Neka pršte varnice…

Grane drveće pognute od snega kao da ljube belinu na nekoj čarobnoj slici iz bajke. Zamrznute šare hladnoga umetnika na staklu prirode kraljevski uokviravaju pogled.

Deda hoda ispred mene, ponosno noseći Badnjak, pravi prtinu i svojim velikim stopalima probija smrznuti sneg. Za njim moje promrzle nožice probaju da uhvate korak. Moj mlađi brat nas je  nestrplivo čekao kod kuće.

“Gledaj”, kaže deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, dok mi pokazuje njegovom širokom rukom. Čujem pucketanje grana i sneg koji gudi pod našim nogama kao melodija na pogrešnoj žici violine. Drzim se čvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i žmirkam.

Vidim zaleđena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne želim da zapitkujem dalje, jer želim da što pre stignemo do toplog ognjišta.

Deda je o svemu pričao sa puno pažnje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objašnjava i da nas uči raznim običajima.

Po starosti sam ja drugo unuče. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Jednom mi je, sa puno tuge, rekao da je njegova velika želja da te večeri svo troje budemo uz njega. Na žalost, ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Još uvek ni nas troje nismo proveli Bozić zajedno iako je mnogo godina od tada prošlo.

Sa uzbuđenjem se dočekivao Badnji dan i Bozić. Nije u to vreme bilo ni toliko ružnih reči, niti ružnih dešavanja. Čini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas više nema. Kao da su svi izumrli.

Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem i na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.

Zapanjujuće smirenosti i neobične lepote bilo je u svakom dedinom koraku, priči, objašnjenju, radnji. Lepote koja je dolazila iz njegove čiste duše, naboranih jakih ruku. Iz njegovih plavih očiju koje me još uvek čuvaju i prate, iako već dugo nije sa nama.

Običaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje veče je dolazilo tiho. Mrak se spuštao na naše dvorište i kuće. Gasila su se svetla i dvorišni reflektori.

Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kući pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveća, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zašto tada sijalice nisu bile upaljene. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepših prizora za moje dečije oči. Kuća je sijala nekim čudnim sjajem. Prekrivači su bili od najlepšeg tkanja, jastučnice i stolnjaci belji nego inače. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila šarena, puna neodoljivih mirisa, ukusa, smeha i radosti. Mir, slobodu i ljubav sam na neki način mogla da definišem. Osećala sam i pripadnost i ponos.

Sve je  to bilo za našom trpezom postavljenom u krug, simbol našeg života. Sve je to tada bilo na licima mojih najdražih. Sve to što ja jos uvek tražim na nekim novim licima danas.

Malenim rukama, brat i ja, grlili smo našeg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih, valjali po podu, na težinjavom džaku napunjenom suvom slamom i cičali od radosti, nervirajuci pritom našeg lenjog mačka čupajuci ga i vukući za rep.

Onda bi zimska noć utonula u san. Usnuli, čekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Božića, još u pidžami trčali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako vrcaju na sve strane i za divno čudo ne peckaju. Smestili bi se udobno u velikom dedinom krilu i iščekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Božičnje veselje je moglo da počne uz – da budete zdravi k’o dren! Svi smo bili na okupu, jedino bi se mačak sakrio da ga ne bi zadirkivali. Kao moje srce.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Budite zdravi kao dren!
Iskre života neka traju, neka se nove rađaju, neka vam donesu mir i sreću.

27 thoughts on “Neka pršte varnice…

  1. (Lepa priča, lepo opisano.) Da, sve nas čeka vreme kada budemo postali „sede glave“; kako ćemo pričati o proteklom vremenu i da li ćemo imati više ili manje lepog za priču… ne znam. Možda ćemo besediti, prepričavati ono što smo kao deca slušali od naših praroditelja… Mnogima je sudbina da su razasuti svetom, što je možda i dobro, jer tada imamo zašta da se sretnemo, popričamo, i prisetimo onoga što u sebi nosimo, a to su uspomene poput napisanog od tebe, jer detinjstvo jeste najlepša stvar na svetu! Hristos se rodi! Vaistinu…

    • Drago mi je da citam ove ispisane redove. Citam i razmisljam o svemu napisanom. Razasuti smo, jesmo i uspomene se redjaju. Imala sam divne bake i deke, vremena su se promenila, deke i bake nisu vise tu, a i ovi mladji su drugaciji… Evo moj tata nema ovakvog smisla za dedu, kao moja deda. Ovaj moj otac je nekako bio i ostao gradski momak, trudi se on jadan, ali nema on taj gen😉 to ja o mom Tati, sto bi mi sad on odgovorio😀 bolje da ne pitam…
      Hvala ti na svim ovim ispisanim komentarima i odvojenom vremenu za citanje mojih tekstova! Veliki pozdrav.

