Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Sta je 1000km za ljubav?

Ljubav premostava sve prepreke, bilo koja vrsta ljubavi !

Svake godine na ovom blogu bas danas, osvane cestitka mojoj najboljoj drugarici za rodjendan. Ni ove godine nema promena, jedino ne znam kada ce je ona procitati, jer je na planini, na zadatku 🙂

Mnoge lepe, vesele, teske i tuzne trenutke podelile smo cak i onda kad nije bilo telefona, ni kad pisma nisu mogla pronaci put do nas; cak i onda kada smo bile u istoj zemlji, ja na jugu, odsecena od sveta a ona na severu i tada je njen glas stigao do mene.

Ona je najvredniji ukras u mojoj kutijici sa nakitom. I kad je ljuta, i kad je tuzna, i kad je nervozna i kad je srecna i vesela, uvek je ona jedna jedina, moja Crvenkapica.

Dobro, zna ona, da zakomlplikuje i sitnicari, da ispituje do besvesti  i nazad, ali sto zna da  namaze crveni lak na nokte i da ga tako sexi nosi, to ne ume ni jedna kao ona. Naravno da je od mojih noktiju pokusala da napravi kopiju njenih, nije uspela, ovi nokti nisu stvoreni za crveni lak. 🙂

Zelim ti radostan rodjendan, jos samo jedan u nizu. Dogovorile smo se, da ne brojimo godine, ostavljamo ih statistici,  a mi ce mo uvek biti lepe, mlade, zanimljive i pametne.
Verujem, da ako nista do sada, kroz zivot nismo naucile, bar smo spoznale, da SRECA nije mesto na koje putujemo, vec nacin na koji to radimo dok idemo prema njoj.

Prosaputala sam najlepsu rodjendansku molitvu i stisla te jako, jako u srcu.
Ziveli!

Achtung, Achtung…

…rece mi drugarica Ivana u svom komentaru….

Ne mogu vam jos otkriti razlog mog uzbudjenja, ali cu vam samo reci da se osecam kao siparica od osamnaest leta 😉 haha, letim sa jednim krilom a cini mi se da bih mogla i bez njih … Popravili smo motore i izgleda da krila nisu ni potrebna, jer zamaha ima dovoljno… a tek promaje koja donosi svez vazduh i nove vetraste talase 😀 tako da, ona nas nosi levo- desno, a kad zatreba vine nas i u visine… znas da mi verujemo, kao u onoj tvojoj pesmi…

Ivana ako do sada nismo osvanule u novinskim natpisima, mislim da ce uskoro to biti slucaj… toliko energije na jednom mestu nece izdrzati ni napukle Gazeline trake, pa eto nas na naslovnici …

Posto je sve ovo jos uvek jedna „velika“tajna i niko ne zna o cemu se radi, osim nas nekoliko, hihi tj. one dve moramo jos da informisemo, ako mislimo da nas ne skrate za glavu 🙂

Izvinjavam se na ovom javnom pismu, ali neka neverovatna radost me je naterala da napisem ovo i na Blogu; kobajagi on nije jedna vrsta dnevnika, a-ha, ako bi se zavaravali… a to ne zelimo jel’da?

Suncano jutro, dobre vibracije, lepe reci, divni sms-ovi za dobro jutro, odlicni tekstovi- pa kako da covek ne bude ovako „ludo“motivisan. Znam da ce i Dekic biti nasmejan kada procita ovaj pozitivan tekst… 😀 Jer on je veliki promoter za „sve nesto lepo“ !

Htedoh da napisem da ocekujem da ce vece takodje biti veselo, ali necu! Da li znate zasto? E, pa zato sto ja vise nista ne ocekujem od drugih, vec sam dizgine za radost i srecu uzela u svoje ruke i samo sam ja kocijas svoje srece! Sta kazete?

U ovoj prici fale jos dve divne osobe, ja verujem kao i Ivana da ce se one prepoznati 😉

Sve ce doci na svoje…

„Sestro, sestro Saro dodjite u sobu broj 1!“ –

culo se iz bolnickog interfona, decijeg odeljenja negde u Austriji.

