Jutros u ogledalu

Procitah  u novinama naslov „ceka me bolest, starost i smrt“ i tu zastadoh.
Pridrzala sam automatski  glavu jednom rukom  dok sam sirom otvorenih ociju, gledala u ta slova i pitala se sta mi ovo od ranog jutra treba.Obicno preskacem ovakve naslove i trudim se da me ne dodirnu, ali nekoliko minuta kasnije ipak rekoh to je to, staris Slavi, staris i neminovno je da te jedan od ova tri scenarija stigne, samo je pitanje koji ce prvi.
Ovo je odlican primer kako ne treba zapoceti dan!

Takodje, verujem da svako od nas ima svoju razradjenu taktiku i nacin na koji se nosi sa ovim temama. Kako godine teku tako se sa njima i mi priblizavamo nekom broju kada pocnemo o tome da razmisljamo ili bar na momenat uhvatimo sebe kako podvlacimo crtu jer se ipak ide prema nekom kraju. Brojimo godine do penzije, otplate kredita, decijeg skolovanja. Nasi roditelji odlaze na put bez povratka i krug se polako suzava. Valjda sam zato i zastala kod ovog naslova.

Procitala sam na tone saveta kako se treba boriti protiv negativnih misli i moram priznati ne uspeva mi bas sve, ali jedan od mojih najjacih aduta je kretanje. Po danu setam, trcim, vozim biciklo i to odlicno funkcionise ali“negativa“ najcesce napada nocu, pred spavanje ili u toku noci kad nam zora onako iznenada zakuca na vrata oko dva ili tri sata iza ponoci.
Svaki put kada se tako razbudim i zurim u plafon prebrojavajuci stada ovaca, ne bi li se ponovo uspavala, salete me sve poznate i nepoznate varijante „negative“ i tada mi je najteze.
Moje prijateljice se slazu u jednom da smo tu negde oko tog broja kad se prozivljeno, odradjeno i zaradjeno sabira i oduzima, ali smo slozne i u tome da borba za svaki novi srecan dan ne prestaje ma koliki broj bio.
Zato, kad stanem ispred ogledala obicno kazem sebi: idem da budem srecna, jer to zelim!
Da uzivam u svakom novom radnom danu. Da docekam sa osmehom iz skole moje pubertetlije i pruzim im razumevanje za sve njihove probleme, jer ko ce ih bolje razumeti nego majka.Iako to danasnje stanje puberteta se nikako ne moze porediti sa onim nasim stanjem iz tog vremena, kazu oni, a tu ce me najbolje razumeti svi oni koji kroz to trenutno prolaze paralelno sa „negativom“.
Muziku kombinujem sa pesacenjem,trcanjem, planinarenjem i tako dolazim do najsrecnijih momenata u jednom danu, jer nista ne cisti dusu kao koracanje kroz prirodu ili setnja pored vode. Borim se svakodnevno sa sobom i protiv sebe, protiv lenjosti, izgovora, odlaganja za sutra… Ucim se disciplini svakog dana i guram sebe u srecne momente. Zato vam preporucujem, setajte, budite u pokretu. Borite se protiv negativnih misli!
Pronadjite vase dragocene momente, budite egoisticni cuvajte ih samo za sebe.
Zivot ne mozemo da zaustavimo, ali puno toga mozemo da sprecimo ili odgodimo ako bas mora za duboku starost.
Dobro jutro ti u ogledalu. Biramo srecu!

Ne skrivam svoje ožiljke, već ih nosim kao da su medalje

„sanjao sam sinoć oca mog…
kako sjedimo,
pod krošnjom drva višnjinog…
i pričamo,
dok na nebu milijun zvjezda sja,
a vjetar nosi s juga miris djetinjstva…“

Starimo a stare i nasi oko nas…
Zazvonio mi je Telefon pre nekoliko dana, nije bila dobra vest… Predstoji mu borba, njemu, mom ocu, fudbalskoj legendi iz jednog malog grada…
Ja sam zapocela neku svoju borbu, sa secanjima i vracanjem filmova iz detinjstva, valjda to tako mora…

