Zauvek u srcu…

Mart i njih dvoje. Osmesi na licu, tuga u srcu.
Kao s proleca osuncani dani.
Zraci sunca miluju njenu svetlu kosu, on je miluje pogledom.

Zasadili su zajedno zumbul. Mirise i mirisace svakog proleca. Svakog dvadesetdrugog zapalice belu svecu.Ta mala svetlost ugrejace svakog marta njihova tuzna srca. Ona je njhihova neraskidiva veza, ma gde bili.

Krila je tugu u ocima. Cak je i njega uspela da zavara na tren. Zagrlio je snazno. Video je suze  i prosaputao:“ nas zumbul ce uvek cvetati drugacije od ostalih, jer je samo nas, a mala bela sveca zauvek ce goreti u nasim srcima.“
Tekst: Slavica Rankovic

 

Miriše zumbul…

Stojim. Ne okrećem glavu u stranu. Sklanjam nemirne kovrdže sa lica. Zatrepćem povremeno zbog martovskog toplog sunca i kihnem jer u nozdrvama osetim nepoznato golicanje. Stojim bosa na granitnom kamenu ispred kuće. Cekam da kao po običaju preskočiš kapiju umesto da je otvoriš i iznerviraš se zbog brave koja opet škripi. Donosiš sa sobom vedar osmeh pun topline, iako bi zbog neizvesnosti koja te prati, trebao biti tužan ali takav si ti, ne pristaješ na predaju.

Osvojili su me tvoja pozitivna energija i upornost. Volim i što veruješ da ljubav nije samo reč. Prija mi kad se trudis oko mene. Pamtis sitne detalje. Slusas pazljivo dok pricam. Volim kad navučeš  tvoju crnu kapu skoro do preko očijju i onda izviruješ pod njom krupnim dečačkim očima, neko bi pomislio da si lopov. Zapravo ti to i jesi – ukrao si moje srce.
Često mi govoriš, da se moramo smejati, radovati svakom danu i da ne postoje gradovi ni razdaljnine koje nas mogu razdvojiti, jer nas će, dok god smo živi vezivati jedan cvet i jedan zivot.

Violetni zumbul otvara svoje latice i gle’ evo prve pčele! Obećala sam, neću plakati. Biću hrabra i kad dodje taj dan. Znam da bićeš tu.

Volim zumbule. Šteta što ne cvetaju preko cele godine. Jednom sam ih dobila na poklon od tebe. Prvo sam bila iznenadjena odabirom, no kasnije sam shvatila da nije moglo biti drugačije. Bili su to zumbuli zasadjeni u velikoj saksiji sa krtolama. Rekao si, da ne želis,da procvetaju samo jednom, već da želiš da cvetaju u mom vrtu mnogo godina i da ćeš sa njihovim mirisom i ti biti uvek prisutan.
Sećam se, da si mi tada, nežno zabranio da plačem. Krišom sam brisala suze koje nisam mogla da zaustavim i obećala važno, da ću se brinuti o njemu. Upoznali smo se u vreme kada je sunce otislo na zimslki odmor. Bila je to prelepa kasna jesen. Pregurali smo mrazeve i ledene dane. Mnogo snega.
Stiglo je opet proleće. Procvetao je zumbul. Gledam ga i ovog jutra dok te čekam.

 

I was happy yesterday

Juce sam jos bila srecna! Kad sam se jutros probudila, prijateljica mi je poslala ovu pesmu na preslusavanje. Obozavam Zeljkove balade, ali ova je nesto vise od svega do sada.

Kao sto rekoh juce je bio suncan dan, jutros pada kisa i „ova ljubav samo moj je brodolom“ – da samo moj!!!

oni

Na kraju svakog dana pruze jedno drugom ruku.Ukrste pogled i osmeh, i tela sastave u poljupcu. U predvecerje svako uspava svoju strazu znajuci da nemiri ostaju s druge strane vrata. Tisine mogu da se skinu i oni postaju svoji na ceo sekund vecnosti. Oluje ne jenjavaju. Neprijatnosti nikoga ne stede, a jedna je uvek gora od drugih. Ni jedno od njih tu rec ne izgovara naglas, ali ljubav je vremenska nepogoda vremenske nepogode. Spusteni na vetrometini ova dva brodolomnika su jedno drugom najtoplije utociste. Zagrljaj je jedino sigurno mesto na koje mogu da odu.Tu u cosku za malenim stolom pale se sva moguca svetla jer jos uvek ne veruju da su se zaista nasli.
Svako vece za njih je poklon,jer sutra mozda osvane,a mozda i ne.Vreme stoji kad nisu zajedno.

Ako vam ikad stanu kazaljke na satu, znajte da je to zbog toga sto je i jedna ljubav negde stala. Ne, ne pricam o njihovom kraju, ne brzajte. Ima ko ce se time baviti,ako do toga dodje,sigurna sam. Sitnih dusa je uvek bilo, ali i uprkos njima ljudi se vole!
A sad!!..
Uskoro ce da svane, strazu ce opet morati neko da cuva, a oni ce cutati sve dok traje dan.

*svaka slicnost sa stvarnim likovima je slucajna, a mozda i ne… necu vam reci,pa da ste jos duplo radoznaliji…

p.s. ali prestupni datum (29.02.) pisanja ovog teksta je zato sasvim nameran

by Shunja

poput dva daha