Ona

Da li je sama ? Da li joj se u oku nešto vidi? O Bože, zašto su joj obrazi tako rumeni? Zašto hoda tako zanosno i zašto joj osmeh sa usana ne silazi? Da li je sretna? Kako živi?
Ili se samo možda pravi da joj je sve normalno? Ima li nekog ko je stvarno voli?

Kako samo, sigurno hoda ulicama grada kao da su njene? Nema mesta sumnji?
Ona i kad oseti strah, prekrije ga osmehom, prodje lagano rukom kroz kosu, kao da je baš tada u nekoj sekvenci filma koji se snima. Oni, koji je ne poznaju i ne slute.

-Pazi kako hodas – kao da joj neko sapuce.
Ispravlja jos jednom ramena i nastavlja svoj zanosni korak. Srce drhti. Čežnja lupa.

Vreme, ono kao da nosi nepoverenje sa sobom. Nije važno sa koje strane ulice ona stoji. Dani prolaze a za njima ostaje trag mirisa na lipu i med… I sve se može podeliti na pola osim tuge.

Duša bi njena sada da vrisne, ti si želja iza koje više želja nema, a da zato niko ne zna… Kažu da je zivot slagalica. Rubikova kocka koja se ipak da složiti.
Miriše opet lipa…
Ona nije prividjenje. Ona je stvarna i realna. Ona!
Putnik!

Da li je 9. moj srecan broj?

Pre godinu dana, devetog janura, dogodio se incident sa autom. Sigurnim, dobro opremljenim autom, otisla sam na skijanje a pri povratku se taj sigurni auto ugasio- izvrsio samoubistvo pred mojim ocima. Malo je falilo da i nas troje zavrsimo nase zivote u tom njegovom ludackom pokusaju.

Kotrljali smo se nekontrolisano dvoipotonasem niz krivudavi, strmi, planinski put, bez mogucnosti da ga svojom snagom ili umom zaustavim. Videla sam kraj puta. Videla sam i nas na kraju toga puta. Sve se odvijalo jako brzo i osim provalije, nisam videla nista drugo.

Najednom je usporio, bez da sam ja to mehanicki izazvala! Kao da su ga nevidljive ruke zadrzale, na samom kraju ledene litice pod snegom. Stao je  prakticno sa jednom nogom u provaliji a ostale tri su ostale na zaledjenom putu. Bila je to sansa i sekunde koje nismo smeli prokockati. Uspeli smo da izadjemo iz auta i da se sklonimo na sigurno.

Toga dana, pocela je za nas nova godina. Godina u kojoj sam zahvalna sto smo svi na okopu i sto smo donekle zaboravili na taj incident u prirodi. Skijanje i dalje volimo. Vozim jedan drugi auto. No,moram priznati, ponekad jos me oblije hladan znoj,dok se spustam ekstremno strmim planinskim putevima.

Bio je to deveti januar.  Devet meseci posle tog dogadjaja, jedna druga devetka zaigrala  je na zvezdanom nebu. Zakacila je svoju zvezdu na moj nebeski striki i ulepsala ga svojim zvezdanim osmehom i zavodljivim glasom.Kao i sve zvezde padalice sletela je iznenada na moj dlan i nacrtala na njemu osmeh. Stavila je svoju saku preko moje i zarobila taj carobni osmeh izmedju nasih dlanova. Nije tesko robovati jednom takvom osmehu. Nije tesko ni cuvati ga u medaljonu zelja. Ponekad on pobegne na sat- dva ali se uvek vrati puno lepsi i vedriji nego sto je bio.

Tajno obozavajuci novu zvezdu,nisam primetila, da je sa njom stigla jos jedna devetka na nebeski strik.
Okruzena sam zvezdama koje u sebi nose broj devet i svetle kao zvezde severnjace  nedozvoljavajuci mi da se izgubim ni kad je nebo puno oblaka.

Ipak jedna od najlepsih zvezda je ona zakacena 9.9.1999!

U medjuvremenu sam saznala da je 8 moj srecan broj…

Neka pršte varnice…

Grane drveće pognute od snega kao da ljube belinu na nekoj čarobnoj slici iz bajke. Zamrznute šare hladnoga umetnika na staklu prirode kraljevski uokviravaju pogled.

Deda hoda ispred mene, ponosno noseći Badnjak, pravi prtinu i svojim velikim stopalima probija smrznuti sneg. Za njim moje promrzle nožice probaju da uhvate korak. Moj mlađi brat nas je  nestrplivo čekao kod kuće.

“Gledaj”, kaže deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, dok mi pokazuje njegovom širokom rukom. Čujem pucketanje grana i sneg koji gudi pod našim nogama kao melodija na pogrešnoj žici violine. Drzim se čvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i žmirkam.

Vidim zaleđena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne želim da zapitkujem dalje, jer želim da što pre stignemo do toplog ognjišta.

Deda je o svemu pričao sa puno pažnje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objašnjava i da nas uči raznim običajima.

Po starosti sam ja drugo unuče. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Jednom mi je, sa puno tuge, rekao da je njegova velika želja da te večeri svo troje budemo uz njega. Na žalost, ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Još uvek ni nas troje nismo proveli Bozić zajedno iako je mnogo godina od tada prošlo.

Sa uzbuđenjem se dočekivao Badnji dan i Bozić. Nije u to vreme bilo ni toliko ružnih reči, niti ružnih dešavanja. Čini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas više nema. Kao da su svi izumrli.

Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem i na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.

Zapanjujuće smirenosti i neobične lepote bilo je u svakom dedinom koraku, priči, objašnjenju, radnji. Lepote koja je dolazila iz njegove čiste duše, naboranih jakih ruku. Iz njegovih plavih očiju koje me još uvek čuvaju i prate, iako već dugo nije sa nama.

Običaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje veče je dolazilo tiho. Mrak se spuštao na naše dvorište i kuće. Gasila su se svetla i dvorišni reflektori.

Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kući pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveća, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zašto tada sijalice nisu bile upaljene. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepših prizora za moje dečije oči. Kuća je sijala nekim čudnim sjajem. Prekrivači su bili od najlepšeg tkanja, jastučnice i stolnjaci belji nego inače. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila šarena, puna neodoljivih mirisa, ukusa, smeha i radosti. Mir, slobodu i ljubav sam na neki način mogla da definišem. Osećala sam i pripadnost i ponos.

Sve je  to bilo za našom trpezom postavljenom u krug, simbol našeg života. Sve je to tada bilo na licima mojih najdražih. Sve to što ja jos uvek tražim na nekim novim licima danas.

Malenim rukama, brat i ja, grlili smo našeg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih, valjali po podu, na težinjavom džaku napunjenom suvom slamom i cičali od radosti, nervirajuci pritom našeg lenjog mačka čupajuci ga i vukući za rep.

Onda bi zimska noć utonula u san. Usnuli, čekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Božića, još u pidžami trčali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako vrcaju na sve strane i za divno čudo ne peckaju. Smestili bi se udobno u velikom dedinom krilu i iščekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Božičnje veselje je moglo da počne uz – da budete zdravi k’o dren! Svi smo bili na okupu, jedino bi se mačak sakrio da ga ne bi zadirkivali. Kao moje srce.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Budite zdravi kao dren!
Iskre života neka traju, neka se nove rađaju, neka vam donesu mir i sreću.