Haljina boje sampanjca i kompas

Dvadesetjedan put je trcala u susret novom danu,
isto toliko puta se budila sa ruzama pored kreveta,
i isto toliko puta sa suzama…

Haljina boje sampanjca joj je odlicno stajala. Tik iznad kolena isticala je njene vitke noge. Stajala je do tada, tek nekoliko puta u cipelama sa visokom petom. Nervozno se pridrzavala za gelender od stepenica koje su je vodile u jedan novi zivot. Hodala je sa puno napora i trudila se da izgleda prirodno i opusteno. Bila je sve, samo ne opustena.
Izvirivala je ispod svojih nestasnih, braon kovrdza i trazila pogledom poznata lica. Cekala je tetku, koja je trebala svakog trenutka da stigne. Lola je bila uznemirena i nije zelela da ovaj dan zapocne bez jedine osobe koja joj je znacila. I bila je u stanju sve sto je planirala za taj dan da otkaze, ako ona ne stigne na vreme.

U medjuvremenu, tutnuli su joj veliki beli buket svezeg cveca u narucje. Stotine nepoznatih lica sa osmesima su je posmatrali. Lola se usiljeno smejala, a zelela je samo da se sve to sto pre zavrsi. Iako je hiljadu znakova govorilo da ne treba ni da bude tu, ona je ipak stajala i sa nestrpljenjem gledala okolo. Najzad je ugledala tetku kako joj trci u susret. Tetka je plakala. Lola je pokusavala da zadrzi suze. Drzala je svoje mlado srce, cvrsto sa obe ruke, kao i buket koji je pretio da joj ispadne iz ruku.

Konacno je sve proslo. Krenula je u novi svet. Bez saznanja sta je u njemu ceka. Bez ikakvog vidljivog kompasa. Jedini kompas koji je do tada pratila, bilo je njeno srce. I nije bilo puta, i nije bilo prepreke koju ona nije mogla da savlada. Ni naoruzani vojnici na putu, ni kolone automobila sa naoruzanim pobunjenicima, ni mrak, ni eksplozije bombi, ni tama jednog grada koji je bez svetala izgledao avetinjski prazno, ni tisina, ni muk, nista nije moglo zaustaviti njen kompas. Imala je snagu za dvoje. Provlacila se izmedju barikada. Pratila je muzika kljuceva koji su lupali o serpe u kucama bez svetla. Na nekim prozorima plamtele su svece, kao znakovi raspoznavanja. Prolazila je pored zapaljenih automobila. Gorele su vatre oko njenih nogu.

Hrabro je gledala ljude na barikadama i govorila „ja mogu!“ Nije pokazivala strah, ni kada je u avetinjsko praznoj zgradi ostala sama. Ona i lift koji je besciljno lutao od prvog do osmog sprata. Nije nikada saznala ko je bio u liftu. Jednom je upitala da li neko zna? Nije tada dobila odgovor, a kasnije nije vise zelela ni da pita. Nije posustala ni kada je na svom celu osetila laserski nisan. Nije i nece!

Dolazi do mosta. Ovo nije prvi put da se susrece sa rekom, koja je odvaja od slobode. Prividne slobode. Kao i pre i ovoga puta joj je most spasao zivot. Uspela je u poslednjem trenutku da ga predje. Iza njega su ostali tenkovi i vatra. Nikada vise nije presla taj most. Nikada! Nosi ga u srcu, u slikama koje slika, u recima koje ispisuje. Reka je bila tiha i necujna kao Lola. Napustila je grad, napustila jedan zivot i uplaseno otrcala gonjena povicima jezika koji nije razumela, daleko u drugi svet.

Dvadesetprvi put i dvadesetjedna ruza cekali su je i tog jutra. Dvadesetdruga ruza nikada nije stigla.

38 thoughts on “Haljina boje sampanjca i kompas

    • IM
      Hvala i drago mi je da ti se prica dopala… volela bih jednom da skupim price i napravim „jednu“ pricu koja bi ujedinila sve ove kratke😀
      Puno znaci podrska … hvala

  1. mostove, rijeke, glasove nosimo u sjećanjima koja ponekad zapeku.
    Nenadano se pojave i liftovi, znakovi, lupanje šerpi, kompasi.

    Ma kako teško bilo ono što prođemo na neki nas način oplemeni. Učini boljima il jačima, ne znam.
    Kad bolje razmislim… učini nas opreznijim.

    samo ono što u sebi nosimo bilo da je duboko potisnuto u nama ili pliva na površini, ono što je urezano i čime popunjavamo slagalice naših života ostaje vječno.

    Ruže cvjetaju i u drugim vrtovima, tamo preko mosta. Taj vrt možda nije ljepši, ali je svjetliji i cvijeće u njemu se grana.
    ne znam šta si mi uradila sada
    ali se i meni u sjećanje vratiše mostovi.

    • Evo tvog komentara, zalutao bona u onu korpu …
      Citala sam i jeza me je ponovo hvatala,kao nekada…
      Bas tako…
      Prica je napisana kao oprostaj sa jednim vremenom, sa jednim delicem tog vremena… a most je Lola pronasla iznenada u jednom oku, samo prica nije jos zavrsena To oko i ne zna da je njen most…😀
      slagalica ne bi bila slozena da nema svih delica na okupu…
      radujem se da si ugrabila vremena da svratis:D

    • vidis kakv je to divan momenat pun emocija uhvacen, da, da ima tu necega :))))
      i meni se jako dopadaaaaaaa i to kome kucam po telefonu …. 😉 :)))))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s