Pozurila sam i tamo zatekla sefa odeljenja kako pokusava da se sporazume sa pacijentom.

Sicusan decak  sa nebo plavim ocima virio je uplaseno ispod bolnickog pokrivaca. Pokraj njega stajala je zabrinuta mama i  placuci pokusavala da objasni lekaru pojedinsoti oko malenog.

„Dobar dan, ja sam sestra Sara i mi se razumemo, zar ne? “

Osmeh na majcinom licu postao je tako sirok i pocela je da prica bez da napravi pauzu.

„Ja cu vam sve prevesti i ubuduce dok ste u bolnici brinucu se o vama, nastavila sam tiho da joj objasnjavam. Ako vam bilo sta zatreba, samo me potrazite.“

Gorele su planine. Nekad nase planine. Ratovalo se u to vreme u Bosni i mnogim drugim delovima nase bivse drzave. Dolazila su bespomocna deca sa majkama, izmucena od puta, gladna, bolesna, promrzla.

U bolnici se govorilo jednim jezikom -„jugoslovenskim“. Ovde smo svi bili isti. Majke, bez obzira na veroispovest i razlicitost u izgovoru,verovale su mi, a i ja njima.

Ostajala sam duze posle zavrsene smene da bi pricala sa njima, plakala i delila tugu podjednako kao i radost kad bi koje dete ozdravilo i napustilo bolnicu. Mnoge sam odvezla do izbeglickih domova, nakon napustanja bolnice, jer nisu imali da plate taxi. Znali su gde mogu da me nadju, a ja sam se trudila da im pomognem i onda kad sam imala slobodan dan.

Plavooki deckic  iz dan u dan bio je sve bolje. Provodila sam dosta vremena u njihovoj sobi i za vreme nocnog dezurstva. Obecala sam da cu ih pronaci u izbeglickoj kuci i posetiti. Bili su daleko od grada. Izolovani u planini. Maleni je imao i nesto stariju sestru. Sa njima je bio i otac. Jedan od malobrojnih koji su uspeli da izadju zivi.

Proslo je nekoliko nedelja i ja sam resila da isprobam svoje vozacke sposobnosti i krenem da trazim ljude za koje sam znala da tamo negde na planini zive u nekom domu.

Voznja je trajala dugo. Put krivudav i toliko uzak da sam mislila da nikad necu stici do vrha, a kamoli nazad u grad. Sve je na kraju dobro zavrsilo.

Pronasla sam ih. Izasla sam iz auta i prema meni je krenula masa ljudi i dece da me pozdravi. Imala sam neke bombone i podelila klincima a onda pitala za familiju koju trazim i odveli su me do njih.

Izmedju alpa. Na samom vrhu gde se cinilo da nebo dodiruje njihove vrhove a sunce zatvara nebeska vrata, pronasla sam poznati osmeh malenog decaka i njegove mame. Stajali su u cudu i nisu verovali da sam to ja. Da sam dosla da ih potrazim i vidim gde zive.

Tu je zapocelo nase prijateljstvo koje traje skoro dvadeset godina. Davala sam i pomagala kad god sam mogla i koliko sam mogla.

I sve bi bilo lepo da ljudi ne zaborave sve ovo, cim im krene malo bolje u zivotu. A ja sam verovala da ovakve stvari vezuju ljude kao i krvno srodstvo. Da geni, ti ludi geni nisu ni vazni jer koliko puta su nas i oni izneverili, a neki obicni nepoznati ljudi obradovali.

Trudila sam se svaki put iznova kad bi smo posrnuli na tom nasem putu prijateljstva. Oprastala!

I dalje pomagala siroj i blizoj njihovoj rodbini i govorila sama sebi, ti to radis samo zbog sebe. Zbog svoje duse i svog srca. Pruzi im ruku ma kako oni to tebi vratili.

I doslo je da mi vrate. Da, razlog nepoznat!

Ne zelim vise ni da znam, zasto?

Rekla mi je  prijateljica: sve ce doci na svoje! A sta mi drugo preostaje, nego da joj verujem.