Da li sam ovo stvarno ja?

Da li je moguce da kad govorimo neki drugi jezik to nismo vise mi?

Moj rodjak je bio ozenjen austrijankom.  Ona je govorila dijalektom, onako kako se ovde govori. On je govorio samo nemacki i to onaj koji je mogao da nauci iz kjniga.  Posto nije bio neki jezicki genije, ucio je tesko i sa mukom. Ona je pokusavala stalno da govori tim jezikom iz knjiga i bila jako nesretna.

Nakon nekoliko godina su se razveli. Oboje su bili tuzni i opet nesretni. Ona nije mogla da pronadje sebe izrazavajuci se drugim recima, ne onim na koje je bila od malih nogu naviknuta. On nespretan u ucenju nikada nije savladao dijalekt.

Mnogo godina kasnije sam i ja uhvatila sebe u jednom takvom razmisljanju.

Da li sam ja -ja?

Ne, ja nisam ja- kada govorim nemacki. Moj glas zvuci drugacije.  Ne gestikuliram. Ne masem rukama. Ni u snu mi ne pada napamet da dodirnem sagovornika po rukavu; to se ovde ne radi. Moj izraz lica je drugaciji, mada jos uvek sa temperametom juga, bar tako kazu… Cak mislim da se i drugacije osmehujem.
Kako da nazovem ovaj fenomen?
Mozda neko od vas ima neku ideju. Cak sam pokusala i da snimim glas dok na primer razgovaram telefonom. Preslusavsi snimljeno – dosla sam do zakljucka da to nije moj glas! :)

Pitala sam mamu da li me prepoznaje na sekretarici, dok ceka da mi ostavi poruku, rekla je da ne fantaziram i da ne pitam gluposti. Eto tako, valjda mama zna najbolje :)

Razmisljati na nemackom, pisati i citati donosi sa sobom i to da se maternji jezik povlaci u neke duboke skrinje. U njima postoji opasnost od zaborava. U njima postoji opasnost i od budji. One budji koja se moze i blesavost nazvati (ovo mama ne zna) I svaka od skrinja ima katanac koji se otvara samo kljucem ljubavi.
I tako cuci ta moja “ja” i ceka da progovori  i nasmeje se na svom maternjem jeziku. Da istrese sav svoj juznjacki temperament iz rukava i uhvati srecu negde na sredini i onesposobi je, da joj isklizne kroz prste…

“011″

1950's Retro Telephone von Vintage Amethyst

(Vintage Ametthyst, Flickr)

“Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!

Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja.

Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.”

Momo Kapor  “011″


Volim da cujem glas…

 

Zvezde sa mirisom cimeta

Noc punog meseca. Propustila sam da mu namignem a bila sam budna.

Jutro. Prohladno. Ulice pod tankim slojem leda. Otklizala sam autom na danasnje obaveze. Voznja nije bila moguca. Srecom izbegnute su sve nezgode a kad je pomracenje meseca negde oko podne proslo pomolilo se  sunce i pretvorilo led u prljavu vodu, a snegu obuklo odzacarsko odelo.

Najkraci dan u godini. Brzo se smracilo. Ukljucila sam kamin i dvoumila se izmedju pletenja i pravljenja keksica. Odlucila sam se za slatke radosti.

Posmatram zvezde i mirisu mi na cimet. Bas kao i ove moje. Eno, vidim ih nekoliko grupisanih i zblizenih kao da se dodiruju rukama i greju u ovoj hladnoj decembarskoj noci. Na nebeskom striku, nanizane jedna pored druge, zamicu za tamne oblake. Mesec se sakrio. Kao da je postidjen.

Znam provirice opet kad ne treba, kao prosle noci. Naci ce put izmedju gustih redova roletni i probuditi me…

*****

Zvezde sa cimetom

500g sveze mase marzipana ( naseckane ili izrendane)

450g secera u prahu

250 g mlevenih badema

25g cimeta u prahu

5 belanaca

sok od jednog limuna

Marzipan, 250 g secera u prahu, badem, cimet i 3 belanca dobro sjediniti u cinji. Onda testo razviti debljine oko 5mm i izvaditi zvezdice.

Preliv: 2 belanca cvrsto ulupati sa ostatkom secera u prahu i limunovim sokom. I sve to pazljivo sjediniti, paziti da masa ne postane previse tecna.  Zvezdice premazati debelim slojem. U vec zagrejanoj pecnici na 150C pecite ih 15 minuta.

Probajte mozda i vama  zvezde, neke daleke zamirisu na cimet…

Pruzi mi ruku vodim te u Berlin

Bele strujne elektrane poredjane po zelenim livadama mahale su nezgrapnim propelerima, gonjene snagom vetra.  Vetrenjace sacinjene od tri dugacka kraka. Uredno ofarbane u belo. Sa naslikanimi tackicama u vidu nosa. Polukruzna crta odslikavala je osmeh, ali uprkos svemu tome izgledale su jos uvek zastrasujuce i nakaradno mocno. Na desetine u jednom redu, simetricno postavljene koristile su snagu vetra za jos jedan zamah i jos jedan.