  2. Eh draga moja…hvala ti na ovom divnom secanju i vrmenima koja su bila cedna, cista..
    Pripadas ti jos uvek srcem ovde i tim vremenima..
    Ma raznezila si me..
    Srecan Bozic!
    Hristos se rodi!

    • Hvala Dolly i tebi zelim srecan Bozic,slogu i zdravlje!
      Pucketa sve ono sto nosim u dusi i zapisano u mom srcu…
      kao i ti zato cujemo pucketanje i varnicenje…
      Zivele nove Iskre ljubavi, sloge i mira.

    • Bravarice hvala neka svaki bude srecan kao ovaj danasnji dan…
      Prekrasan glas, prelepa izvedba, hvala ti jos jednom na svakom prilogu koji ostavis na ovim stranicama sa puno paznje i ljubavi u odabiru i umecem. Hvala ti

  3. Saro, sestro mila, ala si ovo napisala! 🙂 Opasna si skroz!🙂 Hoces da me srcka strefi?😉

    Da nismo zivjeli u vrijeme kada je bilo toliko toga organskog, jednostavnog i cistog, pomislila bih da je mitoloska prica, ali na srecu, nije. Ova tvoja prica produzuje sjecanje, i podsjeca nas na vrijeme i ljude koji su drzali do pravih vrijednosti,obicaja i tradicije. Ti si rezultat tog vremena i samim tim sto pises, nastavljas i cuvas, da se sve to lijepo i vrijedno, ne zaboravi. Hvala ti zbog toga!🙂❤
    Ma divno!🙂
    Sretan ti Bozic,Saric!
    Mir Boziji, Hristos se rodi!

    • Afroditta
      otvorila sam ognjiste i varnicave iskre su same krenule da pucketaju i zare…
      Cuvam od zaborava jos ta neka lepa secanja na detinjstvo, na skoro jedan nestvaran zivot kada ga posmatram sa ove distance… Na proslo vreme, kao da je sve bilo samo na filmu, a film reziran u mojoj glavi…
      Hvala Afroditta i tebi draga moja zelim ti sve najlelpse i idemo u nove radne pobede🙂

  4. „Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.“ Mnogo toga recenog je u ovom pasusu.

    Badnje vece i Bozic pamtim po mnogim lepim stvarima kojih danas skoro da nema jer je sve manje i dragih ljudi za koje me proslava ovih dana vezuje.

    Hvala na cestitkama i sve najbolje ti zelim.

    • tatjanamb
      moram reci da je Deda ostavio veliki trag u mom zivotu i da ga je obojio svim onim najvaznijim bojama, emocijama i jednostavno – lakocom zivljenja, iako u to vreme nije bilo ni malo lako ziveti… ali jednostavnost- je bila bogatstvo koje nismo mogli da kupimo i prodavnici… Cisto i bogato- raskosno… Nema toga danas- ni tamo gde sam ja rodjena- nestaje- pod uticajem megalomanstva i modernizma… nema jabuka koje mirisu iz Naninog ormara- nema dunja, ni pletenih carapa, nema tog sjaj u decijim ocima ako pred njima ne stoji – nitendo igrica.
      U to vreme nije ni bilo bas pozeljno ici u crkvu, cula bih ja to s vremena na vreme- ali to se u mojoj kuci nije osecalo- Deda bi spremio svoj kozni kaput, upregao najlepseg vranca u fijaker i mi bi krenuli… uz pesmu, uz osmeh, sa sigurnoscu u njegovim rukama i hodu, svakom koraku… Sve je bilo spontano i
      drago… sve…

      Hvala tatajanamb za odabir citata… i veliki poz

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s