Na umu mi je…

Sta vam je na umu?-pita wordpress.
Na umu mi je da imam 50 godina. Da imam vidljive bore od smeha i one druge. Da volim zivot. Voilm sport, prirodu. Da se takmicim sama sa sobom.
Da pobedjujem. Osvajam planinske vrhove. Vristim, pevam i slusam odjek svog glasa izmedju alpslih vrhova. Da hodam na 2000 metara kao da hodam po Vojvodini i brojim avione koji prelecu iznad moje glave.
Da sam u subotu bila na „Kanisfluh“ i da sam pobedila. Pitate se mozda, koga?
Evo dacu vam odgovor: sebe i svoje negative misli. Prestara sam za druga takmicenja, ali sa samom sobom nikad necu prestati voditi borbu.
Pogled koji se pruza sa planinskog venca, daje vam osecaj da imate krila. A oci, one ne mogu site da se nagledaju, lepote i mira u tom beskrajnom slobodnom prostoru.
Ja, kao da nisam rodjena u Sumadiji. Volim da se pentram po kozijim stazama iako nisam slobodna od visinske bolesti i vrtoglavice. No, kad adrenalin krene nema nazad, samo guras napred i koncentises se na svaki novi korak, bez pogreske.

Trebalo je ranije da pisem o svim svojim osvojenim vrhovima, no nije ni sada kasno.
Zar ne?

Tamo gore bio je jedinstven ternutak, zahvaliti se zivotu, na sreci i uzivanju koje sam tog dana dozivela. Na prijateljima koji su bili uz mene i mom najdrazem, licnom- Bergführer–(planinskom vodicu)- Thomasu.
Odlucila sam da ocima vidim samo ljubav i da to sto vidim VOLIM. Tako isto mislim i kad se pogeldam u ogledalu u teskim i ruznim danima. 🙂

Tekst:Slavica Rankovic Francesevic

P.S Ona pored planine, e to sam ja 🙂

 

Advertisements

Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Jutros u ogledalu

Procitah  u novinama naslov „ceka me bolest, starost i smrt“ i tu zastadoh.
Pridrzala sam automatski  glavu jednom rukom  dok sam sirom otvorenih ociju, gledala u ta slova i pitala se sta mi ovo od ranog jutra treba.Obicno preskacem ovakve naslove i trudim se da me ne dodirnu, ali nekoliko minuta kasnije ipak rekoh to je to, staris Slavi, staris i neminovno je da te jedan od ova tri scenarija stigne, samo je pitanje koji ce prvi.
Ovo je odlican primer kako ne treba zapoceti dan!

Takodje, verujem da svako od nas ima svoju razradjenu taktiku i nacin na koji se nosi sa ovim temama. Kako godine teku tako se sa njima i mi priblizavamo nekom broju kada pocnemo o tome da razmisljamo ili bar na momenat uhvatimo sebe kako podvlacimo crtu jer se ipak ide prema nekom kraju. Brojimo godine do penzije, otplate kredita, decijeg skolovanja. Nasi roditelji odlaze na put bez povratka i krug se polako suzava. Valjda sam zato i zastala kod ovog naslova.

Procitala sam na tone saveta kako se treba boriti protiv negativnih misli i moram priznati ne uspeva mi bas sve, ali jedan od mojih najjacih aduta je kretanje. Po danu setam, trcim, vozim biciklo i to odlicno funkcionise ali“negativa“ najcesce napada nocu, pred spavanje ili u toku noci kad nam zora onako iznenada zakuca na vrata oko dva ili tri sata iza ponoci.
Svaki put kada se tako razbudim i zurim u plafon prebrojavajuci stada ovaca, ne bi li se ponovo uspavala, salete me sve poznate i nepoznate varijante „negative“ i tada mi je najteze.
Moje prijateljice se slazu u jednom da smo tu negde oko tog broja kad se prozivljeno, odradjeno i zaradjeno sabira i oduzima, ali smo slozne i u tome da borba za svaki novi srecan dan ne prestaje ma koliki broj bio.
Zato, kad stanem ispred ogledala obicno kazem sebi: idem da budem srecna, jer to zelim!
Da uzivam u svakom novom radnom danu. Da docekam sa osmehom iz skole moje pubertetlije i pruzim im razumevanje za sve njihove probleme, jer ko ce ih bolje razumeti nego majka.Iako to danasnje stanje puberteta se nikako ne moze porediti sa onim nasim stanjem iz tog vremena, kazu oni, a tu ce me najbolje razumeti svi oni koji kroz to trenutno prolaze paralelno sa „negativom“.
Muziku kombinujem sa pesacenjem,trcanjem, planinarenjem i tako dolazim do najsrecnijih momenata u jednom danu, jer nista ne cisti dusu kao koracanje kroz prirodu ili setnja pored vode. Borim se svakodnevno sa sobom i protiv sebe, protiv lenjosti, izgovora, odlaganja za sutra… Ucim se disciplini svakog dana i guram sebe u srecne momente. Zato vam preporucujem, setajte, budite u pokretu. Borite se protiv negativnih misli!
Pronadjite vase dragocene momente, budite egoisticni cuvajte ih samo za sebe.
Zivot ne mozemo da zaustavimo, ali puno toga mozemo da sprecimo ili odgodimo ako bas mora , onda za duboku starost.
Dobro jutro Ti u ogledalu, biramo srecu!

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Da li je ovo novi pocetak

ili samo jos jedan pokusaj? Ima jedno mesto, jedna stolica na kojoj sam godinama pisala i citala sve sto bi se pojavilo na Blogovima ljudi koje pratim. Nisam odavno vise ovde. Promenilo se mnogo toga, a kao i da nije. Evo me opet na tom mestu u mom kutku za pisanje. Jedan pokusaj ceka da bude zavrsen- Putopis iz zivota, jedna mlade zene, sad vise ne tako mlade, ceka strpljivo da se inspiracija vrati. Svratim povremeno u ovu moju tajnu kucicu, zavirim u neke prosle trenutke, neke davne inspiracije, prisetim se druzenja, ljudi na ovoj  i nekim drugim adresama i onda pozelim opet da pisem. Jos uvek verujem : „I belive in the magic and the authority of words!“
*

tekst: Slavica Rankovic

IMG_0574.JPGt