Citava polja belih gorostasa masu i priredjuju nezaboravnu dobrodoslicu u Berlin. Vireci iz auta imala sam utisak da bi se svakog trenutka mogao otkinuti neki beli krak i poklopiti me svom svojom tezinom.

Vozeci prema gradu sa uzbudjenjem izmedju stotine auta, autobusa, prateci  istovremeno navigaciju i znakove na putu uspela sam da stignem kroz Berlinski prsten do cilja. Odsela sam u hotelu nadomak gradskog centra. Obilazak grada bio je najlepsi pesacenjem ali i suvise naporan.

Berlin se prostire ravnicom. Poneko brdasce bi tu i tamo pokvarilo moj horizont. Ima ih nekoliko. Jedno je poznato po svojim bogatim stanovnicima, ali ono nije bilo cilj mog putovanja.

Siroki bulevari, sa puno lipa i basta koje su izmedju traka postavljene na zelene povrsine. Stolovi prakticno izmedju tramvajskih sina i ogromnih tockova gradskih autobusa.

Multikulturni grad. Sa 3,5 miliona stanovnika, prostire se izmedju nekoliko jezera i kanala koji se koriste za pokazivanje grada sa vodene strane.

Berlin je organizovan grad. Guzvi, zastoja, cekanja i psovanja zbog zaksasnjenja nema. Gradski saobracaj funkcionise besprekorno kao i sve sto nude turistima i slucajnim putnicima prolaznicima. Znaju da moraju, jer zive od turizma. Privreda grca kao i svuda. Dosta nezaposlenih, ali oni su prepoznali svoj izvor prihoda i to koriste vrlo vesto.

Prelepa crna zena u suknjici od banana proplesala je mojim mislima dok smo prolazili pored marmorne kuce, nekada najpoznatijeg i prvog bioskopa u Berlinu. Josephine Baker vrti zanosno kukovima i plese „banana dance“, pleni poglede svojom lepotom, a tek taj glas dok peva: „Enamorada“. Opet sam pozelela da sam iz tog vremena. Danas je u toj predivnoj mermernoj kuci jedna obicna spanska prodavnica mode.

Obilazak grada u otvorenom autobusu bio je pravi dozivljaj  zbog svih istorijskih mesta koja se mogu nesmetano razgledati a i dobrim delom zbog humora vodica koji je pricajuci anegdote iz zivota Berlina i njegovih stanovnika uspeo da nam na jedan sarmantan nacin predstavi i pokaze celu atmosferu koja vlada u gradu.Jedna od njih je bila i ova, da  gradonacelnik jos nije odlucio da li da se ozeni ili ne. Zakonom mu je to sada omoguceno   ;-)

Cesto je autobus stajao levim tockom u istocnoj nemackoj, desnim tockom u zapadnom delu.

Na mestu gde je nekada stajao berlinski zid, ostao je trag u vidu kaldrme sirok dvadesetak centimetara i proteze se istom linijom kao i zid nekada.

Nisam u svakom momentu  bas znala da li sam na istocnoj ili na zapadnoj strani. Cesto sam gresila. Razlika postoji samo u arhitekturi.

Na istocnoj strani betonske zgrade bez imalo stila dominiraju sirokim ulicama. Oseca se hladnoca kojom zrace. Ali zato Muzeji, Opera, Dvorci su presvuceni u najlepse arkade i zlatne ornamente. Izgledaju impozantno i bogato. Balkon na Honekerovoj palati, napravljen je kao nekada u zlatu…

Preci preko zida, koji je nekada sve ovo razdvajao, preskociti ga jednim malim korakom cini da ovaj grad ima dodatnu posebnost, kao i razliku  u tim koracima.

Stajala sam na“ Checkpoint Charly“ i osetila  jezu.Kroz glavu pustila da prolaze neke slike iz vremena kad sam bila dete… setila se potresnih prica i kako tada nisam razumela zasto ti obicni ljudi ne mogu da izadju iz svoje zemlje kad god pozele. Setila se nekih velikih i uspesnih sportista i njihovih prica dve decenije kasnije.Ovde na ovom mestu su nekada samo turisti mogli proci i sluzbenici BDR-DDR-a. Gradjanima je bilo zabranjeno. Ogromni soliteri bez prozora, gradjeni su tako da je bilo nemoguce preko njih gledati na zapadni deo grada. Visokih osmatracnica nema vise, ali samo prica o njima ledi krv u zilama.

Vetar je postajo sve jaci i sunce vise nije imalo snage da me zagreje.

