Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Duge noge …

Cipele ili patike treba da budu udobne i da su ortopedski u redu kako bi se nasa stopala dok su mala, pravilno razvijala a kad ostarimo da nam te cipele olaksavaju hod.

E sad izmedju razvoja i starosti ispreci nam se na put period mladosti. Krenemo da cupkamo i setkamo u raznim obuvnim predmetima. Visoke pete, niske pete, ortopedske pete, patike sa gumom ili bez, raznih boja i oblika 🙂

Moje duge noge i poduza stopala navikla su na sve visine i nizine sto se obuce tice. Ali najlepse, najkomotnije i najsexi su se osecale u sportskim patikama i u ovim vec toliko opevanim „starkama“. Jednom sam, sa sedamnaest godina preletala skoro 20 sati okean, da bi ih se docepala i konacno obula.

Vratila sam se sa njima u Beograd, sva ponosna k’o da sam „Oskar“ iz Hollywooda donela, a ne obicne platnene plave patike. Cupkala sam sa jednog kraja Kalemegdana na drugi, bez zuljeva i bez naboja. Ali sreca je bila kratkog veka. U sred Tirsove ulice na decijoj klinici iz mog ormarica one su otisle u istoriju! Posle zavrsene prakse u bolnici, toga dana umesto njih, nasla sam samo vec iznosene, prljave bele borosane. Plave patike nikada vise nisam videla, niti zaboravila…

Nakon mnoooogo godina kupila sam ih ponovo. Ovoga puta su imale orginalnu boju i noviju godinu proizvodnje. Ove nove, vole da setaju nekim drugim stazama, da pricaju sa nekim nepoznatim „markama“, da se druze pored vodenih povrsina, da setaju nekim neistrazenim planinaskim putevima, da uzivaju na suncu, da cavrljaju uz osmeh a tek sto vooooole da se slikaju, eeeee u tome su rekorderke… 🙂

Samo ipak vam necu otkriti o cemu su pricale na ovoj slici 😉

Zanimljivo je da sam prvi put pala i prvi put poletela u starkama. Da dodam da su mi sinoc izracunali da sam broj „8“ ma sta to znacilo i da se odlicno slazem sa brojem „8“ ma sta i to znacilo 😉

Ukrstila sam zlatnu i srebrnu srmu…

 

Kazu da setnja pored vode smiruje, opusta i brise brige sa lica.  Tuzna lica ozara osmehom i pretvara  u belo platno bez mrlja u cistu mokru dusu. Nisam verovala, ali voda ima zaista tu cudesnu moc, da nam skloni i opere teret sa ledja, olaksa nam put.

Iz vode izronimo prvi put kad otvorimo oci i ugledamo svetlost. Rasirimo pluca prvim placem. Suze radosnice poteku niz obraze  majke i oca, a mi tada zapocnemo novi zivot na suvom.
Umotani u belo platno, ususkani, sicusni uranjamo u miris majcinog zagrljaja. U toplim, briznim, sigurnim rukama utonemo u prvi san.
Nasa bela platna ukrasena cipkom, tilom, sarenim koncem, srmom, cuvaju nase prabake, bake i majke u svojim skrinjama i mirisnim ormanima, do naseg rodjenja, krstenja, zenidbe.
A onda kad dodje taj dan da i mi krenemo na neki novi put, one  nam preko ramena sa puno ljubavi i ponosa prebace najlepsi beli dar izvucen iz ormara sa mirisom cekanja na ovaj dan.
Neka vas ovaj komad platna cuva kao beli Andjeo od svakog zla, culo bi se u sapatu bake, koja bi brizno preuzimala darivanje u svoje ruke i drhtavim glasom sa suzama radosnicama ispratila mladu dusu na novu zivotnu stazu. 
Stari obicaji se gube, na njihovo mesto dolaze neki moderni darovi a sve sto ima tradiciju i duboke korene u nasoj kulturi, na zalost nestaje. Sve manje je i onih, nama dragih,koji nam te obicaje mogu preneti ili o njima pripovedati.
Ponosna sam na svoju porodicnu tradiciju.U mom rondnom domu naucila sam, sta znaci uzivati u darivanju dragih ljudi. To umece uzivanja u lepoti i cistoti duse, preneli su na mene moji najblizi. U nasem domu se to osecalo i ucilo kroz miris dunja i svezeg ruzmarina.Kroz govor i pesmu. Kroz vez na belom platnu i utkanom ljubavlju u zlatnoj i srebrnoj srmi.
Nekada spretni prsti devojcice, sada zene, poneli su deo tog nasledstva sa sobom na daleki put. Izvezli su ovi prsti mnoge ukrasne sare i uzeleli su se da ostave opet trag na nekom novom belom platnu, za mlade putnike, naslednike.
Boje imaju razne simbole. Crvena je protiv uroka. Zelana je na radost i poverenje. Ljubicasta za pravdu i istinu. Plava je povezanost, bratsvo.
Laneni beli peskir izvezen sarenim bojama, ceka pospremljen u mirisnom ormaru.
*
tekst: Slavica Rankovic

