Jos samo ovaj dan

a onda cu staviti katanac na prosle dane, jer su zasita samo prosli.
Necu zaboraviti nista, jer u svim tim danima bila sam i ja. Naucila sam puno toga.
Nisam umela uvek da odigram pravi potez. Nisam savrsena. Sah je mudra igra, a ja sam ponekad bila previse umorna od svih tih mudrosti.
Toliko je jednostavno ziveti, voleti i ljubiti, kada bi samo to svi jedostavno umeli…
Kraj ove godine doneo je jednu veliku radost u moje srce, jedan osmeh i jedne predivne oci…

… pusticu Ninu da vam isprica pricu…

Advertisements

Izbegavam…

Negde bez mene smejes se sam.
Izbegavam da pricam o tome.

…kad se dvoje ljudi sretnu, nisu vazne njihove godine, vazno je sta iz toga nastane. Ljubav ne poznaje granice, ni razdaljine, ni gradove, ne poznaje boju koze, religiju, broj godina.
Ipak izbegavam da pricam o tome.

…ali da li je moguce izbeci Amorovu strelu koja pogadja na slepo.
Izbegavam da dam odgovor.
Zato, ne slusam vise glavu, vec trcim za srcem. U glasu cujem neki nespokoj. U tvom i u mom. Razdvojenost od samo nekoliko dana oduzima mi krila, a ti mi oduzimas dah.
Stigao je oktobar.
Oktobar je iznenada doneo nesto novo. Kise su prestale. Sitiglo je prolece  sa tobom, po drugi put u nas mali grad.

Spoznala  sam nacin na koji zelim da me neko voli. Uspela da ispricam i izvedem zakljucak iz svih prica. Koliko puta sam samo cula- reci sta zelis, evo rekla sam. Zelim tebe.

Naucila sam da citam izmedju redova. Naucila sam da tumacim reci. Naucila sam i da slova na papiru ne znace nista. Izbrisala sam davno uramljenu pesmu. Razbila mermernu plocu jedne ulice i vratila slova iz „starog pisma“ na metalni okvir sa nazivom iste.

U moj crno- beli svet stiglo je jos nekoliko boja. Tvrdoglavo se jos uvek drzim iznosenih i starih stvari. Ne pustam ih sa lakocom u spremljenu vrecu pored nogu.
Osluskujem jos uvek korake. Cujem poznate zvuke i cini mi se kao da suskaju tvoje papuce dok klize niz hrastove stepenice.
Prasak nabreklog drveta od toplote kuce se prolomi kroz noc. Trgne me svaki put i uplasi kao da je prvi. Zatvorim sanjive oci, obrisem suze koje se iskradu za tren i nakvase jastuk.

Tamo negde smejes se sam.
Izbegavam da te sanjam.

Jutro donese sunce, zvonjavu telefona i jedno „dobro jutro“. U glasu opet prepoznam nespokoj. Kako da verujem, kad sigurnosti nikad nije ni bilo? Pogled mi luta po stolu. Solja kafe i loto listic precrtan, zguzvan lezi ispred mene, ceka da pogodim njime kantu za smece i ubacim „trojku“ sa ove razdaljine. U kosarci je to veliki dobitak. Osmehujem se pri toj zamisli.
Izbegavam da mislim na tebe.

Ne volim pravila i pitam se ko ih jos voli? Tu su da bi smo ih ponekad prekrsili, zar ne? Smejem se opet pri toj pomisli i prepustam carobnoj muzici sa radija.
Jos uvek cekam, da se pojavis bas ti, kakvog sam te zamislila i doneses sve ono o cemu izbegavm da pricam.

Prekrsila sam jos jedno pravilo i nije mi zao, jer si ti dotrcao i preskocio kapiju.
Izbegavam to da potvrdim.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

 


Nicija marioneta…

Mala zagusljiva cetvorougaona soba. Priguseno svetlo i mnostvo sumnjivih lica. Dimna zavesa otezava disanje i gledanje. Nazire se nekoliko automata za poker i nekih drugih igara na srecu, sto za rulet. Ovo je bio moj prvi susret sa „kockarnicom“.

