Izdvojeno

Ona

Da li je mozda ostala sama?
Njen pogled nesto skriva, zar ne?
O Bože, zašto su joj obrazi tako rumeni a kosa negovana i lepa?
Pogledaj samo kako zanosno hoda? Pritom joj osmeh sa usana ne silazi.
Ona izgleda srecno i zanosno.
Gde li sada živi?
To Ona samo zbog nasih pogleda tako izgleda i hoda,pretvara se i glumi?
Ima li mozda nekog novog dasu?
Kako samo, sigurno hoda ulicama grada kao da je na nekoj modnoj pisti?
Nema vise mesta sumnji, mislim da Ona nesto skriva!
Prošla je  vec godina od kada je njen zivot krenuo u nekom novom nezeljenom smeru. Zato je cesto pod prismotrom radoznalih ociju, znanin i neznanih. Pogotovo komsije iz ulice izviruju na kapije i prozore, prate pomno sve promene na njoj i oko nje. Cim se garazna vrata uz buku koju prave pri otvaranju ili zatvaranju aktiviraju, komsijski prozori naprasno ozive. Svi kao da bas u tom momentu pohrle da pripale cigarete i provire kroz prozor. Ona i njena kuca su objekat komsijskih izvidnica i noseva zarivenih u prozorska stakla.
To je cini nervoznom i ponekad ljutom.
Ona se protiv sopstvenog straha i nesigurnosti  bori osmehom.
Njen zivotni put ide smerom koji je ona izabrala a pritom ni ona nema carobnu kuglu u kojoj bi mogla da vidi buducnos vec zivi sat za satom, dan za danom.
Gomilaju se danima, mesecima odluke koje mora da donese sama, bez podrske, uz ogromnu odgovornost prema porodici i prvenstveno sebi samoj.
Svoju nesigurnost, podrhtavanje ruku i nogu, kad primeti da je posmatraju prekriva malim zenskim oruzjima: skloni pramen kose sa lica, popravi frizuru, udahne duboko i nastavi hod. U jedno je sigurna, ne zeli da je sazaljevaju. Taj osecaj, nikada nije mogla da podnese. Ako joj se place to radi u svoja cetiri zida, podocnjake brise sminkom i osmehom.
Ovo je mali grad.
Sta vide ti nepoznati i radoznali ljudi?
Vide jednu lepo negovanu cetrdesetogodisnajkinju, preplanule koze, duge plave kose. Zenu koja vredno radi. Brine se o svojoj familiji, prijateljima. Uziva u sportu. Trci, igra tenis, planinari i uziva da peva iako ne pogadja ni jedan ton, ali muzika je pored sporta njen eliksir zdravog zivota.

Oni koji misle da nesto znaju o njoj  su ili culi njeno ime ili videli negde njenu sliku i to bi bilo to. No, bas takvi obicno raspredaju price o njoj a da pritom nikada nisu sa njom razmenili niti jednu rec.

Cak ni njeni najblizi prijatelji ne mogu da naslute kako je postava njene duse zakrpljena i prepravljena na vise mesta. Zakrpljena kao paukova mreza koja spaja sve  tanke niti i krajeve u jedan cvor.
Svaki taj zakrpljeni šav je jedna njena pobeda vise i nova nada na izvoru zivota.

Posmatrci vide lepotu kojom zraci ta mlada zena, njenu nedodirljivost i magicnost. Njena harizma i njena razdraganost su predmet prica na kapijskim sastancima, male ulice.
A Ona, pazi kako hoda. Drzi do sebe i uz osmeh povremeno ispravi pognuta ramena i nastavi svoj zanosni hod.Nikada nije prosla bez pozdrava.
I nije vazno na kojoj strani ulice stoji. Ona uvek stoji ponosno i hrabro.
Ulica mirise na lipu i med. Povetarac se igra u njenoj dugoj plavoj kosi. Jos jedan dan je iza nje. Ostavila je tamo negde nove tragove. Podelila je osmehe slucajnim prolaznicima. Zadovoljna je i koncentrisana na sebe i svoj zivot.
Mnogo toga je u godini iza nje podelila na pola bas skoro sve osim tuge. Njena tuga je nedeljiva.

Na ovom novom putu kroz zivot, Ona je ponovo srela i upoznala sebe. Na tim susretima prebrojala je postojece oziljke. Arhivirala bol i suze. Zakljucala sanduk sa proslim zivotom i krenula sa  starim i zaraslim oziljcima jos jaca i sigurnija u sebe na  jedan novi put.

Fazit:
Uhvatiti se sa zivotom u kostac onda kada nam ne ide, kada nas boli, kada mislimo da samo gubimo, kada nas samara i grebe, stvara rane i pretvara nas u ranjenu zver, je momenat kada podvlacimo crtu, sumiramo i donosimo odluke koje nam daju snagu  i nadu da kroz tu borbu naucimo da se izdignemo iznad poraza. Jer i svaki  poraz je iskustvo vise. Pritom zapakujemo sujetu i posaljemo je na daleko putovanje, sto dalje od nas.

Tada kada se u dubini duse susretnemo i suocimo sami sa sobom i svojim bolom shvatimo zapravo ko smo mi. Onda kada nam se u ogledalu nase duse svidi to sto vidimo, e tada smo pobedili.
Zivot je vecita slagalica poput Rubikove kocke. Dugo se neda sloziti, ali je moguce.

Ako pogledamo oko sebe, videcemo da svako od nas ima neku zakrpu.Ti savovi nisu uvek vidljivi.
Neki od nas ih nose na licu, neki u ocima,neko u glasu, neko na kozi a neko duboko u dusi.Svi smo mi krpljeni i sastavljani nevidljivim nitima zivota. Zlatom i srmom prosiveni, jedinstveni svako na svoj nacin.

Prestanimo biti povrsni. Ne sudimo ljudima cije smo ime tamo negde culi. Iza svakog od nas stoji zivot i nikada necemo unapred saznati sta nas ceka sutra.
Mnogo je povrsnih ljudi, mnogo je neiskrenih i pokvarenih dusa, ali ima u tom moru i onih pravih vrednih zbog kojih se vredi boriti.
Mirise opet lipa. Radja se jos jedan novi dan.
ONA nije prividjenje.Ona je stvarna i realna, jedna od nas.
Ona je putnik sa nevidljivim savovima na dusi, sa dva kofera i dva deteta u ruci.
Neka ih sreca prati gde god bili.

Tekst: Slavica Rankovic

P.S
„Covek koji pobedi druge-jak je; Covek koji pobedi sebe -svemocan je.“
Kineska mudrost.

Da li je 9 moj srecan broj?

Pre godinu dana, devetog janura, dogodio se incident sa autom. Sigurnim, dobro opremljenim autom, otisla sam na skijanje a pri povratku se taj sigurni auto ugasio- izvrsio samoubistvo pred mojim ocima. Malo je falilo da i nas troje zavrsimo nase zivote u tom njegovom ludackom pokusaju.

Kotrljali smo se nekontrolisano dvoipotonasem niz krivudavi, strmi, ledeni, planinski put, bez mogucnosti da ga svojom snagom ili umom zaustavim.
Sve se odvijalo jako brzo i osim provalije nisam videla nista drugo. Snezni zaledjeni nanosi pored puta su bili jedina ograda i nasa poslednja sansa.

Najednom je usporio, bez da sam ja to mehanicki izazvala! Kao da su ga nevidljive ruke zadrzale, na samom kraju ledene litice pod snegom. Stao je prakticno sa jednom nogom u provaliji a ostale tri su ostale na zaledjenom putu. Dok se Auto klackao i ispustao strasne zvuke mi smo iskoristili te sekunde da se sklonimo na sigurno.
Sreca je bila na nasoj strani.

Toga dana, pocela je za nas nova godina. Godina u kojoj sam zahvalna sto smo svi na okopu i sto smo donekle zaboravili na taj incident u prirodi. Ostao je strah koji se neprimetno usunjao u moju podsvest i pokusava da komanduje mojim telom. Borim se, ali to nije ni malo laka borba.  Izbegavam strme planinske puteve, ali to je ovde gde ja zivim prakticno nemoguce. Moj grad se nalazi u podnozju austrijskih i svajcarskih Alpa.