Dodir i nesto vise…

Da mogu da se usunjam u tvoj jastuk. Da na tvojim obrazima ostavim nezne dodire i otiske svojih usana.

Da mogu da te dodirnem kao ti mene juce.

Savim slucajno. Mala povreda ruke i zabrinut, nezni dodir tvojih prstiju.

Da zapamtim zauvek sapat tvog glasa dok izgovaras: „izvini, da li te boli?“

Danas je sve to daleko. Danas ne postoji.

Sve dane osim utorka i cetvrtka sam zapokovala i necu ih vaditi iz paketa sve dok prica ne bude ispricana.

Da li da te pitam : „slutis li, da sam mozda vec u tvom jastuku tu negde izmedju perja…

Ako te zagolicam po nosu, ako cujes neki glas, ako ti dodirnem nestasni cuperak… da bas taj sa kojim dugo vec borbu vodis… i nateram te da otvoris oci, a ti mrzovoljno odmahnes rukom i navuces  pokrivac od sna… jer samo ipsod njega postojim ja…

Da mogu bar to da znam… da li me ponekad sanjas…?

P.S

Sada pogledajte kako je to napisao Mika….

Kad jednom odes…

mislila sam tada bice to na dan-dva, na godinu-dve…
Od tada je proslo mnogo godina. Trudila sam se da ne budem stranac u rodnoj zemlji, pokusavala da ne budem stranac u zemlji u kojoj zivim. Bice uskoro to vise od pola moga zivota, da govorim jos jednim naucenim jezikom. Nisam verovala da ce sve tako razantno proci.

Pricamo o tome svakodnevno i nista vam novo necu izneti…
Vreme leti. Trebamo i moramo ziveti svaki trenutak-svesno, da moramo uzivati u svakom danu, da se ne svadjamo i gubimo vreme na budalastine, da se volimo, zaljubljujemo, uzivamo u sebi samima, da stvaramo i nase dane sami cinimo srecnim a ne da cekamo da nam ih neko drugi napravi srecnim…

Zar ne ? Sve ovo vec znate. Da.

Nemam vam sta novo reci. Covek sam kao i svi vi. Sa svim manama i vrlinama koje nosim u sebi.

Snezna kisa nesnosno pada, vec dvadeset i cetiri sata. Cetiri ili pet puta sam se pentrala preko galerije na krov da ocistim antenu, jer naravno ni jedan signal ne prolazi kroz debeli sneg.

Ovaj vikend obecava dobru zabavu. Ne moram da idem na klizanje, bice posla na krovu i na trotoaru oko kuce. Lopatu sam spremila, jos samo da skuvam vino, ubacim u termos i krenem na radnu akciju sa komsijama…

Kad jednom odes… nikada se i ne mozes vratitit u potpunosti. Uvek ce ti taj jedan deo tamo negde, ne prozivljen faliti.

Znate sta? Rad je iz raja izasao. Idem odmah da cistim sneg.

*
tekst: Slavcia Rankovic

Tajna jednog venca…

Isplela je venac.Vestim prstima zelene borove grane i suvo voce uplela  u krug. Kolutovi osusenog limuna i cimet stapici sa crvenim jabukama uvezani tamno-crvenom tankom masnom na zelenim borovim granama izgledali su savrseno romanticno. U sredini venca bila je plitka cinija  oivicena zvezdama,puna mandarina, oraha i svezih jos mirisljavih jabuka…nasla se tu i jedna dunja…

Dve crvene svece treperele  su  u polutami na stolu…

Lana je posmatrala venac, zazmurila i tiho prosaputala: „sve sto zelim je samo jedna rec…“

Prosla je skoro godina. Ona jos uvek nije uspela da isprica celu pricu. Pokusala je jednom. Jako nespretno i previse iskreno. U stvari izabrala je pogresan momenat. Uspela je da se izvuce iz svoje nespretnosti. Mada joj to jos uvek kao koscica zaglavljena u grlu stoji.

