Ti amo come…

„Let’s talk about …“
…eee, ako ste pomislili da ce biti kao u poznatoj pesmi, nece!

Kazem vam da 200g tiramisua mogu ugojiti leptirice u stomaku a da pritom vase sive celije osete ushicenje i pocnu da poskakuju od srece. Eto, bar ce nervne celije biti srecne. Vi cete nabaciti koju kaloriju vise, ali sta je to kad je zadovoljstvo u pitanju…
Tiramisu je vise od…

Advertisements

Cepelin iznad nasih glava

Pogled na Alpe sa 1500m nadmorske visine. Slikano je iPhonom tako da kvaitet odgovara toj tehnici. Vidi se i prelepi kameni rostilj, pored koga smo uzivali i imali ovu divnu perspektivu.

Nekoliko izlozenih skulptura, na jezeru sa nemacke strane.

Moji prijatelji i ja ispod plavog neba na kome cesto iznad nasih glava  Cepelin svrlja i vozi radoznale turiste u razgledanje Bodenskog jezera i okoline sa visine od 300m.


Cepelin je vazdusni brod koji je razvio, grof Ferdinand von Zeppelin pocetkom 20 veka.

Cepelin je napunjen heliumom i ima tri pomocna motora koja mu omogucavaju poletanje i uzletanje kao i okretanje u vazduhu. Dugacak je 75m. Leti na visini od 300m 125km/h. Ima 12 mesta za sedenje, svaki putnik sedi pored prozora da bi mogao da posmatra okolinu. Voznja i obilazak bodenskog jezera u trajanju od 120minuta, kosta 745€ po osobi. Obilazak grada u trajanju od 30 minuta kosta 200€. Sluzi naravno i u promotivne svrhe, jer je njegova povrsina odlicna za plakatiranje.

Cepelin se proizvodi u Fridrichshafenu, nedaleko od mog grada. Prvi probni let sa novom tehnologijom uspesno je izveden 1996.

Leti ili lebdi cesto iznad moje terase. Ponekad imam utisak da oni odozgo vide sta je trenutno na mom tanjiru ako prelece u vreme rucka. Mi im obicno masemo i smejemo se do ludila  🙂

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sta kazete na jedan twittUp u Cepelinu? Ili bar u muzeju…  🙂

Miris leta

Naravno da je moglo krace, ali ja volim jug, kamenu terasu i sunce…

nisam mogla da odolim….

Duda je na hiljadarku postavila 5 reci za kratku pricu, evo sta je nastalo:

FONTANA, BOSONOGI, KIŠA, BRESKVA, SUNCE

I prica:

„Negde na jugu na toploj kamenoj terasi plesali su bosonogi svoj prvi ples. Imala je haljinu boje breskve. Suncevi zraci nestajali su lagano iza slamnatog trema. Pogledala je prema nebu i prosaputala:“dolazi kisa…“
Uhvatio je za ruku i otrcali su do obliznje fontane drzeci u rukama novcice za srecu…“


II prica

Dolly je rekla:
prozor
taxi
zagrljaj
sapat
tanjir

evo i kratke price:

Asfalt je isparavao posle letnje kise. Uzurbano sam hodala kroz zavese od pare prema tvojoj zgradi i vec izdaleka videla svetlo na tvom prozoru.

Cekao si, kao i uvek.

Teska putna torba u rukama sprecavala me je da potrcim tebi u susret.

O, kako sam volela petak vece. Sve nase vikende. Nase setnje i igre zmurki. Uvek smo pronalazili jedno drugo. Bili smo „Prle i Tihi“ nasih ulica. Boze koliko si mi samo nedostajo.

Cula sam opet tvoj smeh kako odzvanja izmedju zgrada. I pre nego sto sam stigla do tvog ulaza, iznenadio me je jos jedan letnji pljusak….

Stajala sam pred tvojim vratima i drhtavim prstima pritisnula zvono.Mislila sam da cu se onesvestiti od nemira a onda si brzo otvorio i uz sapat rekao: „sreco moja, ne ostavljaj me nikada vise“. Zagrlio si me i poljubio moje obraze mokre od letnje kise…

Tog trenutka sam verovala da nikada necu pozvati taxi i da nikada necu razbiti u sitne delove nas tanjir iz koga smo pojeli prvu sampitu…

*
tekst: Slavica Rankovic




Kad iz jastuka isteras gusku…

Sta radis tu ispod mog jastuka?

Opet se krijes?

Pa dobro, dokle vise? Da sam znala da postoji alergija na perje nikada ne bih promenila jastuk!  To sto mislis nije istina.

Ne, nisam baksuz! To nikakao! Pomislila sam samo, da bi te  mozda pre kijanje odalo.

Znam da se kise kao iz rafala. Pa nije mala stvar, alergija na guske, patke i po koje pile. Mada, pilici su zasticena vrsta ali zato kokoske nisu? Njih ocerupaju za tili cas? I eto ih u mom jastuku.

I dobro hajde reci mi:“ sta radis tu?“

Hmm?

Cucis i cekas!

Ahaa!

O, znam da umes da promenis boju kose. Znam da se i boja ociju da promeniti. Sve sam naucila, mnogo sto-sta i videla.

Gledaj viri ti perce iz rukava! Istresi kaput pre nego sto sledeci put obuces pidzamu. Ili je to pero ispalo iz jastuka? Cijeg? Smejes se ironicnim osmehom!

Dobro, jos nocas imamo zastupljene pernate zivotinje u nasim jastucima. Od sutra su tu antialergijske kuglice. Za jedan sam sigurna. Nema sanse da me kokodakanje budi jutrom. Ni gusciji zov.

