Zaštićeno: Maska sudbine

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements
Objavljeno pod Price o Loli | Unesite svoju lozinku za pregled komentara.

Zivi zivot bez mene

...i bez maske. Trebalo bi da umes… 

Kad zaviriš ovde ponovo, zatvori stranicu posle procitanog teksta i odjuri do prvog ogledala. Šta vidiš? Volela bih da znam šta vidis? Bes? Ljutnju? Ljubomoru? Nepravdu? Tugu? Setu?

Evo, upravo stojim pred jednim i ogledam dušu u njemu. Osmeh mi zari lice, oci sijaju jutarnjim sjajem, a srce kuca tam-tam. Uzivam u ritmu tam-tama i uzivam da volim sebe i ljude oko sebe… Ne skrivam se. Ne skrivam ni tugu, ni sreću. Rekli su mi, da iskrenost- boli, ali veruj mi, manje od laži. Lola je bila juče sa mnom. Šetale smo obalom i kao gušteri se izležavale na suncu. Rekla sam joj da poznajem jednog kameleona. Jednog pravog predstavnika svih kameleona.  Ona se smejala, kikotala i kroz ciku me pitala: „zar te ovaj gušter asocira na njega?“
Pa dobro Lola, nemaju baš puno toga zajednickog, ali vidi ovaj gušter čim čuje i najmanji „šum“ zbrise pod stenu, kameleon se „stopi“ u svojoj boji, pa to mu dodje na isto- kroz smeh sam dodala…

Pričale smo i o tebi. Razmišljale kako da ti pomognemo. Razgovarale smo o „maskama“ koje su ovih dana aktuelna tema. Evo čitaćes danas naša razmisljanja.
Obe smo se složile u jednom.
Skini konačno tu masku! Skini je kad si sama. Skini je i osmehni se.  Probaj, iskrivi usne u bilo koju stranu. Pogledaj se dok te niko ne vidi. Ne moraš da se bojiš. Osmeh ne boli. Znamo da ne izgleda baš uvek prirodno i da su se geni malo poigrali sa tvojim licem, pa izgledaš pokadkad veoma strogo. Često smo se tome smejale. Hajde, probaj, nije teško, možda kroz taj osmeh konacno osvojis nečije srce. Osvojiš ga onako iskreno, a ne iz inata. Iz inata se ne voli. Iz inata se ne odlučuje za nekog. Iz inata se ne stvara veza izmedju dvoje ljudi, ljubavnika ili prijatelja, sasvim svejedno. Kad se voli to se vidi. Ne zaboravi to.

Možpe se živeti u lažima i od laži. Verujem da to znaš, možda čak bolje od svih nas. Ali koliko dugo može to da traje, godinu, dve , pet , deset…
Šta ces kad ne budeš mogla više da putuješ? Da juriš sa jednog kraja sveta na drugi? Traźićeš klovna da te zabavlja, a njega vise nece biti. Rekla si mi da si očajna. Lola mi je to potvrdila.

Maska ti skriva lice-ono pravo.Ja sam uspela da ga vidim. Poznajem te deceniju i vise. Samo sam zavirila kroz mali prorez i videla dovoljno. Videla sam prvo tvrdoglavost, zatim inat, zatim neumece zivljenja, i nesigurnost, a nemas potrebe za tim. Jos uvek si mlada, jos uvek imas izbora. Hajde, otrgni se i kreni. Poslacu ti pismo. Procitaj ga za godinu dana, pa mi reci da li sam bila u pravu.

Zasto si toliko nesigurna u sebe.?Hajde malena zivi svoj zivot i gledaj direktno u njega. Prestani da zelis da budes neko drugi, ja ili bilo ko. Verujem i da su ti nasi saveti dosadili i da bi nas rado „davila“, ali mi ti draga, zelimo samo dobro, kao i ti nama.
Zato se nadam da ces  konacno ukapirati da je bolje skinuti sopstvenu masku nego skidati maske ljudima oko sebe. Jer svako od nas je samo za svoju sopstvenu masku odgovoran.

Lako je nama pametovati.

Lola je danas otputovala. Ostavila mi je pregrst novih reci, nove emocije, nova poimanja srece, nove oblike komunikacije, otvorila mi i drugo oko, jer kod mene uvek postoji mala opasnost, da kad sam pod „strujnim “ udarima ljubavi, obicno drugo oko zatvorim, pa mi se dogodi da neke stvari previdim.

Vikend je bio divan. Zakljucala sam u srce jednu recenicu koju sam dobila na poklon, ona ce me nositi ove nedelje, ona ce zauvek ostati u srcu i kad ova nedelja prodje kao trag secanja, kao duboki oziljak da je postojala i da jos uvek postojimo.

Ljubav se ne prica, ljubav se zivi

Lola nije govorila o ljubavi. Nisu joj bile potrebne reci da je objasni, da pokaze, da daruje, da se osmehne … Lola je odlicno poznavala sebe i svoje zelje. Lola je zapravo mislila, da odlicno poznaje sebe. Mislila je da poznaje i ljude koji je okruzuju, a pogotovo one koji su joj bili jako dragi i onog jednog koji joj je bio najdrazi.