Ovde to nije sramota

Lopatu u sake i na ciscenje snega!
Vec tri dana pada bez prestanka! Pomazemo jedni drugima u ovom kijametu kako lopatama tako i vrucim vinom. Dobra organizacija je kao pola odradjenog posla.
Vec smo ko usoljene ribe na snegu od posipanja soli po asfaltu.
Svi smo pomalo vec umorni, ali nema odustajanja.
Ovde je to naravno i  zakonom regulisano, ako ne ocistis ispred svoje kuce, radnje, sledujeti socna kazna, pa ti sad leskari u toploj sobi i ne ispustaj telefon iz ruku.
U toploj sobi se mozes i moliti da neko na tvom neociscenom trotoaru ispred kuce ne poljubi led, polomi ruku ili nogu, jer u tom slucaju si bas istinski nadrljao….
Zato sam ja od ranog jutra na gimnastici i uvezbavanju dvorucnog „backhand“-a 🙂

/home/wpcom/public_html/wp-content/blogs.dir/ca0/2615213/files/2014/12/img_1339.jpg

Tekst: Slavica Rankovic

Pa ti sad popi pivo…

Znate ono kad dodjete u neke godine, pa krene da vas bolucka na sve strane. Te malo ledja, te malo noga, te malo lakat. Tako je povremeno kod mene. Bilo bi dobro kad bi me lakat boleo kao u narodnom govoru ali on ne odustaje – kazu to je „teniski lakat“. Krenula sam sa sportom kao nekada u mladosti, hoću i ne odustajem ali ne odustaje ni moj puls, tuče kao da mi je 102 godine. Planinarenje i osvajanje vrhova preko 2000 m je moj novi hobi. Danas sam krenula na 1060 m. Gusta magla i vlazan put na podnozju planine su nagoveštavali teške uslove za penjanje. Nije bio moj dan. Prvi put sam se nakon 2,5 km vratila kuci, besna na svoj puls, koji je opet pretio da me udavi. Sutra cu znati nesto vise, cekame termin kod spotskog lekara. Danas ne osvojih planinski vrh, ali osvojih naslovnicu sa casom piva u ruci. Medju brojnim rukama i nogama i jednom loptom nadjoh se i ja sa čašom. <

Zbog tebe mi…

Novembra 4, 2012 godine ovaj moj blog proslavio je 5 godina svog postojanja.  Sam, tiho i bez ikakve pompe. Ostavila sam ga da se raduje bez mene.  Pet dugih, a tako kratkih godina druzimo se i  razmenjujemo reci blogo-prijatelji i ja.

Bio je i bili ste moja velika podrska u svim ovim godinama. Ma, dali ste mi snagu da prezivim u jednom jako teskom periodu zivota.

Verujem da nisam „zaboravila“ da pisem. Samo nekako jos nije doslo vreme za nove price.

 

.

Ludo srce

365 dana…

Jedan nezaboravan dan. Najlepsi u prosloj godini!
Neprocenjivo je imati ovakvu jednu godinu. Cijeli sam zivot ovo sanjala!
I onda je san postao  na kratko stvarnost…

Ljubavi moja jasno ti je sve, tako mi puno znacis
Lijek si za moje izgubljene sne, ti mi k’o sunce zracis
Ne daj nikome tu radost da nam kvari
Zbogom proslosti zbogom zivote stari

Pjevaj pjevaj ludo srce moje
Pjevaj nek’ se nasa pjesma cuje
Posljednja suza je pala, zauvijek nestala.

 

Svako od nas ima pravo na svoju bol

Zivotni virovi jedan za drugim dolaze i ostaju dovoljno dugo, da me uvuku svom silinom u vrtlog. Smenjuju se bistra i mutna voda. Razumevanje i ne razumevanje. Odmahujem glavom i cudim se silini nevidljivih ruku koje zele da me potope i zadrze pod vodom.
Oslobodila sam se jednog kruga ljudi i pomislila da ce snaga vira popustiti. Prevarila sam se. Naisli su drugi, mnogo bolje maskirani i presvuceni u kameleone.

Da li vredi uopste bezati? Kako se iscupati iz nepostenih ruku? Kako namirisati bas svaki put to nepostenje.
Prevarila sam se. Gde mi je moc zapazanja? Da li je moguce da sam zazmurila i pustila da neki principi budu pogazeni zbog tog treptaja. Da li na ovom svetu ima jos iskrenih ljudi koji i misle ono sto govore?
Ne zelim da verujem da je zivot sastavljen samo iz vrtloga i zivog peska.
Prevarila sam se jos jednom – to ne mogu da promenim ali promenicu sociva, mozda kroz zelenu boju ugledam i slamku spasa u mutnoj vodi koja je trenutno oko mene i preti da me udavi.
Boli.
Nepravda me boli. Za nju jos nisu pronasli lek.