Na umu mi je…

Sta vam je na umu?-pita wordpress.
Na umu mi je da imam 50 godina. Da imam vidljive bore od smeha i one druge. Da volim zivot. Voilm sport, prirodu. Da se takmicim sama sa sobom.
Da pobedjujem. Osvajam planinske vrhove. Vristim, pevam i slusam odjek svog glasa izmedju alpslih vrhova. Da hodam na 2000 metara kao da hodam po Vojvodini i brojim avione koji prelecu iznad moje glave.
Da sam u subotu bila na „Kanisfluh“ i da sam pobedila. Pitate se mozda, koga?
Evo dacu vam odgovor: sebe i svoje negative misli. Prestara sam za druga takmicenja, ali sa samom sobom nikad necu prestati voditi borbu.
Pogled koji se pruza sa planinskog venca, daje vam osecaj da imate krila. A oci, one ne mogu site da se nagledaju, lepote i mira u tom beskrajnom slobodnom prostoru.
Ja, kao da nisam rodjena u Sumadiji. Volim da se pentram po kozijim stazama iako nisam slobodna od visinske bolesti i vrtoglavice. No, kad adrenalin krene nema nazad, samo guras napred i koncentises se na svaki novi korak, bez pogreske.

Trebalo je ranije da pisem o svim svojim osvojenim vrhovima, no nije ni sada kasno.
Zar ne?

Tamo gore bio je jedinstven ternutak, zahvaliti se zivotu, na sreci i uzivanju koje sam tog dana dozivela. Na prijateljima koji su bili uz mene i mom najdrazem, licnom- Bergführer–(planinskom vodicu)- Thomasu.
Odlucila sam da ocima vidim samo ljubav i da to sto vidim VOLIM. Tako isto mislim i kad se pogeldam u ogledalu u teskim i ruznim danima. 🙂

Tekst:Slavica Rankovic Francesevic

P.S Ona pored planine, e to sam ja 🙂

 

Advertisements