Ako vam se ucini da su vam ukrali dusu…

Nisu! Sigurno nisu. Ma kako se neki trudili da mi taj osecaj imamo ili da ga vremenom steknemo nije istina, ne mogu nam je uzeti, kao ni vreme koje je proslo. Sve sto je bilo, bilo je!  Sve to negde ostane zapisano, na papiru, urezano na kori nekog drveta, na klupi u parku, na mermernoj ploci.
Dusa nas ipak sama napusti, na kraju svih krajeva, na kraju svih puteva, tako sto predje u neku drugu dimenziju, a telo ostane da hladno i nepomicno lezi.

Sklopila je i poslednji mozaik. Zadnja kockica je uglavljena. Sve je savrseno dobro uklopljeno. Lana je opet  unapred imala sve odgovore i pre nego sto je postavila bilo kakvo pitanje. Zbog toga se vrlo cesto ljuti na sebe. Kakav je to dar koji poseduje? Zar je to uopste dar?

Zar mora uvek  sve da sazna, pre izgovorenog, pre ucinjenog, pre precutanog. Zasto naslucuje redosled dogadjanja? Da li se to moze nazvati darom ili samo jos jednom otezavajucom okolnosti?

Jedini razlog koji ona nalazi prekopavajuci po svojim mislima, jeste taj, sto joj je stalo do njega, do njegovih stavova, njegovih snova, do njegovih ideja, do njegovih razmisljanja do Njega, kao coveka. Ali i do sebe!
Mozda i zato sto je verovala njegovim recima! U tim razlozima i trazi opravdanje za svaki vec unapred dobijeni odgovor.
Iznenada je prestala da truje sebe zavaravanjima i lazima koje je cesto slusala. Lazima koje su bez velikih poteskoca premostavale njegove usne i niz njih klizile oblikovane i pojacane zvukom glasa, a koje su tako izgovorene zarivale otrovne strele u njeno srce i pustale ga da bez upozorenja krvari. Srce bi tako verovatno i iskrvarilo da nije bilo njene svesti koja je poslednjem casu povukla jednu od nevidljivih kocnica i rekla – d o s t a ! Obrisi sline! Obrisi suze!  Zakopcaj kaput i izlazi napolje iz tog lazima zacaranog kruga.

Lana je istrcala i prekinula krug. Suze su ostavljale cesto slane tragove na njenim obrazima. Okovi oziljke na njenim rukama. Trosila je na kilograme papirnatih maramica. Nekad je mislila da bi je trebali uzeti za zastitno lice tih mekanih belih papirica.

Lana je sacuvala dusu, ali sve ostalo,sto je moglo da se ukrade i odnese, uzeto je.
Sve sto je moglo da stane u kartonske kutije i u one nevidljive protkane nitima, koje nam drze srce u grudnom kosu, spakovano je. Ono isto srce koje je na pocetku lupalo od uzbudjenja, sada zastajkuje od tuge. Kolena koja su klecala i dovodila je do gubljenja ravnoteze, ta ista kolena sada klecaju od ravnodusnosti i umora. Uzarene obraze zamenila je hladnoca.

Dusa, ona se nikada ne predaje bez borbe i dalje nevidljivim nitima trazi pocetak u zamrsenom klupku i ceka male inpulse kao vatrene iskrice da je probude i povuku u novi krug zivota.

Jesen uveliko prelazi u zimu. Bele se krosnje drveca pod prvim mrazevima. Ljudi uzaurbano hodaju da bi se zagrejali. Zima ce doneti sa sobom zavejane ulice i snegom prekrivene predele, ali suma zelenih borova i jela ne menja niti gubi boju,ona je uvek zelena.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Kad sreca nije jedna lala

Lana je zamenila ravnicu brdovitim predelima. Ucila da hoda sa brda na brdo. Ucila da pesaci i osvaja planinske vrhove. Naucila da hoda i u dvoje. Jednom ili dva puta pritom pala. Kotrljala se niz brdo hvatajuci zrake sunca i smejuci se divokozama koje su je zacudjeno gledale, kao da njima strmina ne moze nista. I nije mogla, one imaju prirodnu rucnu kocnicu.  Ljudi se obicno strmoglave u ambis. Koze ne!

Ostali su proplanci prosarani poljskim cvecem. Ostale su mnoge lekovite trave neobrane i cajevi neskuvani. Ostale su i mnoge osusene grane najuukusnijih zelenih listova, jer koze ne brste sve sto im dodje pod nos, vec samo odabrane biljke.

U podnozju planina ostala su polja lala. Na njima  je tesko pronaci  lalu, onu koja samo nama pripada, ako se oko nje nikada nismo odistinski potrudili.
Jednoga dana prestala je da obilazi planinske proplanke, da se smeje i trci za leptirima.
Pustila je njega da ode.  Nije vise htela  ni da pokusa da ga zadrzi, jer sve, bas sve, jednom izgubi svaki smisao… cak i u ravnici…

Most

…smenjivali su se toplo i hladno, vatra i voda. Igrala su se osećanja njenim telom. Zatvorila je oči i pomislila da je mnogo razloga za ljubav, za osmehe i da je otkrila jedan novi svet. Bila je to jedna druga dimenzija ljubavi. Kada je bila blizu, u njoj je bilo i mraka i svetlosti, a kada se odmicala daleko od nje, udisala je kao vazduh.
Setila se, da su zajedno prešli preko planinskog mosta, ispod koga su se spajale dve reke i iznad kojih su posmatrali Novi svet, u kojem je savladala podivljalu reku. Život joj je dao znakove kroz osmehe, kroz reči, kroz disanje… Osetila je dodire, obostrano razumevanje i slobodu.
Most je kao hologram stajao između nje i Novog sveta. Neopipljiv rukama, opipljiv plućima… Nosila ga je oko sećanja, kao nevidljivi znak da pripadaju jedno drugom. Još uvek ga nosi, na peščanoj obali jednog grada.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic