula u novu nedelju. Razdragano, radosno, sa neizbeznim osmehom na licu. Nada i vera su uvek u dzepu njegovog i mog kaputa.

Otvorila sam sirom prozore. Sunce se osmehuje. Ovo je prelepo jutro za pocetak nedelje, kao nekad kada je moja nedelja zapocinjala  utorkom.

Rano jutros, pomogla sam mladoj ranjenoj ptici. Sletela je juce, po veoma hladnom vremenu, tik iznad nasih glava, na mokru travu. Juce nije zelela da joj pomognemo, danas je, sama docupkala do mojih nogu. Ugrejala sam je i smestila na suvo. Uskoro ce ponovo leteti. Rana na krlilu nije velika, zarasce brzo i  ona ce odleteti u novo prostranstvo.
Mala crna ptica, sa sivim tackicam na vratu i malenoj cubi na glavi. Kao dam sam videla osmeh na njenom kljunu. Juce sam videla samo osmehe komsijskih macaka i njihova oblizivanja. Danas su vec bile na odstojanju.

Cuda ipak postoje, samo moramo verovati u njih. Pticu sam uspela da spasem. On je stigao- osuncan i topao.

Ptica ranjenih krila, izabrala je moju travu za spustanje na zemlju. Ucinila me je srecnom. Uspela sam joj pomoci. Drhtala sam, dok sam joj cistila ranu, drhtala sam jer sam osecala njeno maleno srce kako kuca na mojim rukama, osetila sam i jedno srce koje kuca u necijim grudima, istim ritmom kao moje. Osetila sam srecu koju cuvam pod velom i ne dam joj da izroni, da se pokaze, cuvam je, od tudjih pogleda, cuvam je, da je ne rane. To je dar osecati,dar je dati srce, dar je dobiti ga nazad, dar je pronaci Most ka toj sreci. Lep je osecaj darivanja.
Bogatsvo je nositi srecu u sebi, bogatsvo je, tu srecu prepoznati i onda kad mislimo da nismo srecni- jesmo-o, jesmo- samo smo previse okupirani svetom, da bi tu srecu i tada u tim momentima osetili i prepoznali i pravim imenom nazvali.

Darujem vam moj zagrljaj srece, neka vas prati u ovoj nedelji…

Lola,suze ne bole…

Javili su, kisa ce.

Javili su, plakaces.

Neka i suze su za ljude.

Kisa ce ih sakriti.

Muzika nadjacati.

Slikarska cetkica prekriti.

Ti si moja Lola u pesmi, u smehu, u suzama, u zagrljaljima i ocima. Ti si moja Lola u srcu. Uvek cujem zveckanje tvojih potpetica, dok trcis prema kuci. Cekam te, da zajedno uspavamo leto i probudimo jesen nasim glasovima i cikom radosti.
Cekam te,da veceras otplesemo kisni ples. Javili su, kisa ce…
Znam, da i ti znas, i znam da jedva cekas i da si nestrpljiva. Ti si moja Lola iz pesme, znas koliko volim tu pesmu. Znas, koliko me uspomena veze za nju. Ti poznajes i glas koji je pevao tu pesmu razdragano i iz srca, dok smo se vrtele oko malog kuhinjskog stola i sudarale u mimoilazenju.

Javili su, plakaces Lola…

A nisu javili da ce mo zajedno plakati. Zaboravili su da i suze delimo, ne samo smeh. Dve suze tebi, dve suze meni… Plesacemo i plakati, nece se ni primetiti…

Doneces mi oroseno kestenje iz trave. Slagacemo opalo lisce i dekorisati hodnik. A onda, kad se budemo umorile, skuvacu nam nas caj i oticicemo u potkrovlje. Tamo godinama stoj i ceka jedno belo platno. Secas se, koliko sam ti puta rekla, da cu poceti ponovo da slikam. Doslo je vreme, da se po njemu prospu boje jeseni i muzika koja nastaje sustanjem opalog lisca.
Muzika sa ploca, ce nadjacati, a slikarska cetkica obojiti suze u dugu.
Bice to prva slika, koju cu okaciti na jednom od praznih zidova. Ispunice kucu zvukom i toplinom.
Javili su, a nisu znali da si ti Lola iz pesme  i da sam ja neko, ko ce sve da ucini, da tebe nikada vise ne zaboli.
Hajde Lola, pozuri, i prospi svoju bol. Ne okreci se vise, samo napred. Potrci, neka iza tvojih ledja ostane  netaknut predjeni put. Pozuri Lola! Na klupi pred kucom, ceka te korpa grozdja, smokve sam stavila na dno.

Zveckanje peta i ti si vec tu… cujem kako pred vratima namrgodjeno se prepires sa korpom, torbom i salom koji si nagazila i tako ljuta cekas da ti otkljucam vrata…
Mokra ti je kosa i ti kazes : „hajde, ostavimo to iza nas“…

Snaga mudrosti

„…sapuce mi,andjeo cuvar, budi srecna, budi srecna u zagrljaju srece i oprosti onima koji ne znaju sta cine. Tim dusama darujem moj osecaj srece…“

Sanjala sam snove o vilama i vilenjacima, carobnim sumama i zivotinjama koje govore, da bi ih bolje razumela. Bili su to srecni dani mog detinjstva, kada sam imala svoj carobni svet, u kome su vladali dobrota i ljubav. U njemu je ziveo decak crnih kovrdza i divnih plavih ociju. Nije ni slutio da je bas on, bio odabran da sacuva nasu sumu od zla, oholosti, mrznje, zavisti.
Vile su po rodjenju,odabrale da prate njega na putu njegovog odrastanja  i da setaju njegovim snovima. Cuvale su ga od zla, tako sto su njegove reci i misli pretakale u osecanja. On je stvarao i nosio u sebi jednu novu dimenziju, jednu novu energiju koju ce one mnogo kasnije nazvati ljubav. I ta nova dimenzija ce unistavati svaku zlu misao u nasoj sumi.

