Ja bih rekla, ne…

Advertisements

Zbog tebe mi…

Novembra 4, 2012 godine ovaj moj blog proslavio je 5 godina svog postojanja.  Sam, tiho i bez ikakve pompe. Ostavila sam ga da se raduje bez mene.  Pet dugih, a tako kratkih godina druzimo se i  razmenjujemo reci blogo-prijatelji i ja.

Bio je i bili ste moja velika podrska u svim ovim godinama. Ma, dali ste mi snagu da prezivim u jednom jako teskom periodu zivota.

Verujem da nisam „zaboravila“ da pisem. Samo nekako jos nije doslo vreme za nove price.

 

.

Izmedju dve lopte

Secate se skolskih spomenara? Skoro svaka devojcica imala je po nekoliko. Dnevnnici i spomenari sa slikama Sarah Kay. Prava mala invazija sarenih svescica, stihova i prica u njima.
Proslo je od tada mnogo godina, nekoliko zivota i na stotine napisanih strana nevidljivim mastilom, ukrasnim slovima i slicicama.
Pronasla sam jedan sinoc. Preziveo je mnoga seljenja, dva rata i jos mnogo sto-sta. Okretala sam pazljivo pozutele izguzvane stranice, smejala se svojim pokusajima i stihovima napisanim najlepsim slovima i rukopisom. Zelje i snovi jedne devojcice izmedju korica starog spomenara i medju njima jedan Vasa. Jedna sportska ljubav, daleka, pomalo zaboravljena ali evo tu na papiru  jos uvek zivi.
Zaziveo je deo snova iz spomenara. Trenuci sa treninga, vezbe sa loptom. Ja, ponovo na sportskom terenu. Moja odbojkaska ekipa. Svi su bili tu. Osecam da mi nedostaju.
Nisam imala hrabrosti. Nisam imala ni snage, ni samopouzdanja, ta zelja me je gusila godinama. Trcala sam, vozila biciklo, planinarila, ma sta nisam, ali lopta ona je deo mojih ruku, ona je deo moje duse od trenutka kada sam prohodala i dobila prvo onu krpenu, pa kasnije i pravu koznu i ni jedan drugi vid sporta je ne moze zameniti.
Prosle su godine.

Ti si doneo jednu drugaciju loptu sa sobom.
Vratio si me u dane kad sam bila zeljna uspeha. Kada sam gorela od zelje da se dokopam tima „crvene zvezde“ i da osvojim svet. Vratio si me tamo gde sam uvek pripadala, a jedna mala bezazlena prehlada sve te snove pokopala. Sada sam tu uz tebe, bodrim te i dajem sve ono sto je meni nedostojalo u godinama kada sam ja bila na terenu.
Tvoj osmeh je decacko nevin. Ponekad kao da se ne uklapa sa tvojim sirokim ramenima i tvojom snaznom desnicom. E, tada bih na njoj nacrtala osmeh da ne izgleda tako zastrasujuce snazno, a znam da mora!

Spretno cavrljas uz caj, med i vanilu. Pustam te da pricas, dok pokusavam da odgonetnem svaki tvoj pogled. Pogled tako topao i drag dok klizi po mom licu.
Gledam kako nas gledaju. Upadljivo zainteresovano prate nase pokrete. Ima li tu necega vise od samo pogleda, zednih zbog duge razdvojenosti, ukrstenih, dalekih puteva i cudnih sudbina.

Zastajes na tren, gubis nit, gledas me pomalo zbunjeno, sklanjas pogled u stranu ali nastavljas da pricas.
O, pomislila sam da ces stati, da nemas vise reci, ni prica, a ti u poslednjoj sekundi izvuces jos jednu ne ispricanu iz rukava.
Spretno kao madjionicar kad sakrije zeca u svom cilindru, krijes svoju zbunjenost iza osmeha i nevinog decackog pogleda.
Trudis se da osetim ozbiljnost u tvom glasu. Slatko namrgodjen me upozoravas da ti se ne smejem, da ne remetim vaznost i lepotu trenutka. Klimam glavom i slazem se napucenih usana, kao klinka koja je uhvacena u lazi.
Pustam da me vodis kroz sadasnjost, bez buducnosti, bez juce, samo sada i svakog dana iznova. Konacno je i zivotno iskustvo donelo nesto lepo sa sobom. Konacno se isplacuje ovaj zivot i prozivljeno u njemu.