E, tu vidite, tu se Lola prevarila. Pitali su je cesto:“ znas li ga ti?, ciji je on?, otkuda se stvorio u tvom zivotu?“, smenjivala su se pitanja mesecima. Lola je odmahivala glavom i osmehom brisala sa njihovih lica sve njihove nedoumice. Trcala je kuci lupajuci potpeticama po kaldrmi svoje ulice, da bi pisala pisma, ova danasnja, moderna. Nije u njima bilo vidljivog  i prepoznatljivog rukopisa. Nije bilo u njima gresaka precrtanih olovkom, mesta izbrisanih gumicom, fleka od kafe, mirisa parfema, otisnutih usana, nicega nije bilo vidljivog osim reci ispisanih jednim od stilova iz ponudjene palete slova.

Pisala je i cekala na odgovore. Njeno lice i njene oci su zracili optimizmom. O, kakva su samo osecanja u njoj izazivala ta ispisana slova, obicne reci kroz koje su se provlacile niti razlicitih dodira. Kao bujice reka su nadolazila i svakim novim ispisanim redom osvajali delove njenog tela. Nije osecala hladnocu, nije osecala umor, samo je osecala glad, glad za recima na belom papiru. Dodirivala je slova vrhovima prstiju. Ocima videla sve one nevidljive dodire i osecala toplotu koze sa druge strane pisma, cula ubrazani rad srca i disanje koje se menjalo sa svakom novom pomisli na otkucano slovo. Strepela je, ceznula, patila i nadala se.
Izbegavala je susrete sa prijateljima. Drugarice je zaobilazila u velikom luku krijuci se iza krivudavih ulica i sirokih bulevara. I one su prestale da pitaju. Lola je zivela u svom svetu „reci bez glasa“, i cekala  na dan kada ce taj svet dobiti zvuk. Smenjivale su se razne melodije u njenoj glavi. Igrali su se razni glasovi zmurke u njenim usima.  Oktave od promuklosti do dubokog tona sa puno primesa basa. Ne voli visoke note zato je piskave glasove iskljucila i eliminisala na pocetku. Nije ih jednostavno cula. Odlucila je da dirigentsku palicu, ritam i sve propratne tonove prepustiti samo recima.
Sa nestrpljenjem je cekala da reci oboji zvukom. Verovala je nocima da ona to ume. Drzala cetkicu i boje pored uzglavlja i brojala dane. Mozda je ovo ipak samo san, tiho je saputala sama za sebe.

Nije ukljucivala radio. Nije slusala stare ploce, nije dozvoljalvala da bilo sta utice na njenu melodiju koju cuva u glavi i kojom zeli i ceka da oboji reci. One su pristizale u velikim kolicinama. Tople, vickaste, nezne, romanticne, okicene zvezdicama, zasladjene najlepsim ljubavnim igricama, namirisane ukusom vanile, cimta i cokolade, prosaputane najlepsim usnama i napisane izvezbanim prstima. Bila je to najlepsa muzika koju je cula. Najlepsi ples koji je ikada odigrala. Bio je to njen Tango na papiru.

Uh, kako je samo volela te reci. Volela je svako napisano pismo, svako ispisano slovo i radje ce umreti od ceznje nego od samoce, saputala je tiho da niko ne cuje. Verovala je u to, sve do onog trenutka, dok nije saznala istinu. E, tu je Lola prestala da govori. Lola je zanemela.
Ljubav se ne prica, ljubav se zivi.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Haljina boje sampanjca i kompas

Dvadesetjedan put je trcala u susret novom danu,
isto toliko puta se budila sa ruzama pored kreveta,
i isto toliko puta sa suzama…

Haljina boje sampanjca joj je odlicno stajala. Tik iznad kolena isticala je njene vitke noge. Stajala je do tada, tek nekoliko puta u cipelama sa visokom petom. Nervozno se pridrzavala za gelender od stepenica koje su je vodile u jedan novi zivot. Hodala je sa puno napora i trudila se da izgleda prirodno i opusteno. Bila je sve, samo ne opustena.
Izvirivala je ispod svojih nestasnih, braon kovrdza i trazila pogledom poznata lica. Cekala je tetku, koja je trebala svakog trenutka da stigne. Lola je bila uznemirena i nije zelela da ovaj dan zapocne bez jedine osobe koja joj je znacila. I bila je u stanju sve sto je planirala za taj dan da otkaze, ako ona ne stigne na vreme.

U medjuvremenu, tutnuli su joj veliki beli buket svezeg cveca u narucje. Stotine nepoznatih lica sa osmesima su je posmatrali. Lola se usiljeno smejala, a zelela je samo da se sve to sto pre zavrsi. Iako je hiljadu znakova govorilo da ne treba ni da bude tu, ona je ipak stajala i sa nestrpljenjem gledala okolo. Najzad je ugledala tetku kako joj trci u susret. Tetka je plakala. Lola je pokusavala da zadrzi suze. Drzala je svoje mlado srce, cvrsto sa obe ruke, kao i buket koji je pretio da joj ispadne iz ruku.

