Ovde to nije sramota

Lopatu u sake i na ciscenje snega!
Vec tri dana pada bez prestanka! Pomazemo jedni drugima u ovom kijametu kako lopatama tako i vrucim vinom. Dobra organizacija je kao pola odradjenog posla.
Vec smo ko usoljene ribe na snegu od posipanja soli po asfaltu.
Svi smo pomalo vec umorni, ali nema odustajanja.
Ovde je to naravno i  zakonom regulisano, ako ne ocistis ispred svoje kuce, radnje, sledujeti socna kazna, pa ti sad leskari u toploj sobi i ne ispustaj telefon iz ruku.
U toploj sobi se mozes i moliti da neko na tvom neociscenom trotoaru ispred kuce ne poljubi led, polomi ruku ili nogu, jer u tom slucaju si bas istinski nadrljao….
Zato sam ja od ranog jutra na gimnastici i uvezbavanju dvorucnog „backhand“-a :)

/home/wpcom/public_html/wp-content/blogs.dir/ca0/2615213/files/2014/12/img_1339.jpg

Tekst: Slavica Rankovic

Pa ti sad popi pivo…

Znate ono kad dodjete u neke godine, pa krene da vas bolucka na sve strane. Te malo ledja, te malo noga, te malo lakat. Tako je povremeno kod mene. Bilo bi dobro kad bi me lakat boleo kao u narodnom govoru ali on ne odustaje – kazu to je „teniski lakat“. Krenula sam sa sportom kao nekada u mladosti, hoću i ne odustajem ali ne odustaje ni moj puls, tuče kao da mi je 102 godine. Planinarenje i osvajanje vrhova preko 2000 m je moj novi hobi. Danas sam krenula na 1060 m. Gusta magla i vlazan put na podnozju planine su nagoveštavali teške uslove za penjanje. Nije bio moj dan. Prvi put sam se nakon 2,5 km vratila kuci, besna na svoj puls, koji je opet pretio da me udavi. Sutra cu znati nesto vise, cekame termin kod spotskog lekara. Danas ne osvojih planinski vrh, ali osvojih naslovnicu sa casom piva u ruci. Medju brojnim rukama i nogama i jednom loptom nadjoh se i ja sa čašom. <

Zbog tebe mi…

Novembra 4, 2012 godine ovaj moj blog proslavio je 5 godina svog postojanja.  Sam, tiho i bez ikakve pompe. Ostavila sam ga da se raduje bez mene.  Pet dugih, a tako kratkih godina druzimo se i  razmenjujemo reci blogo-prijatelji i ja.

Bio je i bili ste moja velika podrska u svim ovim godinama. Ma, dali ste mi snagu da prezivim u jednom jako teskom periodu zivota.

Verujem da nisam „zaboravila“ da pisem. Samo nekako jos nije doslo vreme za nove price.

 

.

Ludo srce

365 dana…

Jedan nezaboravan dan. Najlepsi u prosloj godini!
Neprocenjivo je imati ovakvu jednu godinu. Cijeli sam zivot ovo sanjala!
I onda je san postao  na kratko stvarnost…

Ljubavi moja jasno ti je sve, tako mi puno znacis
Lijek si za moje izgubljene sne, ti mi k’o sunce zracis
Ne daj nikome tu radost da nam kvari
Zbogom proslosti zbogom zivote stari

Pjevaj pjevaj ludo srce moje
Pjevaj nek’ se nasa pjesma cuje
Posljednja suza je pala, zauvijek nestala.

 

Svako od nas ima pravo na svoju bol

Zivotni virovi jedan za drugim dolaze i ostaju dovoljno dugo, da me uvuku svom silinom u vrtlog. Smenjuju se bistra i mutna voda. Razumevanje i ne razumevanje. Odmahujem glavom i cudim se silini nevidljivih ruku koje zele da me potope i zadrze pod vodom.
Oslobodila sam se jednog kruga ljudi i pomislila da ce snaga vira popustiti. Prevarila sam se. Naisli su drugi, mnogo bolje maskirani i presvuceni u kameleone.

Da li vredi uopste bezati? Kako se iscupati iz nepostenih ruku? Kako namirisati bas svaki put to nepostenje.
Prevarila sam se. Gde mi je moc zapazanja? Da li je moguce da sam zazmurila i pustila da neki principi budu pogazeni zbog tog treptaja. Da li na ovom svetu ima jos iskrenih ljudi koji i misle ono sto govore?
Ne zelim da verujem da je zivot sastavljen samo iz vrtloga i zivog peska.
Prevarila sam se jos jednom – to ne mogu da promenim ali promenicu sociva, mozda kroz zelenu boju ugledam i slamku spasa u mutnoj vodi koja je trenutno oko mene i preti da me udavi.
Boli.
Nepravda me boli. Za nju jos nisu pronasli lek.