Mnogi i dan danas misle da je Charly bio vojnik i da je po njemu kontrolni punkt dobio ime . Ali nije tako. Baza je jednostavno nazvana davanjem razlicitih slova, koja su imala posebnu oznaku.

A onda nas je bus doveo do svajcarske ambasade.  Prva ambasada koja je postojala i pre drugog svetskog rata, stoji jos uvek na istom mestu. Nedaleko od glavne zeleznicke stanice i Reichstaga i dalje prica mnoge neispricane price. Koliko je samo ljudi u njoj spaseno. Sagradjena  jos 1919, jedina  zgrada koja je prezivela bombardovanje Berlina.

Nije moguce ne zaljubiti se u Berlin. Bila sam u mnogim velikim i malim gradovima sirom evrope. Ovoliku energiju nisam jos osetila. Toliko razlicitosti, toliko istorijskih teskih i lepih prica, nacija, razlicitih opredeljenja, boja koze, mirisa hrane i sve to upakovano u jedan nevidjeni sarm.

Oprostila sam se od Berlina na Alexander Platzu. Uz casu crnog piva.

Ponovo je duvao vetar. Nekako toplo, razdragano. Ispred mene TV-toranj visoko u oblacima. Mnostvo ljudi. Muzika, gitare. Crne, zelene, ljubicaste kose, mnogo noseva ukrasenih pirsingom, sarolika razglednica sa velikim osmehom urezala se duboko u moju svest. Sedela sam na stolici i upijala tu razdraganu masu, iako je samo na dvadesetak metara bila postavljena izlozba o stradanjima ljudi iza zida. Potresne slike, majki, dece, mladih i starih u begu sa tugom na licima.

Berlin se izborio sa prosloscu. Berlin ide dalje.

Zivot ne stoji, on se zivi.  Koracajuci prema ogromnim panoima sa izlozenim slikama ispod kojih su sedeli mladi ljudi i veselo razgovarli, prisla mi je mlada japanka i pruzila brosuru ….

Nisam znala na kojoj sam strani, ali bi svaki put pogodila po licu prolaznika da li su sa ove ili sa one strane i nepitajte me zasto?

Napisi nesto o meni

Pridji, zelim nesto da te pitam.

Da bas ti.

I nemoj sada da se pravis blesav,

da sa cudjenjem

okreces glavu i trazis nekog iza sebe.

Reci mi molim te

Ko si ti?

Hoces li mi ikada otkriti tu tajnu?

Ovog trenutaka bi volela da je saznam

a  sada, evo vec sada bi sve ostavila

po starom…

Napisali smo mnoge recenice.

Razmenili mnoga pisma,

a da se nikada sreli nismo.

Osmehujem se dok pisem.

Reziram u glavi neverovatne

price i cekam da sa druge strane

zakuca neko…

da na monituru plave boje

zaplese pisamce  i zasvira muzika…

Pricas, cesto mi pricas…

Ne cujem glas, ali razumem svaku tvoju rec…

Ponekad uplaseno virim iza stranica belog papira

i ucini mi se na tren, kao da me vidis…

Onda kao lopov, brisem tragove…

Kucam po beloj tastaturi  pisem jos jednu pricu

izreziranu vec u svojoj glavi…

 

 

 

P.S

ovde su nastale mnoge  price i poneki stih…

Samo me pogledaj

Postoji mnogo toga sto je samo naizgled neosvojivo. Dugo sam bila u ubedjenju da to nije tako. Mozda i previse rano odustajala.

Ne mislim samo  na ljude. Vec na mnoge zivotne situacije.

Verovala sam da nikada necu osvojiti stenu visoku 10m. Znate li sta je to za nekog ko ima strah od visine? Uzas! Jeza!

Stavila sam remene, osigurala se sajlom  i krenula u osvajanje zelenih i crvenih plasticnih drzaca na zidu visokom preko deset metara. Tu na deset sam stala i rekla: dosta, zelim dole!

I znate sta cu sad napraviti?

Idem dalje! Zelim da naucim sve o uspinjaju i zelim to da pokazem na pravoj steni, na otvorenom.

U prirodi sigurno sve to izgleda mnogo lepse. Necu otkopcavati vezove i sajle, bicu osigurana, obecavam!

 

Ich werde…

mehr nach meinem Rhythmus leben…

 

 

 

Lav i musmula

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Novembar nam je doneo puno mraka, vlage i magle koja krene vec u ranim popodnevnim satima. Svetlost pokusava da nadjaca tamu.Sunce proviri i skromnim zracima dodirne povrsinu zemlje.

Hibiskus sam nocas zaboravila da ususkam i utoplim. Jutros me je tuzno sacekao ispred ulaznih vrata. Promrzlih listova, pokunjeno je cekao da ga unesem u kucu.