Dopada mi se ova sloboda i mir koji osecam tu negde ispod srca. Naucila sam da drzim jedan minut u ruci, jedan tren dugacak kao zamah galebovih krila i tren zalaska sunca, kao citavu vecnost.
Naucila sam da drzim tvoju snaznu ruku u svojoj.

Pokazala sam ti isarane stranice starog spomenara. Jednog cupavog snaznog mladica. Trebao je postati zubar. Ne znam sta se sa njim dogodilo. Mozda cu jednog dana saznati.
Samo si se nasmejao i rekao: „sta da radim sa frizurom?“

 

Tekst: Slavica Rankovic

Ljubav nije greska…

Padala je kisa danas. Sumorno nebo nad mojim malim gradom. Jezero  nije imalo plavu boju, ali sam ja imala mir u dusi. Da li me je tvoj glas sinoc umirio ili sam uspela da nadjem mehanizme odbrane, nevidljivo instaliram i na brzinu osiguram srce i za vreme kise, pitam se jos uvek?
Ponekad je dovoljno da na neke ljude samo pomislimo pa da nam izazovu osmeh i da nam srce zakuca u poznatom ritmu bum-bum.

Padala je kisa, ali nije bilo hladno. Pozelela sam da u gumenim cizmama prosetamo obalom jezera- rekla sam to naglas, da me cuju, da me i nebo cuje. Sta si ti danas pozeleo, ne znam ali znam da si ti setao vinogradima po suncanom i veselom danu, tamo negde daleko… Da li ti je nedostajo moj osmeh, to cu mozda saznati sutra…

Kisa, jezero, vinogradi, vino, neki nepoznati osmesi, dani koje ne poznajem, ni njihov tok, ni tvoje navike kada nisi ovde, ni ljude koji govore nekim drugim jezikom, ni kuce, ni puteve, ni to nebo sto je iznad tvoje i moje glave, jeste isto ali  iznenada nepoznato i daleko…

Ovaj moj dnevni zapis ima samo jednu poruku, volite se ljudi i delite osmehe, drzite se za ruke, darujte i primajte ljubav, uzivaj te u njoj kad je pored vas, dok je u vama, sa vama… i nikada, nikada ne mislite da je greska, jer ljubav ne moze biti greska…

Verujem da ste ovo sigruno 100x do sada culi, ali verujem i da izgovorite tek onda kada neke stvari krenu nizbrdo ili pri gubitku dragih osoba… e, onda svi mi zalimo za proslim danima i nedovoljno izrecenim osecanjima…

Jedan voz je otisao, ali sam  ubedjena  da ce se jednom taj voz vratiti ili ce ovog puta biti avion, jos uvek se ne zna, jer nisam vlasnik carobne kugle a nemam ni Aladinovu lampu..

Ljubav nikada nije greska i ne cinite to od nje.

Tekst: Slavica Rankovic

Sve ono o cemu sam sanjala

Ne volim rastanke jer ne umem da zadrzim suze. Ne volim ni hladne zeleznicke hodnike, ni pruge koje vode daleko od mesta na kome sam, ni vozove sto mi svaki put kad krenu odnesu po jedan deo srca.
Tog 4. maja, moje celo srce je otislo sa jednim vozom. Iscupao ga je iznenada i poneo sa svojom sirenom u noc.
Ne moram vam pricati detalje ove price, verujem da je slicna mnogim vasim pricama. Pronadju se dve duse, zeljne radosti. Kazu, kao kad poklopac pronadje svoj lonac, kad krpa pronadje zakpru, kad… se sve kockice sloze… nestvarno, kao u snu.

