Meka kao svila

Od svih reči izgovorenih i upućenih meni, najveću moć ima tvoja reč. Nije važno da li je ona savet, kompliment, kritika,važno je, da je tvoja.
Kad se nesretna jutrom probudim i tvoja reč me nespremnu sretne, ulepša mi dan.
Od te reči mi narastu krila.
Od nje se probudi moja uspavana duša. Zbog nje sam opet dobra vila.
I onda kad mi  tvoja rec, slomi srce na milion delova, ja i tada verujem da postoji svet gde beskrajna ljubav caruje.
Pružam ti ruke da me povedes tamo gde još nisam bila, mada znaš da nisam od juce i da sam mnogo toga prošla, zato ti kažem- čuvaj me. Ti si moj lek protiv tuge.

Pamtim sive oblake iznad moje glave, vrata koja žele da me zarobe, tvoj osmeh što kao princ na belom konju stiže, mačem okove seče i nosi me preko pustinja do prve oaze sreće.
Za tebe sam meka kao svila, jer ti si moj mir.
Tvoja reč – to si ti! Iskren, ozbiljan kada zatreba, suosećajan i pažljiv prema svima.
Jedna tvoja reč i ja ću biti tu!

 

I u Afriku ako treba

Okrecem moj svetlosno zemljani globus i trazim novu drzavu u koju ces otici. Vec sam obisla pola Evrope i jedan deo Afrike putujuci sa tobom i tvojim glasom. Oci ti ne vidim jer obicno mi takve vesti stizu putem telefona.
Sinoc sam okrenula pola zemaljske kugle i dosla na daleki kontinent. Pa tamo je ratno stanje, bilo je prvo sto sam pomislila. Imala sam ozbiljan problem, ali znam da moram da sacekam i vidim konacan ishod. Jednom sam se zarekla da se necu mesati u tvoje odluke i tako ce biti, pa, ako budem morala opet na front, nije to nista novo, pregurala sam vec neke.
Bicu iskrena. Jutros sam opet zavrtela globus, i znas li gde se zaustavio? Jutros je stao sa mojim prstom na Nemackom tlu. Eto, mozda ipak zvezde odrade onaj deo koji mi ne umemo. Osim toga mogla bih poneti i orhideju, taj put bi prezivela.

 

Ljubav u gumenim cizmama

Opet pada kisa. I uvek nekako izabere dan da sakrije moje suze dok pod kisobranom, sakrivam pogled od prolaznika, a preskoci svaki onaj kada zelim da pokazem osmeh. Kisa i ja, dva iskrena prijatelja.
Napisala sam ti pismo, jer sve duge poruke kad stignu na tvoj telefon izgube formu i ti se pogubis citajuci, a ja se ne mogu setiti svaki put sta sam ti htela reci, bas tog trena.
Ne zelim te vise tako daleko. Zelim da se vratis. Zelim da zivis ovaj zivot koji si zavoleo. Nije tesko ziveti ovde. Iako jedan delic mog mozga kaze da ti nisi mozda taj, lako ne odustajem.
Previse volis sigurno i poznato. Previse te greju neke stare navike, a one ne greju ljubav. Sve znam, a opet zelim samo tebe.
Zelim… toliko toga zelim, i na kraju ostane na tome… jer nasi putevi se razilaze, nakon nekog vremena…
Kako da pisem pricu da bude razumljiva, kada je sve u njoj toliko komplikovanao, a mogla bi biti jednostavna. Smejem se samoj sebi i nekoj svojoj nemoci.
Prestala sam da se pitam svakog novog jutra- zasto? Cinim to samo jos u izuzetnim danima, kao ovom danas, kad kisa skriva moje suze…
Poslala sam ti osmeh u boci, pustila u jezero, sa nadom da ce stici tamo, juznije a znam da ce samo preci prvu granicu i zavrsiti opet na mojoj plazi. Necu, ma necu sada ni o nadi, ni u nju ne verujem… Hm, vervatno je ovo samo jedan od onih dana, kada sam tuzna i placljiva.

