Krila satkana od ljubavi

Velika promena je nastala onog dana, kada se prvo dete iselilo iz kuce.
Taj dan sam iscekivala, ali kao vecina majki nisam zelela da on bas tako brzo stigne.
Bicu iskrena nisam ga uopste zelela.
U danima posle, bilo je tiho u nasoj kuci. Svako je tugovao na svoj nacin.
Znam da na to nikada nismo u potpunosti spremni. Otisla je u oktobru. U novi zivot, na novi put.
Verovala sam da cu uspeti da se emocionalno pripremim za promene, ali nisam. Smatram da cu se vremenom priviknuti na 623 km daljine ili bolje receno trenutno uspesnije kontrolisem moje podrhtavanje duse i kidanje srca na dva dela, nego na pocetku razdvojenosti.

Proslo je cetiri meseca. Otada iz njene sobe ne dopire muzika, saputanje na telefonu, smeh, plac.
Ali ne, njena soba ipak nikada nije prazna jer njen miris je tu. Devetnaest godina je u ostalo u toj sobi, a ja se radujem i nadam svakom prazniku i jednom telefonskom pozivu kao nikada do sada: Mama, pokupi me sutra u devet na zeleznickoj.

U medjuvremenu pronasla sam resenje za nedostajanje: legnem na njen krevet i upalim lampu. Ostavim je preko noci da svetli i to me smiri.

Ona je moja zlatokosa. Mi smo neraskidivo povezane. Ja sam njena luka. Ona je moj ucitelj. Zahvalna sam joj sto svaki novi dan obogatimo novim iskustvom i bez obzira na diskusije, razumevanje i nerazumevanje mi se bezuslovno volimo.

Dala sam joj krila,krila satkana od ljubavi a ljubav je lek. Moje rasirene ruke da je grle,dizu i cuvaju celicnim stitom ljubavi. Dala sam joj deo srca ono kuca za nju.
Ja sam njena stena neprobojna i topla. Ona to zna. MI smo najjaci tim!

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

@meineTochter

Pubertet, Matura, Devojka

Danas moja devojcica privodi kraju maturske ispite. Sve pismene je prosla, ostala su jos samo tri usmena.
Ona- ce uskoro napuniti devetnaest
Ljuti se i duri kad je zovem malena. Po deset puta na dan mi kaze „ja sam odrasla. Mogu sve sama a ti me zoves malena.“
Ne razume moju brigu, moje strepnje, moju uzrujanost, moju predusretljivost. Cesto ne ceni moju paznju, ni lepe reci. U ovim njenim godinam sve je to previse. Najcesca rec koju od nje cujem je „chill“- opusteno.

Sa druge strane moje nerazumevanje NJE prelazi sve granice normalnog i tako se vrtimo u krug. U jednom trenutku mi se cini da me mrzi najvise na svetu, u sledecem me grli i pita kako sam.
To nase stanje od ljubavi do besa – datira od njenog ulaska u pubertet- nadam se da cemo uskoro iz njega izaci.

Vec godinu dana se pripremam za njen odlazak na studije. U oktobru se seli u Bec.
Trese me panika, nesanica, preznojavam se sto zbog hormona, sto zbog spoznaje da ce Ona biti 700 km daleko od nas.
Pred njom se pravim hrabra. Tako sam prosle nedelje u jeku jedne diskusije izgovorila nesto, sto sam mislila da nikada necu prevaliti preko usana- jedva cekam da se iselis.
Bila je zatecena! Pitala me je: „mama da li ti je dobro?“
Naravno da sam istog trenutka zazalila. Mogla sam samoj sebi da pregrizem jezik.  Posle sam krisom otplakala jednu turu, tek tada mi je bilo malo lakse. Ali ocaj i osecaj krivice su kao kamen lezali danima u mom zelucu.

Evo, sedim i cekam da mi javi, kako je danas prosla na ispitima. U glavi molitva.
Saljem joj pozitivnu energiju i znam da zna da stojim i podupirem je kao betonski stub. Ja verujem u nju.
Ona je odlucna, hrabra, ponosna, snalazljiva, pravicna, racionalna, ponekad nedodirljiva, distancirana i hladna ali u dusi nezna i krhka.
Kroz mnoge strahove smo prosle zajedno. Devetnaest godina pod istim krovom.
Sa svakom novom godinom je rasla njena samostalnost, snalazljivost. Ucila je na raznim iskustvima. Padala i ustajla i izrasla u divnu pametnu i samostalnu devojku. Zna sta zeli. Ima cilj i od njega ne odustaje.
A vec prekosutra pocinje novi krug kroz koji mora proci.
Srecne ti devetnaeste moja mala ljubavi, ne brini za mene, mame ostaju zauvek mame.

 

Tekst: Slavica Rankovic- Francesevic

@meineTochter