Zbog tebe mi…

Novembra 4, 2012 godine ovaj moj blog proslavio je 5 godina svog postojanja.  Sam, tiho i bez ikakve pompe. Ostavila sam ga da se raduje bez mene.  Pet dugih, a tako kratkih godina druzimo se i  razmenjujemo reci blogo-prijatelji i ja.

Bio je i bili ste moja velika podrska u svim ovim godinama. Ma, dali ste mi snagu da prezivim u jednom jako teskom periodu zivota.

Verujem da nisam “zaboravila” da pisem. Samo nekako jos nije doslo vreme za nove price.

♥R

 

.

Ludo srce

365 dana…

Jedan nezaboravan dan. Najlepsi u prosloj godini!
Neprocenjivo je imati ovakvu jednu godinu. Cijeli sam zivot ovo sanjala!
I onda je san postao  na kratko stvarnost…

Ljubavi moja jasno ti je sve, tako mi puno znacis
Lijek si za moje izgubljene sne, ti mi k’o sunce zracis
Ne daj nikome tu radost da nam kvari
Zbogom proslosti zbogom zivote stari

Pjevaj pjevaj ludo srce moje
Pjevaj nek’ se nasa pjesma cuje
Posljednja suza je pala, zauvijek nestala.

♥r

Svako od nas ima pravo na svoju bol

Zivotni virovi jedan za drugim dolaze i ostaju dovoljno dugo, da me uvuku svom silinom u vrtlog. Smenjuju se bistra i mutna voda. Razumevanje i ne razumevanje. Odmahujem glavom i cudim se silini nevidljivih ruku koje zele da me potope i zadrze pod vodom.
Oslobodila sam se jednog kruga ljudi i pomislila da ce snaga vira popustiti. Prevarila sam se. Naisli su drugi, mnogo bolje maskirani i presvuceni u kameleone.

Da li vredi uopste bezati? Kako se iscupati iz nepostenih ruku? Kako namirisati bas svaki put to nepostenje.
Prevarila sam se. Gde mi je moc zapazanja? Da li je moguce da sam zazmurila i pustila da neki principi budu pogazeni zbog tog treptaja. Da li na ovom svetu ima jos iskrenih ljudi koji i misle ono sto govore?
Ne zelim da verujem da je zivot sastavljen samo iz vrtloga i zivog peska.
Prevarila sam se jos jednom – to ne mogu da promenim ali promenicu sociva, mozda kroz zelenu boju ugledam i slamku spasa u mutnoj vodi koja je trenutno oko mene i preti da me udavi.
Boli.
Nepravda me boli. Za nju jos nisu pronasli lek.

Svi smo u istoj ulici

Smtr je konačna stvar. Nje se ne trebamo bojati, niti od nje strahovati. Ona se desi i gotovo, ali život, život je težak, nepredvidiv i ponekad toliko nepravedan da boli, da od njega sve boli i da ta bol ponekad samo utihne, kao kad drvo dogoreva na vatri a onda odjednom bukne vatra sa novim komadom drveta.

Volimo, ne volimo, radujemo se, ne radujemo, trčimo, padamo, ustajemo, plačemo, smejemo … Kao na filmu, smenjuju se scene i glumci u našem životu. Zavesa se podiže i spušta kao i prozorske roletne. Ponekad zaboravimo na njih, na plan, na sate i minute, otrčimo u pogrešnom smeru za nekom novom nadom, utrčimo u pogrešan autobus, obujemo pocepane čarape, obučemo naopako gaće, sve je to život, zar ne?

Umorila sam se. Možda zato što se tuga ne moze podeliti na dvoje. Možda i zato što se bol ne može namazati marmeladom od sljiva i pojesti sa vrucim palačinkama.
Probala sam danas da trčim za jednim bumbarom. Zumzao je neumorno oko moje glave dok sam sredjivala vrt. Baš me je razljutio i probala sam da ga stignem. I ma koliko on bio trom i sav onako okrugao i crn, nisam uspela da ga uhvatim. Jureći tako sam umalo pala preko komšijske ograde, bilo je ili on ili ja. Bumbar je sretno odleteo, ja sam radosno pozdravila komšiju Mishela i zavrsila priču.