Zelim da te zelim, bas sada, dok mi talasi zapljuskuju crvene, gumene cizme. Cujem tvoj glas. Sklopila sam kisobran, jer zelim da te vidim. Gledam u nebo. Prolecu sivi oblaci. Cudno je sto nema galebova.
Hej, ti tamo, ti moja zvezdo skrivena iza oblaka, vidim te iako sam ja, samo jedna kisna kap ispod prostranog neba. Osecam te, cujem te…
Kisne kapi klize niz moju vec mokru pelerinu i skupljene u potocic zavrsavaju u mojim cizmama. O, kakav divan osecaj, mokrih carapa. Prsti se grce i skracuju u toploj gumenoj cizmi, kao kad ih tvoje usne dodiruju i ljube skriveno od tudjih pogleda.
Zastala sam i na tren zaboravila na poljupce u cizmi. Ispracam pogledom veliki stakleni brod kako uplovljava u luku. Dopire sa njega muzika. Vidim razdragane ljude u belom, kako se vesele, plesu, uzivaju. Kada si poslednji put otisao bio si u belom. Da li je to znak da ces se opet vratiti?

Lupam se dlanom po celu i pricam sama sa sobom: „prestani, prestani!!…“U sledecem trenu, vec trcim, jer iza mene juri beli labud, da me ustine gde stigne, jer sam bez namere u svom „ludilu“ stigla preblizo do gnjezda sa malisanima, a on je kao ponosni tata, pojurio zamnom. O kako sam samo brzo stigla kuci u gumenim cizmama. Cudim se da taj beg nije zabelezila i neka kamera.

Smejem se i placem. Volim i tugujem. Ceznem za nasom magijom. Nisi znao kako da me zoves, zovi me „sreco“ jer to i jesam…
Znam da jos uvek cuvas moje srce, ali molim te kad se opet sretnemo da mi ga vratis.

 

Tekst:Slavica Rankovic

 

„…gledam, i zelim sve da pamtim…“ koliko puta smo u noc pevali ovu pesmu… kad je bilo najteze…

U sportu ima pravila u ljubavi ne…

Pitaju me cesto: „kako si?“
Odgovaram, dobro sam.
Nemam vise zivaca da objsnjavam, tumacim i prevodim na jezik samo njima razumljiv.
Bilo sta drugo da kazem, predmet je pogleda ispod oka i „dobronamernih“ ispiranja usta jutarnjim kafama.
Danju belezim osecanja na papir a nocu je jastuk moje ostrvo u moru suza. Samo on, razume moju tugu i moje molitve.
Mislima govorim. Nema sam. Mozda je tako najbolje, jer sve glasno izgovorene reci ne dolaze do srca kojem su upucene.
Ponekad pomislim da cu zbog ljubavi poludeti ali sta ima lepse od toga?
Biti zbog ljubavi lud. Izgubiti razum. Evo, tu sam.  Predajem se!  Zelim biti luda.
Odgovoricu na svako tvoje pitanje. Ne zelim da bezim. Zelim da zivim sada, odmah, svakog trena.

Zima je sa snegom i mrazom donela i tugu u nasa srca.Tada je neko drugi u tvoje ime  doneo  vaznu i presudnu odluku. Nisi imao izbora. Tako je to, sa sportskom srecom na zvezdanom nebu.

Na ovom drugom nebu, ja sam sama odabrala jednu zvezdu. Dala joj tvoje ime. Nacrtala na njoj tvoj lik i tvoj osmeh. Saljem joj svake noci pred spavanje poglede pune ljubavi i topline. Izgovaram molitve i pruzam ruke ka njoj. Lepa je zvezda, bas kao i ti.
Poslacu mesec i vetar da dodirnu tvoju dusu, kao moja ruka nekada, nezno i toplo…
Neka ti kazu, da dobro sam.

Beskrajna je samo vasiona i moja ljubav u njoj. Htela sam beskrajnu pricu. Dobila sam pricu. Mirisala je na ljubav, na poljupce, na tebe. Stigle su ubrzo suze, i daljine i razdaljine, razdvojenost, razlicitost, patnja i ceznja. Sve to je stiglo sa beskrajnom pricom i nemim pogledima.

Mozda bi bilo bolje da si cutao i ovog petka kada si me zagrlio i rekao do sledeceg puta.

Zurio si opet da sto pre pobegnes od siline ljubavi koju si osetio, od reci kojima nisi dao van. Tvoje krupne oci su bile pune suza, dok su snazne ruke podrhtavale. Zagrljaj nikad nije bio snazniji ili mi se  to samo ucinilo.
Bojis se da ces izgubiti sve a u stvari, izgubio si sebe.
Nema mesta koje se zove tvojim domom, a znas li zasto? Dom je tamo gde ti je srce.

„Pocetak pocetka je svuda, kraj kraja je u nama…“ – M.A

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic