Otkako sam otisla…

Mornar jos nije pronasao svoje more za kojim je neumorno tragao.
Izgubio je na tom putu jednu ruzu uprkos savetima „Malog Princa“ a umalo je izgubio i glavu lutajuci, skrivajuci se, ceznuci za morem i malim otokom.
Dugo je bio nevidljiv.

Mislila sam, da sam ga srela i pronasla proslog leta. Ucinilo mi se.
Bila je to bleda senka snaznog Mornara.
Dolazio mi je u susret. Hod mu je ostao isti. Mangupsko- gord. Hodao je nasom ulicom i nije ocekivao da bas toga dana sretne mene.

Bio je zatecen. Ustvari prosao je bez pozdrava, tek nakon nekoliko koraka je zastao i doviknuo moje ime.
Okrenula sam se i krenula mu u susret.

Ja ovoga puta, nisam zelela da budem nevidljiva i nisam zelela da se skrivam od znatizeljnih pogleda prolaznika pored nas. U malom gradu se lica prepoznaju. Osetila sam da me gledaju i pitaju se ko sam?  Dobro su znali ko je on!
Videla sam kako se gurkaju, pokazuju prstima, ali niko, bas niko me nije prepoznao, osim njega.
On je oduvek znao da cuva tajnu. Zato sam ga godinama postovala i uvek govorila da je on jedini covek koga poznajem, da nkada nije ni pokusao da isprica pricu o nama a verujem da je pozeleo mnogo puta.

Posmatrala sam ga dok je palio cigaretu. Ruke su mu lagano podrhtavale kao nekada. Kroz moju glavu prolazile su slike brzinom svetlosti. Redjali su se osmesi, glasovi, lica, godine.

A onda je povukao dim i culo se lagano pucketanje cigarete. Izgovorio je gledajuci me netremice u oci:“ti bas zelis da me ubijes…“
Tisinu je ispunio treptaj mojih ociju i sirenje zenica. Videla sam sebe tog trenutlka u njegovim ocima. Bio je moje ogledalo.
Seli smo na kratko u bastu jednog obliznjeg kafea.

Naravno da sam se branila. Naravno da to nikada nisam zelela. Naravno da sam odslusala „CD“ od prve do poslednje pesme i naravno posebno onaj deo gde se kaze da“svi imaju svoju Marinu“, pa tako i on.

Osmehnuo se.
Ustao je zurno. Pozdravio se i otisao.

Neizgovorene reci bole uvek. Parale su i tog popodneva utrubu i moje srce. Lomile su se grane moje duse, ali kad se sretnu dva namcora, valjda to tako mora.

Ne, nisam pitala odakle je dosao i ne, nisam pitala kuda je krenuo.

Gledala sam ga, dok je odlazio laganim korakom, nista se nije promenilo, znala sam i taj korak u odlasku.

Ti nisi nikada prestao da me volis. Zeleo si, ali Ti jednostavno nisi mogao drugacije. Nisam mogla ni ja.

Ugasila sam opusak tvoje cigarete. Platila racun.

Nastavila dalje nasom ulicom, odigrala loto.

Tog popodneva, nisam mogla da vratim neizgovorene reci. Ni tvoje, ni moje.

I neka me niko ne pita zasto je sve tako kako stoji u ovoj prici jer u ovoj prici su dva mlada zivota, razdvojena decenijama.
Ovo je prica koja treba da nas podsetiti da govorimo naglas ono sto mislimo! Jer niko ne ume da cita nase misli.

„Svako ima svoju Marinu“

*
15.08.1987
tekst: Slavica Rankovic

Lako je so na tudje rane sipati

Ako ti kazu da bila sam tu, ako me preduhitre. Ne misli ruzno. Ne muci sebe.

Sve je kao nekada. Jos uvek je samo beskraj izmedju nas. Pokusala sam da sacuvam staru sliku, kao sto skoljka cuva biser svoj.

Znam koliko te bol kroz sta  sve prolazis-znam!

Boli i mene ali ne mogu da ti pomognem.

Za to je i ova ljubav premalo.

I poklonila bih ti saku bisera,

da ponovo vidim dragi osmeh,

da cujem tvoj bezbrizni glas, da saznam da sreca stanuje ponovo u tvom srcu .

Zato, ako ti vetar ili neko od njih sapnu,

da bila sam tu,

ti samo sklopi oci i zamisli

koliko je tek tesko  moralo biti meni, tu na korak-dva.

I koliko jos ljubavi cuvam za nas

u ruci koja je zelela da te zastiti

od sazaljenja, od pogleda.

Tudje rane ne bole.

Zato ih pusti, neka se osmehuju. Neka se nasladjuju.

Mi znamo.
Lako je so na tudje rane sipati.

*
tekst: Slavica Rankovic

Ispunices joj zelju, zar ne?

I just wanna dance with you – prosaputala je Lana sanjareci za volanom svog automobila o jednoj veceri i jednom letu davnih osamdesetih.
Ucila je tada korake samo za njega. Na tremu jedne terase, negde na jugu.

Dok joj je on  pevusio „Lolu“  sa osmehom, ljubavlju i ceznjom u glasu.
Bila je jos klinka sa iskrenom i cistom dusom. Bez vestackih trepavica, bez umetaka u kosi i vrtoglavo visokih peta. Bosonoga kao i on.
Njegova raskopacana crna kosulja, podvrnute svetle pantalone i bose noge, bili su jos jedna slika za nezaborav.
Toplo kamenje pod njihovim nogama, svirka zrikavaca u setnji kroz jutarnju rosu i njegovi prsti upleteni u njene, bila  je to – 
Ljubav.

Poljubac i rastanak pred zoru, kao da to jutro nije vec novi dan.

Jos jednom.

Neponovljiva boja glasa i Lola. Zato zelim da plesem sa tobom, jos samo ovaj put kao u snu, kao tada na toplom asfaltu u tvom zagrljaju.

Bila sam blizu a nisam te pozdravila- prosaputala je Lana na sezdesetom kilometru jedne ulice bez broja; niko nije cuo njen sapat.
A ti? Oprostices mi, zar ne?

 *
tekst: Slavica Rankovic

Lola je u pesmi

 

Zaskripalo je! Zvuk koji para usi trajao je samo nekoliko sekundi.

Igla na starom gramofonu iskocila je iz svog koloseka. Pogresno je ukljucila obrtaje ili je to bila samo  jedna od ogrebotina na sirokoj staroj ploci.

Dugo, cuva ploce koje je sama kupovala ili dobijala za rodjendane.

Volela je oduvek  tatin gramofon. Imao je cudesnu moc. Uspeo je da je izleci od mnogih decijih bolesti. Sa njim je putovala i plovila morima, okeanima nosena vetrom i letnjim notama.

Sedela bi i zurila u obrtaje crne ploce satima. Pratila pogledom neznu igru igle po njenoj crnoj povrsini i upijajuci najlepse melodije nekih davno zaboravljenih  pesama.

Samo jednom je taj stari gramofon zakazao. Samo jednom je ta njegova lekovita moc ostala tamo negde zagubljena u noci.

Ni posle mnogo godina nije uspela da izbrise secanja na glas koji je tada obojio muzikom njen zivot. Taj glas nikada vise nije cula. Ostao je jedinstveni primerak najlepseg glasa. Pa zar je moguce da se boje i tonovi ponove vise puta. Nemoguce!

Kad god bi zazvonio telefon osmeh bi prekrivao njeno lice, dok su sa druge strane dopirale reci koje su prvo milovale njenu usnu skoljku, a onda kroz krivudavi lavirint stizale do srca. Nikad je niko nije zvao imenom koje je dobila od njega, a i kad bi to neko pokusao, ljubazno je trazila da je tako vise ne zove. Postoji uvek samo jedan orginal sve ostalo su kopije. Kako u umetnosti tako i u zivotu.

Muzika je bila njen pratilac i po danu i  po noci. Melodija u njenim ocima i njegovom glasu pravili  su najlepsi duet tog leta. Hodajuci korzom kroz mali grad obavijeni necujnim zvukom i osmehom naslikanim na njihovim licima bili su previse srecni za «gradske oci «… koje su strpljivo  cekale da gramofonska igla izgrebe crnu plocu. Postavljali nogu, ne bi li se oni sapleli. Gurkali ih neprimetno i slucajno laktovima, a njihova melodija je odolevala svim nepogodama… Note su lebdele iznad njihovih glava i glas koji je najlepse izvodio «Lolu» samo za nju, grlio je i skrivao, snaznim rukama kadgod bi neko pokusao da im stane na put. Vodio je nevidljive ratove i cuvao Lolu. Znala je ona to.

Obozavao je njenu dugu smedju kosu. Nije bio sretan kad je klinka pokusala da kobajagi odraste i prati sminkom odrasle. Nezno bi prstima prelazio preko njenih kapaka i svetlu plavu senku neprimetno brisao sa njih i govorio da najlepse oci ne trebaju nista osim melodije u njima.

A ona je bosonoga na toplom asfaltu plesala samo za njega. Vrtela se u krug i pokusavala da napravi koreografiju smisljajuci u momentu pokrete. Nije bila rodjena plesacica, ali sa njim, sve to nije bilo vazno. Vazno je bilo u tom momentu uhvatiti tu nevidljivu nit i baciti note u nebo kroz osmehe, zagrljaje i poljupce…

Ostala je jedna klupa. Na njoj jedno secanje. Urezane note u srcu sa violinskim kljucem. On ih cuva. Kao cuvar ili vitez na ulazu u dvorac.

Lola je naucila da plese. Stari gramofon prekriven slojem debele prasine i paucinom koju samo ona ponekad pokusa da rasplete kad stigne leto i ugreje kamene stepenice jedne terase negde na jugu, a ona krene na jos jedan ples sa samo njoj  prepoznatljivom melodijom u ocima kao nekada. Nikada nije video njene nove plesne korake.