Kad sreca nije jedna lala

Lana je zamenila ravnicu brdovitim predelima. Ucila da hoda sa brda na brdo. Ucila da pesaci i osvaja planinske vrhove. Naucila da hoda i u dvoje. Jednom ili dva puta pritom pala. Kotrljala se niz brdo hvatajuci zrake sunca i smejuci se divokozama koje su je zacudjeno gledale, kao da njima strmina ne moze nista. I nije mogla, one imaju prirodnu rucnu kocnicu.  Ljudi se obicno strmoglave u ambis. Koze ne!

Ostali su proplanci prosarani poljskim cvecem. Ostale su mnoge lekovite trave neobrane i cajevi neskuvani. Ostale su i mnoge osusene grane najuukusnijih zelenih listova, jer koze ne brste sve sto im dodje pod nos, vec samo odabrane biljke.

U podnozju planina ostala su polja lala. Na njima  je tesko pronaci  lalu, onu koja samo nama pripada, ako se oko nje nikada nismo odistinski potrudili.
Jednoga dana prestala je da obilazi planinske proplanke, da se smeje i trci za leptirima.
Pustila je njega da ode.  Nije vise htela  ni da pokusa da ga zadrzi, jer sve, bas sve, jednom izgubi svaki smisao… cak i u ravnici…

Ipak nije uvek moguce…

Kazu, prespavaj i razmisli o nekim stvarima koje bi zelo da uradis, nego da te uradjene stvari posle drze budnim…

Ne moze se bas sve uvek imati pod kontrolom. Cak i u najboljem filmu. Neki trenuci se izmaknu kontroli, to su obicno oni trenuci za kojima se nikada ne zali i uvek dobro spava..
♥R

Hajde, ne kvari…

Tog 15.10.2011,
hteli su da pobegnu od stvarnosti, da se raduju veceri uz ljude koji misle i govore na njihovom jeziku. Njih cetvoro su pozeleli da ovu posebnu noc proslave uz zvuke poznatih nota.

Nisu imali veliki izbor. Stigli su u klub u blizini. Dimna zavesa je kao magla skrivala lica ljudi.  Zatvorila su se vrata i ostavila za njima hladnu jesenju noc.

Muzika je bila previse glasna i bilo  je previse zbijenih ljudi u malom zatvorenom prostoru. Zene su plesale u ritmu muzike, muskarci su se veselili uz podignute case i uz glasne povike povremeno odobravali  pevacev izbor pesme.
Domovina u malom. Ovde na ovom tlu koje se ne zove domovinom.
Njih dvoje su stajali jedno pored drugog. Dva stranca na malom parcetu jedne davno izgubljene domovine, kao na malenom ostrvu u okeanu.

Nisu se do te veceri poznavali ali su osecali bliskost. Te veceri su, prvi put pruzili ruku jedno drugome  i izgovorili imena.
Sa svakom novom otpevanom notom postajali su sve blizi i blizi. Ostvro je postajalo sve manje, a osecaj pripadnosti sve veci.
Sati su prolazili, jurili su ka zori. Vreme je nezaustavljivo teklo ostavljajuci tragove na umornim licima.
Zapitala se u jednom trenutku – sta radi ovde u gustom dimu?
Pomislila je da mozda  ipak treba  da krene kuci?
Sigurno je i on primetio grc na njenom licu.
Mora prestati da se zapitkuje, mora!
Osecala se sigurno i srecno pored njega, kao nikada do tada na nekom javnom mestu i zato nije zelela da krene.
Nakon dugo vremena osetila je da uziva u svakom pogledu i svakom osmehu.
Iznenada je osetila  nezni dodir necijih prstiju na ramenu i poznati glas, glas koji joj uvek iznova sapne pravu recenicu u pravom trenutku -“ disi, smiri se, hajde, ne kvari svaki put! Dodirni njegove prste, sklopi ih u svojoj saci, obgrli njegovo telo, zazmuri i plesi, plesi…“

15.10.2011
♥R

Baš na vreme…

… za nekoga je kasno, a za nekoga je ovo novi pocetak uz jedan novi, sanjivi osmeh… ne znam zasto bas ovaj dan, ali valjda je tako bilo zapisano u zvezdama, rekla bi Zelena
Ne znam ni zasto bas ja, ali kazu da magnet privlaci ono sto se privuci moze… ostalo ce mo ostaviti magnetnoj teoriji…
♥R

Happy-end

Padala je kisa i bilo je jako hladno. Tmurno sa puno magle. Nisam putovala ovaj vikend, mada sam zelela, ali iz opravdanih razloga sam ipak odlozila putovanje. Ostala sam da proslavim jedan rodjendan sa prijateljima koji mi puno znace. Upoznala sam nova lica i videla ponovo mnoge koje sam izgubila iz vida. Dogodi se kroz novu orijentaciju, nove puteve i smerove da se ljudi razidju ali evo jedna ovakva prilika nas je okupila ponovo.