Istrescu perje sa osmehom. Neka leti u nebo. U jednom filmu lete „cigani u nebo“… koliko se secam…

U ovom  nasem danasnjem-novonastalom -ocerupane guske, patke i po koja kokoska.

Pozvacu i komsije na zur. Oni su u ovoj prici glavni glumci. Bez njih, mi i ne bi smo dospeli u nju. Ovako je uspeh zagarantovan. Sto komsija moze da te „oplete“ to ne moze ni najbolji pisac u zamisli!

Taman je opet pao peti sneg.

Odlicno preparirana trava u belo, tako da  ce perje ostati neprimeceno.  Samo se bojim, da kad sutra ujutru odjurim na kafu ne sretnem koju bez perja ili neku gusku sa pacijim na sebi. To su one znate, sto se tudjim perjem kite. Sneg je a bez perja su lako uocljive.

A kakve smo srece nece nas ni lokalna naslovnica izbeci. E, sada nismo mi neke poznate face,  da odmah razjasnim, ali jesu ovi sto zive oko nas. Kobajagi nevidljivi ali kad treba, zasijaju u pravom svetlu, tada ih ni vanzemaljski brod svetlima nadmasiti ne moze…

Videla sam „E.T-a“ jel’ to greh?  🙂

*
tekst: Slavica Rankovic


Mozda dospem na naslovnu stranu lokalnog lista

Prva noc u mesecu janurau mogla je da se zavrsi kobno po moje komsinice- macke, koje izgleda obozavaju moju terasu i mogucnost da se ispod iste usunjaju i sakriju a bogami i orgnizuju kojekakve ljubarije…

Koliko je meni poznato polude obicno u feruaru, ali kako je sve manje vise „poludelo“ zasto ne bi i one u januaru…

U pola dva posle ponoci, tek sto sam zadremala,prenuo me takav jauk i vrisak.  Nisam znala java ili san, ali sam se brzo gledajuci kroz prozor vratila u javu i videla gospodjicu Cicu kako zanosno mase repom….  E, pa kad je nocas nisam ocerupala nikad necu.

Copor mackica ispod moje terase ili ih je bilo mozda samo dve, nemam pojma. Znam da imamo samo jednog macora u ulici. I znam da se nocas rat oko njega nije zavrsio, mislim da ce se bitka i veceras nastaviti …

A ja zavrsim na naslovnici kao lovac na Macke… hehe…

*
tekst: Slavica Rankovic

U jednom satu

Oci vide ono sto dusa zeli.

Umisljeno ili ne?

Jos uvek trazim odgovor.

Noc traje skoro 2o sati, a nismo blizu ekvatora.

Radost- male zute loptice.

Neizmerna Sreca.

Izdrzljivost. Zalaganje. Neodustajanje. Upornost.

Brzina. Spretnost. 60 minuta.

Osmeh. Sjaj u ocima.

Kifle sa orasima.

Kisa.

Kapi kise- poljupci.

Uz kafu i amaretto

Sedele smo i pile kafu u nasem omiljenom kafeu na obroncima Alpa. Smejale se. Ponekad i previse glasno. Primetile smo da nas posmatraju onako ispod oka. Ja sam se salila da nas to sigurno samo iz zavisti gledaju. Mlade, lepe nasmejane, pomalo strankinje, ali sve to im je samo stavljalo soli na ranu, jer ako cemo iskreno u nama ima juga i to se vidi i to oni osecaju…

Nimalo obeshrabrene tim „prekim“ pogledima nastavile smo da cavrljamo i uzivamo u pogledu na grad u zalsku sunca. Vetar je nosio snezne prasnjave oblake na sve strane. Mrsio jele i borove, savijao ih i bez imalo neznosti vracao u prvobitan polozaj…

Iznenadila me je recenicom:

„Mislim da sam se zaljubila“

Ja zabezeknuta. Sta, kako, kada u koga? Jadna ona nije stigla da uhvati redosled svih postavljenih pitanja. Ko da ne znam sta to znaci. Curka? Koja sam ja curka?

Hajde rekla sam polako, pocni ponovo iz pocetka.

Ustvari bila sam ljubomorna.  Dodala je da to traje, mislim ta njena zaljubljenost, a ja nista o tome nisam znala, niti sam ista naslutila. Kako je samo uspela to da sakrije? Ona moja drugarica. Ja da ne znam, e to je previse! J

Pocela je da zamuckuje i objasnjava.

„Znas, vec dugo ne mogu da spavam. Cesto sanjarim o nama. Vidim njegove, tople zelene oci, cujem najneznije reci i briznost koja se iz njih da naslutiti kada me pita kako sam, kada mi pruzi taj osecaj da vredim, kada mi pozeli lep dan i kada mi se nasmeje. Ovako nesto nisam osetila mnogo godina unazad i mislim da me osecaj ne vara.“

Dobro i sta jos, konkretno pitala sam sa nestrpljenjem?

„On  i ne sluti da mi se svidja. Mozda sam ja umislila da se i ja njemu dopadam, ali on meni jako, evo i sada cujem srce kako preskace dok pricam o njemu. Eto otkrila sam ti moju malu tajnu…“

Sklopila je ruke i zagledala se u sunce koje se pomalo naziralo na horizontu.

Gledala sam u to prelepo setno lice u njene oci koje su zracile toplinom i iz kojih su frcale iskre srece. Znam kroz sta je do sada sve prosla u zivotu. Zagrlila sam je i rekla: „ tvoje srce ce pronaci put do njegovog, ja verujem u to..“

*
tekst: Slavica Rankovic