Osećam se pomalo ispražnjeno. Mozda i ovo aprilsko vreme utiče na moja osećanja. Verujem da vam je poznat osecaj kada nemate ideja i kada vam je sve ravno do….Švajcarske… i dalje… da, baš tako, ne vidim trenutno ni alpe sa belim vrhovima tik ispred nosa, ali vidim moju prijatelejicu koja maše sa prozora preko puta i osmehuje mi se najradosnijim osmehom na svetu…
Zbog nje sam ustala, zbog nje sam napravila kafu i zbog nje sam izasla na klupu ispred kuce, da podelimo taj osmeh zajedno i nasmejemo se nasim zivotima onako u brk.
Šta bih ja bez nje? Moji prijatelji su ostali uz mene, oni ljudi koje nisu pokvarili evri i naslovnice sa raznoraznih casopisa.
A ti mali žuto-crni bumbaru, pripazi se i budi fin, jer eto mene opet, nemoj da me ljutiš…

Jedno veliko hvala mojim prijateljima! Iskrenim i odanim i u najtezim vremenima.

Preziveh zbog greske

Dva sata posle ponoci. Budim se kao da je osam ujutro i osecam jak bol u grlu. Ne mogu da udahnem, ne mogu da progutam! Upomoc! Sta je ovo?
Budna sam i osecam se slabo, uplaseno, ne smem da ustanem iz kreveta. Trazim telefon da pozovem “Hitnu pomoc”, groznicavo razmisljajuci da li je moguce da cu zbog ovakvih bolova i otecenog grla da skoncam!  Stigla sam nekako do vode i popila prvi gutljaj. Skliznu voda niz moje uzareno zdrelo, ipak je ostalo malo mesta. Disem, samo polako govorim sebi i bez dodatne panike.

U narednim minutama bilo mi je jasno da sam zaradila “bombasticnu” Anginu i da sad moram progutati antibiotik velicine oraha. Jedva disem, kako cu da to izvedem, mislila sam tresuci se od straha i temperature koja je iz sekunde u sekundu rasla a drhtavica me dodatno tresla uz osecaj da i pod podamnom  podrhtava.
Uspela sam! Antbiotik je progutan. Pocelo je odbrojavanje i preznojavanje.

Pre mnogo godina, napustila sam igranje odbojke zbog ucestalih angina. Sa tom ljutnjom sam tada napustila Beograd i preselila se u Austriju. Pocela da radim i radovala se da ce me austrijske  alpe izleciti kao Hajdi. Ali i nakon tri godine boravka, angine su se ponavljale.
Moj sef odeljenja iznenada odluci da me posalje na operaciju krajnika i to u potpunoj narkozi, je’l te preko veze jer  su se  takve operacije izvodile  samo pod lokanom anestezijom. Nakon nedelja provedenih u strahu i cmizdrenju, pristanem na zahvat.
Ne moze tu nista lose da se dogodi, radimo skupa, svi se znamo, pazice me i maziti dodatno, tesila sam samu sebe.

Budjenje iz anestezije, nije bilo nimalo veselo. Najteze koje sam imala, a imala sam ih par do tada. Bolovi u glavi, vratu, grlu, krvarenje i tako da vam ne opisujem  bas sve do detalja, bice vam muka.  Na sve sam bila spremna, znajuci da su takve operacije  kod odraslih puno bolnije, ali nisam bila spremna na to sto je usledilo sat vremena nakon operacije!

Naime u moju subu je bukvalno uletela glavna sestra i rekla: ” Saro probaj da otvoris usta”, ja k’o mali papagaj otvorim koliko mogu i cekam. Ona izjuri napolje i vrati se za par minuta ponovo. ” Duso moja, nemoj da se brines sve je u redu, i sve ce brzo proci ,” ali mi i ovako opijenoj od nakoze nije delovala ubedljivo, sa suzama u ocima me ostavi da gledam za njom.
U sledecoj sekundi je “uleteo”moj kolega lekar i zamolio me da opet otvorim usta da on pogleda ranu.
Kazem ja “aaaaa” kaze on: ” pa da l ije moguce?”,  e tu sam vam ja pala na kratko u nesvest i ne znam sta je posle  tacno bilo!
No, nakon nekoliko sati i uz psiholosku podrsku, saoptili su mi da ne znaju kako, ali da su mi operisali samo jedan krajnik, a ovaj drugi je jos uvek u zdrelu!!!!!

Pa da li je ovo moguce?, pitala sam sada samu sebe.

Ljuta, besna, razocarana, umorna i iscrpljena od svega mislila sam da cu ubiti “HNO” lekara, anesteziologa i instrumetarku.
Pa da li je moguce, da ne umeju da broje do 2?
Te nedelje sam bila u psihickom soku i nisam vise ni sa kim komunicirala a znala sam da cu toj bolnici dati otkaz i oticu u ………  e, tako.

Ove noci vise nisam bila ljuta na “HNO” lekara! Zamislite da mi nije operisao ni jedan krajnik, ja bih se zasigurno ugusila! Sreca moja pa sam imala samo jedan i uspela da kroz oteklo grlo ipak udahnem i progutam lek.

Eto!