Zamislite…

…samo zamislite da ovo ja pevam (najglasnije, sto mogu) i to je to… ne mogu vam trenutno pisati… ne ide…
ali ipak zivot je prekrasan…

Advertisements

Dodiri bez prstiju

Nacrtala je tri simbola i spojila ih u pricu. Ne mogu se razdvojiti. Povezani su zlatnim nitima i samo tako se i mogu  preneti na platno, na srebrni papir i kozu mekanu kao svila.

Izbacila je iz recnika rec „nikada“. Zaboravila na sve one, koji su je povredili i zbog kojih  se cinilo, da je izgubila veru u ljude. Prestala je, da njoj upucene lepe reci  stavlja na vagu, da u njih sumjna. Reci su danima otapale celicnu ogradu oko njenog srca i otopile je. Zar postoji ista toplije od uzarenog celika?
Gleda sa radoscu u njegove krupne oci i veruje u njih. Veruje u dodire usana i snazne ruke koje je grle.

Nacrtala je simbole crnom tankom bojom. Osusena boja se oseca pod prstima, papir suska. Zeli da to isto oseti na kozi.
U njima je skrivena tajna jedne ljubavi o kojoj govore, o kojoj drugi pricaju a da je nikada nisu videli. Reziju kroje neki nevazni mali ljudi koji ne slute da samo osmehe  mame na njihova lica, mada ih ponekad i zabrinu ali onog trenutka kada se njih dvoje pogledaju u oci, sve price iza ledja ispricane, gube vaznost kao i u svakoj varosici. Njih dvoje zive za taj  trenutak susreta i zato ga i cuvaju od tudjih pogleda. On je samo nihov i nerado ga dele.
Nosice znak, svako na svojoj kozi. Dodirivace se bez dodira i kad su daleko, kada ih granice razdvoje, mozda cak i okeani.
Na svilenoj kozi ostace zauvek trag jedne velike ljubavi.

Tekst. Slavica Rankovic Francesevic