Nalazila se ispod kluba u koji smo povremeno izlazili. Sta me je zorom nateralo da sa prijateljima tamo svratim ne umem da kazem osim mozda radoznalosti i onog mladalackog: „ma,sta fali?“
E, tog ranog jutra, sam prvi put zavrtela rulet i stavila na crno polje broj devet, secam se toga i danas jasno kao dan. Ponirala je crna kuglica po dubinama i visinama, brojevima i bojama i nije se naravno zaustavila tamo gde sam ja zelela. Osmehnula sam se i odmahnula rukom. Odvezla sam se do kuce i zaboravila na taj moj prvi kockarski pokusaj.

Tada sam rulet zavrtela svesno, a svakodnevno to radim nesvesno. Svakog jutra zavrtim rulet zivota i nikad ne znam gde ce se zaustaviti.  Zatvorim vrata za sobom, ostavim  ga da se vrti iza mojih ledja a ja krenem na posao ne cekajuci gde ce stati.
Jedna vrata se otvore, druga zatvore.

Ponavljamo iste stvari godinama. Razlike su samo u nijansama.
Rulet se okrece- pa stane. Uvek je to druga boja, novi broj, novi izazov i upitni ulog.
I bez obzira gde se on zaustavio ne dozvolimo da u ovom laznom svetu budemo necija marioneta.

Ulazem na pogresne brojeve i gubim, kao sto gubim svakodnevno  bitku sa vremenom. Sa kazaljkama na satu koje i kad stanu otkucavaju vreme. Ne vrte se ali ono neumoljivo prolazi. Gubim ali nisam gubitnik, sve dok verujem da ce se moj rulet jednom zaustaviti bas na broju i boji koju sam izabrala.

Naravno da sam padala i u ovoj godini. Lezala na podu i mislila da je to dno, a kad ono moze se i dublje pasti, pa sam rekla ne hvala, ovo je dovoljno. Mora da sam se bas srdacno zahvalila na tom padu, jer sam uspela brzo da se pridignem i uhvatim pogled koji mi je vratio osmeh na obraze. Pogled koji zeli da vidi samo osmeh na mom licu i trudi se najbolje sto ume da ga sacuva sto duze na mojim obrazima.

Evo, ne znam koliko ce ovaj rulet trajati ali znam da to vise i nije vazno.
Nije vazno ni koliko ce me gledati ispod oka neki nevazni ljudi.  Ne, nije mi vazno ni sto cu im biti prva jutarnja tema, posle vesti da je sneg zavezjao sve ceste i puteve.
Moja pirca im dodje kao kafica sa slagom. To me ne srdi, sec veseli.

*ceste i putevi- su jedno te isto, ali zelim da stoje zajedno u ovom tekstu…

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

 

Katalog zelja

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo
covek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznacemo, tek ako kažemo
reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moci ce neko i nas da sretne.

Miroslav Antic

Opomena…

Zivot vozi bez voznog reda. Obicno za taj put ne dobijemo povratnu kartu, ali uvek mozemo da kupimo jednu sa presedanjem ili direktnom vezom, sa toplim sedistima ili belim uzglavljima, sa jednog puta na drugi… u drustvu ili sami…
U katalogu zelja mogu izabrati prevozno sredstvo i brzinu, ponekad i duzinu puta. Verujem da svako od nas u sebi  nosi takav jedan katalog zelja. O, ne, nisu to vidljive stranice, ni brojevi, ni stvari, ni ljudi u njemu, nista nije kodirano i nista nije savrseno. Zato ne mozemo pokazati prstom na ponudjenu zelju, ona nije numerisana,  ali je zato mozemo zamisliti i stvoriti u nasim mislima i hrliti ka njoj. Mozemo je nazvati – vizija, ideja, teznja, sreca, ljubav…
U katalogu su sve nase zamisli, nase nade, nasa verovanja i nasa htenja, nase emocije  u jednom, oblikovane u cudne oblike i forme.
U njemu su i sve skrivene i mozda nikad nikome ne ispricane tajne. Svako od nas ih ima, zar ne? Bile one lepe ili ruzne, ali svako od nas ih ima!

Da li vam je neko drag, nekada rekao: „mozda se sutra i ne probudim, bilo bi bolje?“
To sutra je vec bilo na otkucaju sata, u boji jutra, u snegu i maglovitom pogledu. Upakovano u tugu jednog zivota i u radost koju bi trebao da nosi sa sobom taj isti zivot jer dok to izgovaramo jos smo zivi.
Da li ste pomislili u tom momentu, da on to stvarno i zeli?
Jesam!
Ja sam cula. Bila sam uplasena,jer sam osetila odlucnost u tom glasu. Nikada nisam bila tuznija…
Srela sam ga slucajno te veceri. Nisam to procitala u njegovim ocima. Nikada pre, sve dok nije bilo izgovoreno… Videla sam skrhanost od bola u govoru njegovog tela. Videla sam umor na snaznim ramenima. Videla sam upale,umorne oci i slusala pricu koju nisam poznavala… Slusala sam. Sklapala reci u mozaik. Provukle su se kroz razgovor neke recenice, ali me nisu navele na razmisljanje u njima je bilo pevise saljivog tona…
Verovala sam da nije glumac. Nije ni bio!
Zato katalog zelja u mojoj glavi ima samo jednu zelju, da nikada vise ne cujem ovakvu recenicu i da nikada niko meni drag ne pozeli da se sutra ne probudi…
Ipak, verovacu da je to bio samo vapaj za zagrljajem…

Verujem da ljubav pobedjuje sve tuge. Verujem da svako pronadje u svom katalogu svoju zelju. Verujem da je ljubav vera, zbog koje zivimo i ne zelim da verujem da ljubav nema sutra.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

 

I kad se izgubim u tvom otisku…

Govore mi sreca se cita iz ociju, u govoru tela, na usnama, u kosi. Kazu da sreca posebno mirise u kosi.
Dajem im za pravo. Nikada se ne suprotstavljam kad je sreca u pitanju. Samo, ne volim da je vagam, presipam sa jednog tasa na drugi i klackam na ovom toplom decembarskom vetru, koji ce nam bez sumnje doneti bele pahulje i srecu tu malu nevidljivu ali ipak opipljivu emociju obojiti u hladno belo.
Bela je boja nevinosti i cistote, ali je kao boja hladna. Uprkos tome volim je. Volim i da nosim belu boju.
Volim i da je prljam, po sneznim proplancima ostavljajajuci po njoj moje otiske stopala upakovanih u tople zimske cizme.

Hej, i znas sta bih jos volela? Da ti prvi krenes da gazis po dubokom belom snegu a da ja svojim cizmama uranjam u tvoje otiske i da te tako jedno vreme pratim.
Znam da necu dugo izdrzati. Treba uskociti i iskociti iz  tog tvog velikog otiska. Moje noge nisu snazne kao tvoje, ali se raduju igri i zvrljanju po belim proplancima na obroncima Alpa. Lutacemo tamo-amo, ispisivati poruke po belom snegu.

Hodacemo tako spojeni kao jedna velika senka. Sakricu se iza tebe. Sakrice me tvoja snazna ramena. Cak i da se sapletem znam da necu pasti jer pridrzace me tvoj kaput koji kao padobran predamnom stoji. Ako budem morala zgrabicu i tvoj crno-zuti sal i necu se bojati ni dubine snega jer ces ti gaziti napred i praviti krivudavi put mojim stopalima.

Moramo biti tihi, da ne probudimo skripom snega pod nasim nogama sumske stanare. Da ne preplasimo srne i zeceve za koje znam da zive na tim proplancima. Ne smemo se ni do suza smejati, jer ce one ostati kao zaledjeni biseri na nasim obrazima.
A da li znas sta smes?  Evo recicu ti, smes me poljubiti samo pazi da ne pokvarimo senku.
I kad se izgubim u tvom otisku, ti me uvek pronadjes i ugrejes.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Svileni sal na grudima kaldrme

Posmatram kako nastaju talasi i osecam da je leptir mahnuo  krilom iznad zelenog cveta. Da, preletanje tako lagane misli tera price da skliznu niz pletenice i ramena. Preko plicaka i vetra stignu do neslucenih dubina. Nemirno more cini da srce zastane na par sekundi vecnosti i poruka u boci se izgubi iz vida. Sve poruke su poznate dok se ne odmota papir, a onda … reci i slova se raspu po svim morima sveta i nenapisano postaje najtrazenije blago, jer ko moze ponovo sastaviti pricu kad se talasi poigraju sa njom!?!

Tad izbiju ratovi zbog lepe Helene, i lagane misli postaju teze. Beg je nemoguca misija. Nema povlacenja, nema predaje, samo rasiris jedra i pustis da svilu tvoje postelje, poput barke, saputanja bacaju dok se ne potrose. Bele zastave gube svrhu pred nevidljivim neprijateljem. Stojis na vetrometini trazeci petu strana sveta i solju toplog, prepoznatljivog dodira. Nadjes se uspred piratske bitke. Jedni se bore za Helenu, drugi za zivot, posmatraci tvrde da se svi bore za isto, ali istina nije uvek u oku nezainteresovanog lica. U celoj zbrci samo je nemirno more sigurno, i zastoji srca. Uprkos svima (i svemu), jos samo jedan galeb zna da pritekne u pomoc pri gradnji sklonista za grmljavine koje stizu i osecas da bez obzira koliko jake bile, bices na sigurnom, jer kamen prolazi kroz iglene usi kad pozelis i krpi puteve kojima nasa dusa hodi. Buketic poljskog cveca postaje svetionik koji nas usmeri do obale i vezuje nasu barku u najsigurniji cvor. Veze nas same za sebe.

by Shunja

za mirne luke i noci uz belo vino… 🙂

ON

…kao Alekandar Makedonski.

Gledam tvoje krupne smedje oči. Pune su suza.
Gledam te dugo nesklanjujući pogled, jer želim da ti u mojim očima pročitaš i osetiš svu moju ljubav koju pogledima crtam po tvom srcu i  sve ono što se ne usudim reći a i ono što ja naslućujem u tvojim.

Gledaš i ti mene zamagljenim pogledom. Nelagodno ti je, jer ratnici ne placu, zato mi se primices lagano i dodirujes moje usne. Kao po komandi zatvaramo oci i prepustamo se samo dodiru usana. Reci nisu potrebene. Suze ne zele da kvare, one se pretvaraju u vatrene iskre.
Prosaputao si ponesen emocijama : “ ne gasi vatru, pusti neka gori… cekaj me, vraticu se za koji dan…“

Nosim tvoje dodire, osmehe,  poljucpe, poglede kao amajliju oko vrata. Nevidljivi znak na mome vratu dodiruje kozu i greje je izmedju grudi a srce ono na svaki dodir nevidljive amajlije zasvira muziku vatrenih iskrica.
Osvajas me, deo po deo iako si daleko, snagom ratnika sa velikim neznim srcem i recima koje biras za mene.

Jedne hladne jesenje noci, nisi mi dozvolio da padnem. Zgrabio si snazno moju ruku. Snazniji i nezniji dodir jos nisam osetila, ali ni tu sigurnost dok te drzi samo jedna ruka.

Vrtela sam se bez straha u tvojoj ruci kao staklena balerina na ledu. Okretala i osecala da ne mogu da padnem, da stakleni dodiri otapaju led. A da moje krhko telo postaje nesalomivo i neprobojno staklo.
Dok klizim niz tvoje rame i cekam da me jos jednom zavrtis, vec zelim da okret prestane i ponovo naslonim glavu na tvoje grudi. Da se spoje nase nevidljive amajlije i ponesu nas, u samo nama poznati svet.

Drugi dan *adventa je. Jos jedna nedelja uz predivne zelene svece. Sklopila sam ruku i zatvorila saku. Tu si u mojoj toploj ruci. Drzim te i cuvam. Sapucem „srecno“ i verujem da me osecas na svojim grudima, tamo daleko i znam da i ti verujes u taj osecaj.

Ω

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

*Advent, lat. adventus– oznacava vreme u kojem se hriscani pripremaju za Bozic. Pocinje 4 nedelje pre Bozica i prva nedelja oznacava i pocetak crkvene godine, takodje je i vreme posta. A svake nedelje se upali po jedna nova sveca…

Ti amo come…

„Let’s talk about …“
…eee, ako ste pomislili da ce biti kao u poznatoj pesmi, nece!

Kazem vam da 200g tiramisua mogu ugojiti leptirice u stomaku a da pritom vase sive celije osete ushicenje i pocnu da poskakuju od srece. Eto, bar ce nervne celije biti srecne. Vi cete nabaciti koju kaloriju vise, ali sta je to kad je zadovoljstvo u pitanju…
Tiramisu je vise od…