Bilo je fantasticno vece. Na zalost necu vam pokazati ovde slike, razumece te me imam svoje razloge 🙂 Naravno da ovakve veceri sluze i za povezivanje ljudi i mogucnost da se kroz razgovore dodje do novih poslovnih ideja. I zamislite te veceri nisam ni slutila kakvi ce se horizonti otvoriti. Nesto sto sam ja zelela godinama i pokusavala da pokrenem, a ima veze i sa Srbijom bi moglo da dobije konkretne oblike i da ako sve bude kako treba moglo da zazivi. Jupiii! Ne smem preterivati u svojoj radosti, bicu jos uvek oprezna, ali kazem vam postoji velika sansa… 🙂
Jutro je osvanulo sa puno sunca…
… morala sam…  🙂

Glück ist kein Zufall- das Unglück auch nicht !
 

 

 

 

 

 

Voli – ne voli…

„Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće,a prava katastrofa kad ne zna šta može.“ Jovan Dučić

Rekla je da vise ne zeli da ga vidi. Ni da ga ikada cuje. Niti da ga ikada sretne. Obecala je sebi da ga nece zvati. Obecala je da se nece javljati kad bude on nju zvao? Nikada mu vise nece pisati mailove. Nece joj pasti na pamet da mu posalje sms, pozove na „skype“, ukljuci „whatsUP“… ili bilo koje dugme koje bi moglo i slucajno da je spoji sa njim i sa drugim polom na kome vlada sneg i mraz…

Sve je ovo izgovorila za 120 sekundi i otisla.

E sada, posto je pogazila rec  n-i-k-a-d-a,  za manje od gore pomenutih sekundi, volela bi da zna zasto su zene „toliko brljive“ i nasednu uvek istim obecanjima, samo drugacije upakovanim, zavisno od kalibra do kalibra, naravno mislim mentalnog…

Nisam joj mogla dati savet, nisam je mogla ni spasiti. Preostalo mi je samo da verujem da ce uskoro ipak ukapirati da je sve, ama bas sve, samo gluma.
Pasce on opet na obicnim recima, jer kazu da „prestupnici“ uvek, ali UVEK ponavljaju iste greske…

Usput mi je ispricala  da je ubrala beli cvet na livadi i da je kidala jednu po jednu laticu, izgovarajuci „voli me – ne voli me…“, a da je poslednja latica cveta rekla da je on bas voli…  hm.

Mislim da ce na kraju ipak optuziti laticu belog cveta i dva prsta koja su verovatno nehotice umesto jedne, otkinula dve latice  i proglasiti ih krivim.

Farsa se nastavlja.

„Najviše se laže u ljubavi, lovu i u predizbornoj kampanji. “ Vinston Čerčil

U trenu dok hoda…

Nema veze na kom je kontinentu, ni u kojoj drzavi kad cuje Bajagu, Lana ima osecaj da je  u svom rodnom gradu.  Njegova muzika vrati joj sve iscezle mirise, sve boje jeseni pored Save, Dunava i tihe Jasenice. Slike mladog pruca svuda oko nje i spretne ruke dedine kako ga savijaju i uplicu u najlepse korpe. Miris koji se tesko zaboravlja.

Vidi slike opalog lisca sa krosnje kestena u dvoristu  i skupljene orahe na gomilice. Dudove fleke na njenoj beloj bluzi i osmeh prabake.
Vrate se svi ukusi i mirisi obranog grozdja iz pletenih korpi. Cuje pesmu beraca.  Vidi brezuljke prekrivene vinogradima i mirise podrume namirisane svezim, mladim vinom.
Vidi bakinu toplu sobu ispunjenu mirisom dunja i svezom vezom ruzmarina.
Zamirise bundeva iz rerne.

Na stolu nanizan red, ljutih crvenih papricica kao koralna ogrlica lezi spremljen da se okaci, na drveni zid magaze. Venci crvene paprike  sijaju na  suncu i crvenom bojom boje dan, zaljute decije usne, kane po koja suza , ali radost je uvek prisutna.

Zamirisu susene sljive iz zemljanih peci.
Nizala je Lana niske suvih sljiva, na tanki crveni konac, pazila da umesto sljive ne probode svoje decije prste.

Zamirisu na tren i bakine krofne sa dzemom od sljiva.
Lana hoda, nosi mirise u nozdrvama, jesenje slike u ocima, skuplja kestenje po opalom liscu i pevusi…

Susti opalo lisce pod Laninim nogama, daleko od rodnog doma, u gradu koji naziva svojom kucom. Jos jedna jesen ostavlja tragove za sobom. Jos jednom se sunce povlaci i prepusta carstvo zimskim silama… Jos jedna nada odlazi  u nebo, nada da ce tuga koju Lana oseca otici  sama na neko pusto ostrvo bez nje. Tuga moze da prezivi i na pustom ostrvu. Obicno nju prate suze, a Lana ne zeli vise da im se imena seca…

Bogatsvo je nositi ovakve slike u medaljonu uspomena. Nositi bakin bros na reveru i u njemu mirise detinjstva.
Dok god drvo ima korenje nece se osusiti. Mirise jutros ruzmarin na stolu, daleko od malog sumadijskog grada.

