Krila satkana od ljubavi

Promena je nastala onog dana, kada se prvo dete iselilo iz kuce. 
Taj dan sam iscekivala, ali kao vecina majki nisam zelela da on bas tako brzo stigne.
Bicu iskrena nisam ga uopste zelela.
U danima posle, bilo je tiho u nasoj kuci. Svako je tugovao na svoj nacin.
Znam da na to nikada nismo u potpunosti spremni. Otisla je u oktobru. U novi zivot, na novi put.
Verovala sam da cu uspeti da se emocionalno pripremim za promene, ali nisam. Smatram da cu se vremenom priviknuti na 623 km daljine ili bolje receno trenutno uspesnije kontrolisem moje podrhtavanje duse i kidanje srca na dva dela, nego na pocetku razdvojenosti.

Proslo je cetiri meseca. Otada iz njene sobe ne dopire muzika, saputanje na telefonu, smeh, plac.
Ali ne, njena soba ipak nikada nije prazna jer njen miris je tu. Devetnaest godina je u ostalo u toj sobi, a ja se radujem i nadam svakom prazniku i jednom telefonskom pozivu kao nikada do sada: Mama, pokupi me sutra u devet na zeleznickoj.

U medjuvremenu pronasla sam resenje za nedostajanje: legnem na njen krevet i upalim lampu. Ostavim je preko noci da svetli i to me smiri.

Ona je moja zlatokosa. Mi smo neraskidivo povezane. Ja sam njena luka. Ona je moj ucitelj. Zahvalna sam joj sto svaki novi dan obogatimo novim iskustvom i bez obzira na diskusije, razumevanje i nerazumevanje mi se bezuslovno volimo.

Dala sam joj krila,krila satkana od ljubavi a ljubav je lek. Moje rasirene ruke da je grle,dizu i cuvaju celicnim stitom ljubavi. Dala sam joj deo srca ono kuca za nju.
Ja sam njena stena neprobojna i topla. Ona to zna. MI smo najjaci tim!

 

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

@meineTochter

 

Advertisements