Bio je to deveti januar.  Devet meseci posle tog dogadjaja, jedna druga devetka zaigrala  je na zvezdanom nebu. Zakacila je svoju zvezdu na moj nebeski striki i ulepsala ga svojim zvezdanim osmehom i zavodljivim glasom. Kao i sve zvezde padalice sletela je iznenada na moj dlan i nacrtala na njemu osmeh. Stavila je svoju saku preko moje i zarobila taj carobni osmeh izmedju nasih dlanova.
Ponekad  nam on pobegne na sat- dva ali se uvek vrati puno lepsi i vedriji nego sto je bio.
U dvoje je svaka borba puno laksa i ima neki drugaciji smisao.
Okruzena sam zvezdama koje u sebi nose broj devet i svetle kao zvezde severnjace  nedozvoljavajuci mi da se izgubim ni kad je nebo puno oblaka.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Neka pršte varnice…

Grane drveće pognute od snega kao da ljube belinu na nekoj čarobnoj slici iz bajke. Zamrznute šare hladnoga umetnika na staklu prirode kraljevski uokviravaju pogled.

Deda hoda ispred mene, ponosno noseći Badnjak, pravi prtinu i svojim velikim stopalima probija smrznuti sneg. Za njim moje promrzle nožice probaju da uhvate korak. Moj mlađi brat nas je  nestrplivo čekao kod kuće.

“Gledaj”, kaže deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, dok mi pokazuje njegovom širokom rukom. Čujem pucketanje grana i sneg koji gudi pod našim nogama kao melodija na pogrešnoj žici violine. Drzim se čvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i žmirkam.

Vidim zaleđena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne želim da zapitkujem dalje, jer želim da što pre stignemo do toplog ognjišta.

Deda je o svemu pričao sa puno pažnje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objašnjava i da nas uči raznim običajima.

Po starosti sam ja drugo unuče. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Jednom mi je, sa puno tuge, rekao da je njegova velika želja da te večeri svo troje budemo uz njega. Na žalost, ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Još uvek ni nas troje nismo proveli Bozić zajedno iako je mnogo godina od tada prošlo.

Sa uzbuđenjem se dočekivao Badnji dan i Bozić. Nije u to vreme bilo ni toliko ružnih reči, niti ružnih dešavanja. Čini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas više nema. Kao da su svi izumrli.

Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem i na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.

Zapanjujuće smirenosti i neobične lepote bilo je u svakom dedinom koraku, priči, objašnjenju, radnji. Lepote koja je dolazila iz njegove čiste duše, naboranih jakih ruku. Iz njegovih plavih očiju koje me još uvek čuvaju i prate, iako već dugo nije sa nama.

Običaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje veče je dolazilo tiho. Mrak se spuštao na naše dvorište i kuće. Gasila su se svetla i dvorišni reflektori.

Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kući pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveća, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zašto tada sijalice nisu bile upaljene. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepših prizora za moje dečije oči. Kuća je sijala nekim čudnim sjajem. Prekrivači su bili od najlepšeg tkanja, jastučnice i stolnjaci belji nego inače. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila šarena, puna neodoljivih mirisa, ukusa, smeha i radosti. Mir, slobodu i ljubav sam na neki način mogla da definišem. Osećala sam i pripadnost i ponos.

Sve je  to bilo za našom trpezom postavljenom u krug, simbol našeg života. Sve je to tada bilo na licima mojih najdražih. Sve to što ja jos uvek tražim na nekim novim licima danas.

Malenim rukama, brat i ja, grlili smo našeg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih, valjali po podu, na težinjavom džaku napunjenom suvom slamom i cičali od radosti, nervirajuci pritom našeg lenjog mačka čupajuci ga i vukući za rep.

Onda bi zimska noć utonula u san. Usnuli, čekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Božića, još u pidžami trčali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako vrcaju na sve strane i za divno čudo ne peckaju. Smestili bi se udobno u velikom dedinom krilu i iščekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Božičnje veselje je moglo da počne uz – da budete zdravi k’o dren! Svi smo bili na okupu, jedino bi se mačak sakrio da ga ne bi zadirkivali. Kao moje srce.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Budite zdravi kao dren!
Iskre života neka traju, neka se nove rađaju, neka vam donesu mir i sreću.