Zivi zivot bez mene

...i bez maske. Trebalo bi da umes… 

Kad zaviriš ovde ponovo, zatvori stranicu posle procitanog teksta i odjuri do prvog ogledala. Šta vidiš? Volela bih da znam šta vidis? Bes? Ljutnju? Ljubomoru? Nepravdu? Tugu? Setu?

Evo, upravo stojim pred jednim i ogledam dušu u njemu. Osmeh mi zari lice, oci sijaju jutarnjim sjajem, a srce kuca tam-tam. Uzivam u ritmu tam-tama i uzivam da volim sebe i ljude oko sebe… Ne skrivam se. Ne skrivam ni tugu, ni sreću. Rekli su mi, da iskrenost- boli, ali veruj mi, manje od laži. Lola je bila juče sa mnom. Šetale smo obalom i kao gušteri se izležavale na suncu. Rekla sam joj da poznajem jednog kameleona. Jednog pravog predstavnika svih kameleona.  Ona se smejala, kikotala i kroz ciku me pitala: „zar te ovaj gušter asocira na njega?“
Pa dobro Lola, nemaju baš puno toga zajednickog, ali vidi ovaj gušter čim čuje i najmanji „šum“ zbrise pod stenu, kameleon se „stopi“ u svojoj boji, pa to mu dodje na isto- kroz smeh sam dodala…

Pričale smo i o tebi. Razmišljale kako da ti pomognemo. Razgovarale smo o „maskama“ koje su ovih dana aktuelna tema. Evo čitaćes danas naša razmisljanja.
Obe smo se složile u jednom.
Skini konačno tu masku! Skini je kad si sama. Skini je i osmehni se.  Probaj, iskrivi usne u bilo koju stranu. Pogledaj se dok te niko ne vidi. Ne moraš da se bojiš. Osmeh ne boli. Znamo da ne izgleda baš uvek prirodno i da su se geni malo poigrali sa tvojim licem, pa izgledaš pokadkad veoma strogo. Često smo se tome smejale. Hajde, probaj, nije teško, možda kroz taj osmeh konacno osvojis nečije srce. Osvojiš ga onako iskreno, a ne iz inata. Iz inata se ne voli. Iz inata se ne odlučuje za nekog. Iz inata se ne stvara veza izmedju dvoje ljudi, ljubavnika ili prijatelja, sasvim svejedno. Kad se voli to se vidi. Ne zaboravi to.

Možpe se živeti u lažima i od laži. Verujem da to znaš, možda čak bolje od svih nas. Ali koliko dugo može to da traje, godinu, dve , pet , deset…
Šta ces kad ne budeš mogla više da putuješ? Da juriš sa jednog kraja sveta na drugi? Traźićeš klovna da te zabavlja, a njega vise nece biti. Rekla si mi da si očajna. Lola mi je to potvrdila.

Maska ti skriva lice-ono pravo.Ja sam uspela da ga vidim. Poznajem te deceniju i vise. Samo sam zavirila kroz mali prorez i videla dovoljno. Videla sam prvo tvrdoglavost, zatim inat, zatim neumece zivljenja, i nesigurnost, a nemas potrebe za tim. Jos uvek si mlada, jos uvek imas izbora. Hajde, otrgni se i kreni. Poslacu ti pismo. Procitaj ga za godinu dana, pa mi reci da li sam bila u pravu.

Zasto si toliko nesigurna u sebe.?Hajde malena zivi svoj zivot i gledaj direktno u njega. Prestani da zelis da budes neko drugi, ja ili bilo ko. Verujem i da su ti nasi saveti dosadili i da bi nas rado „davila“, ali mi ti draga, zelimo samo dobro, kao i ti nama.
Zato se nadam da ces  konacno ukapirati da je bolje skinuti sopstvenu masku nego skidati maske ljudima oko sebe. Jer svako od nas je samo za svoju sopstvenu masku odgovoran.

Lako je nama pametovati.

Lola je danas otputovala. Ostavila mi je pregrst novih reci, nove emocije, nova poimanja srece, nove oblike komunikacije, otvorila mi i drugo oko, jer kod mene uvek postoji mala opasnost, da kad sam pod „strujnim “ udarima ljubavi, obicno drugo oko zatvorim, pa mi se dogodi da neke stvari previdim.

Vikend je bio divan. Zakljucala sam u srce jednu recenicu koju sam dobila na poklon, ona ce me nositi ove nedelje, ona ce zauvek ostati u srcu i kad ova nedelja prodje kao trag secanja, kao duboki oziljak da je postojala i da jos uvek postojimo.