Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Advertisements