Najvredniji i najinteresntniji poklon koji sam ikada do sada dobila od zivota, a prestala sam da verujem u skoro sva cuda. Ovo cudo me je oborilo sa nogu i to samo u nekoliko plesnih koraka.
Pocela sam da se pitam, da nije ovo samo iluzija? Sta mi je? Mozda neka cudna bolest? Ma, koji mi je vrag? Gledam se u ogledalu i ne prepoznajem.
Hodam pravih ledja, uzdignute glave dok cudne cestice kruze oko mene. Primecuju ih i drugi. Ja se pravim pomalo  blesava, a srce ono bi da vrisne. I zavristalo je te noci na hladnom zeleznickom peronu.

Izmedju mojih sigurnih koraka, utrcalo je jedno“ali“ i saplelo me. Brzo sam ustala i potrcala da ga stignem. Utrcalo je u voz i odnelo dva srca odjednom.

Imala sam veliku srecu, dobiti tebe na dar, bas onda kada sam to najmanje ocekivala. Nisam sigurna da ce se to ikada vise ponoviti, kao sto je i svaka prica na svoj nacin drugacija, takvi smo i mi ljudi. Zato i znam, da se ljudi kao mi, retko sretnu, i znam, da sam samo zbog Tebe, ponovo pocela da verujem u ljubav.

Moji prijatelji su veliki diplomati, cekaju strpljivo rasplet situacije i svaki dan ponavljaju “ da zbogom nije i kraj,“ i proricu srecan zavrsetak, a ja kazem da su previse pod utiskom Joksimoviceve pesme „nije ljubav stvar“.
Pa zar ljubav moze da ceka? Moze li?

Ja bih okrenula zemaljsku kuglu, sklonila sve oblake sa neba da ti ne zaklanjaju mesec, rasirila  najsjajniji zvezdani strik, zaustavila voz usnama…
Sakupila sve lopte na igralistu i slozila na policu umesto knjiga…
Malo je toga, sta Ja ne bih uradila.

Sve ono o cemu sam sanjala je u tebi a sve to, stalo je u jedan voz.
Ostao je prazan peron iza nas i kofer pun uspomena.

Tekst: Slavica Rankovic

Zauvek u srcu…

Mart i njih dvoje. Osmesi na licu, tuga u srcu.
Kao s proleca osuncani dani.
Zraci sunca miluju njenu svetlu kosu, on je miluje pogledom.

Zasadili su zajedno zumbul. Mirise i mirisace svakog proleca. Svakog dvadesetdrugog zapalice belu svecu.Ta mala svetlost ugrejace svakog marta njihova tuzna srca. Ona je njhihova neraskidiva veza, ma gde bili.

Krila je tugu u ocima. Cak je i njega uspela da zavara na tren. Zagrlio je snazno. Video je suze  i prosaputao:“ nas zumbul ce uvek cvetati drugacije od ostalih, jer je samo nas, a mala bela sveca zauvek ce goreti u nasim srcima.“
Tekst: Slavica Rankovic

 

Kap ljubavi

„Ein Tropfen Liebe ist mehr als ein Ozean an Wille und Verstand.”Blaise Pasca

da odmah i prevedem :“Kap ljubavi je vise nego okean volje i razuma.“
Dobila sam ovaj citat od nekog ko ga nece citati ovde na Blogu. Ali je isto tako neko ko ume da ceni svaku kap prolivenu za to malo „vise“.
Kao sto to obicno biva, donosimo odluke ili prebrzo ili presporo ali uvek iz srca.
„svaki dan je novi dan, kako moze da ti bude dosadan…“ nema govora da je tako, kao u ovoj pesmi. Uz osmeh i uzajamnu podrsku guramo napred u jos jedan novi dan…
Kap po kap i nastace jos jedna reka ljubavi…P
p.s
imas odlican glas dok pevas…uzivam da te slusam…