Probudio se jednog jutra na svoj tridesetpeti rodjendan. Probudila su ga zvona okolnih crkvi. Tek sto je svitalo. Cuo je melodiju koja je dopirala kroz prozor i krenuo prema njoj. Dosao je do jezera na kome su se okupljale vile, ali on, to jos nije znao.

Ispruzio je ruke, kao da zeli da pozdravi radjanje dana na istoku. Da dotakne sunceve zrake, da poleti ka nebu. Iznenada mu je sletela ptica na dlan. Gledao je pomalo uplaseno. Ptica se pretvarala u mladu devojku plave kose i ociju boje tek rodjene zore. Stala je pored njega.

-Ko si ti?, upitao je uplaseno.

-Srecan rodjendan, prosaputala je tiho, vila Zora. Zivim tamo daleko na istoku, tamo gde se sunce radja, tamo medju zvezdama .Dugo si cekao na ovo jutro. Na nase sjedinjenje. Tvoja energija koju nosis od detinjstva je sada sazrela da zavlada nasom sumom, nasim malim svetom.

– O kakvoj energiji pricas? Ko si ti?- upitao je mladic zbunjeno.

-Tvoja dobra vila, tvoj andjeo cuvar, tvoja ljubav od ovog jutra. Sta osecas u ovom trenutku?- pitala je devojka.

Mladic je pogledao u nebo. Sunce je bilo na putu zalaska. Izpruzio je ruke i zagrlio devojku. – Ti danas neces otici nikuda, neces nestati sa zalaskom sunca, danas cu te zadrzati za sebe.Cekao sam te, iako nisam znao da te cekam.

-To je to novo osecanje, to je ta energija o kojoj sam ti govorila. Zajedno ce mo pobediti sve opasnosti, duga je nas most izmedju zvezda i zemlje, prosaputa devojka.

– Da, hocemo, ali najveca opasnost nazalost, dolazi iz ljudskog uma, tuzno odgovori mladic.

Ne smemo izgubiti snagu mudrosti. Budimo snazni, budimo mudri.Cuvajmo svoj svet. Svako od nas.Ne prekidajmo nit istine.Ne kidajmo lepotu.

Ako u drugim ocima ugledate nesto sto je za druge nevidljivo, sledite to, mozda je bas to vila Zora, ta mala nevidljiva Vila svilenih krila. Mozda ona i adjeli i nemaju krila, kao sto nas uce od malena i kao sto ih poznajemo sa crteza ,ali zato svako od nas moze nacrtati svog andjela.

*prica nastala po secanju.Inspiraciju sam pronasla u procitanoj prici, ali sada vise ne znam gde… ovo je jedna od bajki, koje cu pokusati da prenesem na papir…

Most

…smenjivali su se toplo i hladno, vatra i voda. Igrala su se osećanja njenim telom. Zatvorila je oči i pomislila da je mnogo razloga za ljubav, za osmehe i da je otkrila jedan novi svet. Bila je to jedna druga dimenzija ljubavi. Kada je bila blizu, u njoj je bilo i mraka i svetlosti, a kada se odmicala daleko od nje, udisala je kao vazduh.
Setila se, da su zajedno prešli preko planinskog mosta, ispod koga su se spajale dve reke i iznad kojih su posmatrali Novi svet, u kojem je savladala podivljalu reku. Život joj je dao znakove kroz osmehe, kroz reči, kroz disanje… Osetila je dodire, obostrano razumevanje i slobodu.
Most je kao hologram stajao između nje i Novog sveta. Neopipljiv rukama, opipljiv plućima… Nosila ga je oko sećanja, kao nevidljivi znak da pripadaju jedno drugom. Još uvek ga nosi, na peščanoj obali jednog grada…

I poraz je za ljude

Zasto ljudi tesko priznaju poraz? U cemu je problem reci- izgubio sam!

Vise nije vazno iz kojih razloga, jednostavno to trebamo prihvatiti i okrenuti se SEBI i svom zivotu, a ne podrivati i dalje neciji zivot i osudjivati nekoga za poraz.Traziti iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, cackati po tudjem zivotu, pokusavati sa raznim smicalicama i provokacijama, sve ciniti kako ne bi dosli do recenice koju kad- tad moramo izgovoriti – pogresio/la sam.

Svaki poraz bilo u poslu,sportu, ljubavi, skoli – treba da bude jedno novo iskustvo za nas. Prihvatiti i ne upadati vise u stare mustre ponasanja, tako kazu psiholozi, ne vracati se na staro, to je zavrsena prica, zaklopljena knjiga, nego napred…

Moji porazi su samo moji i moje pobede su samo moje!

Ovo nisu saveti i ne preporucujem nikome da se ovako ponasa, ovo su moja razmisljanja i moja vidjenja zivota…

Ne delim besplatne recepte, to rado prepustam drugima …

Ovaj Blog je autorizovan pod imenom „sarahstory“ . Znaci da pisac ovog Bloga ima pravo da odluci koji ce tekst i kada biti objavljen a takodje i kada biti zakljucan. Samo pisac donosi odluku o sadrzaju teksta. I jos nesto moj Blog je dostupan svima koji ga pronadju na bilo koji nacin, znaci javno je dostupan svim osobama, ali necu dozvoliti da me niko vredja, bilo sa imenom, bilo bez imena i to JAVNO!

Zahvaljujem se prijateljima Bloga na podrsci !!!!

Tetoviranje maštom

 

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

M.Antić

p.s*
poklanjam je svima sa srcem, iskrenoscu i dusom deteta…