Konacno je sve proslo. Krenula je u novi svet. Bez saznanja sta je u njemu ceka. Bez ikakvog vidljivog kompasa. Jedini kompas koji je do tada pratila, bilo je njeno srce. I nije bilo puta, i nije bilo prepreke koju ona nije mogla da savlada. Ni naoruzani vojnici na putu, ni kolone automobila sa naoruzanim pobunjenicima, ni mrak, ni eksplozije bombi, ni tama jednog grada koji je bez svetala izgledao avetinjski prazno, ni tisina, ni muk, nista nije moglo zaustaviti njen kompas. Imala je snagu za dvoje. Provlacila se izmedju barikada. Pratila je muzika kljuceva koji su lupali o serpe u kucama bez svetla. Na nekim prozorima plamtele su svece, kao znakovi raspoznavanja. Prolazila je pored zapaljenih automobila. Gorele su vatre oko njenih nogu.

Hrabro je gledala ljude na barikadama i govorila „ja mogu!“ Nije pokazivala strah, ni kada je u avetinjsko praznoj zgradi ostala sama. Ona i lift koji je besciljno lutao od prvog do osmog sprata. Nije nikada saznala ko je bio u liftu. Jednom je upitala da li neko zna? Nije tada dobila odgovor, a kasnije nije vise zelela ni da pita. Nije posustala ni kada je na svom celu osetila laserski nisan. Nije i nece!

Dolazi do mosta. Ovo nije prvi put da se susrece sa rekom, koja je odvaja od slobode. Prividne slobode. Kao i pre i ovoga puta joj je most spasao zivot. Uspela je u poslednjem trenutku da ga predje. Iza njega su ostali tenkovi i vatra. Nikada vise nije presla taj most. Nikada! Nosi ga u srcu, u slikama koje slika, u recima koje ispisuje. Reka je bila tiha i necujna kao Lola. Napustila je grad, napustila jedan zivot i uplaseno otrcala gonjena povicima jezika koji nije razumela, daleko u drugi svet.

Dvadesetprvi put i dvadesetjedna ruza cekali su je i tog jutra. Dvadesetdruga ruza nikada nije stigla.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Lola,suze ne bole…

Javili su, kisa ce.

Javili su, plakaces.

Neka i suze su za ljude.

Kisa ce ih sakriti.

Muzika nadjacati.

Slikarska cetkica prekriti.

Ti si moja Lola u pesmi, u smehu, u suzama, u zagrljaljima i ocima. Ti si moja Lola u srcu. Uvek cujem zveckanje tvojih potpetica, dok trcis prema kuci. Cekam te, da zajedno uspavamo leto i probudimo jesen nasim glasovima i cikom radosti.
Cekam te,da veceras otplesemo kisni ples. Javili su, kisa ce…
Znam, da i ti znas, i znam da jedva cekas i da si nestrpljiva. Ti si moja Lola iz pesme, znas koliko volim tu pesmu. Znas, koliko me uspomena veze za nju. Ti poznajes i glas koji je pevao tu pesmu razdragano i iz srca, dok smo se vrtele oko malog kuhinjskog stola i sudarale u mimoilazenju.

Javili su, plakaces Lola…

A nisu javili da ce mo zajedno plakati. Zaboravili su da i suze delimo, ne samo smeh. Dve suze tebi, dve suze meni… Plesacemo i plakati, nece se ni primetiti…

Doneces mi oroseno kestenje iz trave. Slagacemo opalo lisce i dekorisati hodnik. A onda, kad se budemo umorile, skuvacu nam nas caj i oticicemo u potkrovlje. Tamo godinama stoj i ceka jedno belo platno. Secas se, koliko sam ti puta rekla, da cu poceti ponovo da slikam. Doslo je vreme, da se po njemu prospu boje jeseni i muzika koja nastaje sustanjem opalog lisca.
Muzika sa ploca, ce nadjacati, a slikarska cetkica obojiti suze u dugu.
Bice to prva slika, koju cu okaciti na jednom od praznih zidova. Ispunice kucu zvukom i toplinom.
Javili su, a nisu znali da si ti Lola iz pesme  i da sam ja neko, ko ce sve da ucini, da tebe nikada vise ne zaboli.
Hajde Lola, pozuri, i prospi svoju bol. Ne okreci se vise, samo napred. Potrci, neka iza tvojih ledja ostane  netaknut predjeni put. Pozuri Lola! Na klupi pred kucom, ceka te korpa grozdja, smokve sam stavila na dno.

Zveckanje peta i ti si vec tu… cujem kako pred vratima namrgodjeno se prepires sa korpom, torbom i salom koji si nagazila i tako ljuta cekas da ti otkljucam vrata…
Mokra ti je kosa i ti kazes : „hajde, ostavimo to iza nas“.

tekst: Slavica Rankovic Francesevic