Ako vam se ucini da su vam ukrali dusu…

Nisu! Sigurno nisu. Ma kako se neki trudili da mi taj osecaj imamo ili da ga vremenom steknemo nije istina, ne mogu nam je uzeti, kao ni vreme koje je proslo. Sve sto je bilo, bilo je!  Sve to negde ostane zapisano, na papiru, urezano na kori nekog drveta, na klupi u parku, na mermernoj ploci…
Dusa nas ipak sama napusti, na kraju svih krajeva, na kraju svih puteva, tako sto predje u neku drugu dimenziju, a telo ostane da hladno i nepomicno lezi…

Sklopila je i poslednji mozaik. Zadnja kockica je uglavljena. Sve je savrseno dobro uklopljeno. Lana je opet  unapred imala sve odgovore i pre nego sto je postavila bilo kakvo pitanje. Zbog toga se vrlo cesto ljuti na sebe. Kakav je to dar koji poseduje? Zar je to uopste dar?

Zar mora uvek  sve da sazna, pre izgovorenog, pre ucinjenog, pre precutanog. Zasto naslucuje redosled dogadjanja? Da li se to moze nazvati darom ili samo jos jednom otezavajucom okolnosti?

Jedini razlog koji ona nalazi prekopavajuci po svojim mislima, jeste taj, sto joj je stalo do njega, do njegovih stavova, njegovih snova, do njegovih ideja, do njegovih razmisljanja do Njega, kao coveka. Ali i do sebe!
Mozda i zato sto je verovala njegovim recima! U tim razlozima i trazi opravdanje za svaki vec unapred dobijeni odgovor.
Iznenada je prestala da truje sebe zavaravanjima i lazima koje je cesto slusala. Lazima koje su bez velikih poteskoca premostavale njegove usne i niz njih klizile oblikovane i pojacane zvukom glasa, a koje su tako izgovorene zarivale otrovne strele u njeno srce i pustale ga da bez upozorenja krvari. Srce bi tako verovatno i iskrvarilo da nije bilo njene svesti koja je poslednjem casu povukla jednu od nevidljivih kocnica i rekla – d o s t a ! Obrisi sline! Obrisi suze!  Zakopcaj kaput i izlazi napolje iz tog lazima zacaranog kruga.

Lana je istrcala i prekinula krug. Suze su ostavljale cesto slane tragove na njenim obrazima. Okovi oziljke na njenim rukama. Trosila je na kilograme papirnatih maramica. Nekad je mislila da bi je trebali uzeti za zastitno lice tih mekanih belih papirica.

Lana je sacuvala dusu, ali sve ostalo,sto je moglo da se ukrade i odnese, uzeto je.
Sve sto je moglo da stane u kartonske kutije i u one nevidljive protkane nitima, koje nam drze srce u grudnom kosu, spakovano je. Ono isto srce koje je na pocetku lupalo od uzbudjenja, sada zastajkuje od tuge. Kolena koja su klecala i dovodila je do gubljenja ravnoteze, ta ista kolena sada klecaju od ravnodusnosti i umora. Uzarene obraze zamenila je hladnoca.

Dusa, ona se nikada ne predaje bez borbe i dalje nevidljivim nitima trazi pocetak u zamrsenom klupku i ceka male inpulse kao vatrene iskrice da je probude i povuku u novi krug zivota.

Jesen uveliko prelazi u zimu. Bele se krosnje drveca pod prvim mrazevima. Ljudi uzaurbano hodaju da bi se zagrejali. Zima ce doneti sa sobom zavejane ulice i snegom prekrivene predele, ali suma zelenih borova i jela ne menja niti gubi boju,ona je uvek zelena.

12 thoughts on “Ako vam se ucini da su vam ukrali dusu…

    • Hoce to tako s vremena na vreme nas lavice da „hvata“ nasa dusa :lol:Izbori se ona sa nama i pobedi nas a da i ne trepnemo 😉

  1. Od četiri godišnja doba samo u jednom dobu imamo belinu koja čisti. Dakle, čini mi se da nije pitanje šta to zeleno viri iz snega, već činjenica da belina okružuje ono zeleno🙂 Lepi pozdravi!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s