Pre dve nedelje slikala  sam drvo musmule. Nisam ni znala da ih ima ovde. Sasvim slucajno setajuci nedaleko od  kuce ugledala sam poznato drvo i plodove na njemu. Kao dete sam cekala nestrpljivo prvi mraz i zrele musmule. Opet su probudile ono uspavano srce deteta u meni.

Grabim kroz neovembar. Smelo. Uzdignute glave. Prolazim pored kruga koji bi zeleo ponovo da me uvuce u igre bez granica. Izvucem kabal iz struje, iskljucim naboje i krenem da jurim za malom zutom lopticom. Umesto da sedim i uz kafu slusam sve cesce prazne price, treniram svoje srce i radujem se.

Koracajte kroz vreme. Menjaj te ritam. Disite svesno. Svaki korak je samo jos danas na tom istom mestu.

Draga Zelena –  kad bi sada mogla da vidis moj osmeh?  :)  Ali verujem da znas kako izgleda osmeh,  zadovoljan osmeh 2lava.

Pokusaj da se ukrade osmeh je neuspesno zavrsen. Pokusaj da okrenu naopacke lava, pa da se njegovoj grivi dive iz zablje perspektive je takodje ispao lose po lovce. :D

Jutro sa malo mraza ulazi u novi dan. Nebo je svetlo plave boje  sa nekoliko sivkastih oblaka u mom vidokrugu. Na +3C  - zelim vam  lep i ugodan dan!

Uzelela sam se crtanja…

 

 

 

 

Vodim te u setnju

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

...samo se osmehni…


Zongler

Ne umem.

Daj mi vremena.

Nisam spretna. To su previse male loptice i preveliki broj. Sa tri bi se mozda i izborila ali cetiri, nema sanse- rekla sam i krenula sirokim setalistem uz jezersku vodu.

Evo popecu se na svetionik. Visok je. Dovoljno visok sa uzanim drvenim stepenicama koje vode do prekrasne terase tamo na vrhu.

Hocu!

Vec trcim prema ulazu i grabim uz stepenice starog svetionika. Visoko iznad kamenih ploca i vode koja ih zapljuskuje pogledom trazim horizont dok predamnom  na stotine belih jedrilica lezi i  ljuljaju se na mirnoj vodi, kao prosuta saka bisera na tamno- plavoj, svilenoj postelji.
Kroz trepavice pustam da se slika preslika  u moj pogled i da je tako preslikanu ponesem sa sobom. Da kad krene ova reka tuge iz mojih ociju, uhvatim taj momenat i sakrijem bar jednu suzu kao biser u dlan.

Cuvacu ga izmedju prstiju i nostiti kao amajliju. Jer nemam vise snage. Osecam da je sve manje tu i da se polako i spretnost zaplice i vuce ka dnu, tamo gde obicno spavaju skoljke u kojima se ponekad biser sakrije.

Stajala sam dugo na terasi, tog starog svetionika, na raskrscu triju drzava. Nije bilo vetra da mi oduva prasinu iz kose. Da otera bol iz grudi. Uporno sam hvatala plavetnilo oko sebe i memorisala slike, zelela da po svaku cenu odem odavde nasmejana. Danas mi to nije poslo za rukom, ali sutra, mozda vec sutra bude drugacije.

Na toplom kamenju setalista bilo je sve vise ljudi. Kao da je i susedni grad krenuo u setnju sa svim svojim stanovnicima.

Gledala sam prema ljudima koji su stajali u krugu, veselo aplaudirali i smejali se. Ubacila sam novcic u dvogled na terasi i sad sam jasno mogla da vidim o cemu se radi.

U sredini kruga -mladi student.

Zongler.

Spretno je izbacivao cetiri loptice. Okretao se u krug dok bi sve cetiri bile u vazduhu i hvatao ih ponovo spretnim prstima. Pri svakom zaokretu padao mu je karirani kacket sa glave na prasnjavu stazu. Oznojenog crvenog  lica podizao bi ga sa zemlje i nastavljao da animira publiku. Pri tome se bez prestanka osmehivao i prosipao razdraganost po krugu koji je bivao sve veci.

Sve vise ljudi je zastajalo i posmatralo spretnog zonglera. Aplauzi su se prolamali jezernom promenadom na toplom jesenjem danu. Plavo nebo bez ijednog oblacka iznad nasih glava. Pod mojim nogama  plavo-zelena jezerska voda  i uske drvene stepenice.

Istrcala sam iz svetionika i pozurila da bar jos jednom vidim zonglersku spretnost iz neposredne blizine.

Ljudi su se mimoilazili  lenjim koracima izmedju postavjenih stolova, standova, molova. Zastajali razgledajuci privezane brodice tik uz promenadu i nastavljali dalje.

Tu negde medju njima bila sam i ja.