I priznacete koliko je momenat vazan. U tom jednom momentu se moglo odluciti sve. Ona se bojala samo jednog, da taj momenat ne pokvari citavu pricu.

A zapravo taj jedan momenat i nedostaje u citavoj prici. Jedan jedini sicusni trenutak. Zasto ga se svi toliko boje?  Poraz je bio njen strah.

Lana se priprema da kaze, da pokusa da objasni, da pokloni sjaj, da prospe caroliju… mada bi joj puno lakse bilo kad bi mogla sve to da izvede nekako nevidljivo… da kao mala Zvoncica doleti do jednog uha i prosapuce istinu…pospe sve carobnom  prasinom i pretvori san u javu…

Casa penusca  uz sami venac, ceka da je neko dodirne i ispije. Deluje usamljeno, hladno. Treperenje sveca promeni svetlost na trenutak i jedna senka neprimetno promaknu u tami…

Najlepsi venac do sada napravila je uoci Djurdjevdana i darovala… ostao je na jednoj drvenoj kapiji…

*
tekst: Slavica Rankovic

Sve ce doci na svoje…

„Sestro, sestro Saro dodjite u sobu broj 1!“ –

culo se iz bolnickog interfona, decijeg odeljenja negde u Austriji.

Pozurila sam i tamo zatekla sefa odeljenja kako pokusava da se sporazume sa pacijentom.

Sicusan decak  sa nebo plavim ocima virio je uplaseno ispod bolnickog pokrivaca. Pokraj njega stajala je zabrinuta mama i  placuci pokusavala da objasni lekaru pojedinsoti oko malenog.

„Dobar dan, ja sam sestra Sara i mi se razumemo, zar ne? “

Osmeh na majcinom licu postao je tako sirok i pocela je da prica bez da napravi pauzu.

„Ja cu vam sve prevesti i ubuduce dok ste u bolnici brinucu se o vama, nastavila sam tiho da joj objasnjavam. Ako vam bilo sta zatreba, samo me potrazite.“

Gorele su planine. Nekad nase planine. Ratovalo se u to vreme u Bosni i mnogim drugim delovima nase bivse drzave. Dolazila su bespomocna deca sa majkama, izmucena od puta, gladna, bolesna, promrzla.

U bolnici se govorilo jednim jezikom -„jugoslovenskim“. Ovde smo svi bili isti. Majke, bez obzira na veroispovest i razlicitost u izgovoru,verovale su mi, a i ja njima.

Ostajala sam duze posle zavrsene smene da bi pricala sa njima, plakala i delila tugu podjednako kao i radost kad bi koje dete ozdravilo i napustilo bolnicu. Mnoge sam odvezla do izbeglickih domova, nakon napustanja bolnice, jer nisu imali da plate taxi. Znali su gde mogu da me nadju, a ja sam se trudila da im pomognem i onda kad sam imala slobodan dan.

Plavooki deckic  iz dan u dan bio je sve bolje. Provodila sam dosta vremena u njihovoj sobi i za vreme nocnog dezurstva. Obecala sam da cu ih pronaci u izbeglickoj kuci i posetiti. Bili su daleko od grada. Izolovani u planini. Maleni je imao i nesto stariju sestru. Sa njima je bio i otac. Jedan od malobrojnih koji su uspeli da izadju zivi.

Proslo je nekoliko nedelja i ja sam resila da isprobam svoje vozacke sposobnosti i krenem da trazim ljude za koje sam znala da tamo negde na planini zive u nekom domu.

Voznja je trajala dugo. Put krivudav i toliko uzak da sam mislila da nikad necu stici do vrha, a kamoli nazad u grad. Sve je na kraju dobro zavrsilo.

Pronasla sam ih. Izasla sam iz auta i prema meni je krenula masa ljudi i dece da me pozdravi. Imala sam neke bombone i podelila klincima a onda pitala za familiju koju trazim i odveli su me do njih.

Izmedju alpa. Na samom vrhu gde se cinilo da nebo dodiruje njihove vrhove a sunce zatvara nebeska vrata, pronasla sam poznati osmeh malenog decaka i njegove mame. Stajali su u cudu i nisu verovali da sam to ja. Da sam dosla da ih potrazim i vidim gde zive.

Tu je zapocelo nase prijateljstvo koje traje skoro dvadeset godina. Davala sam i pomagala kad god sam mogla i koliko sam mogla.

I sve bi bilo lepo da ljudi ne zaborave sve ovo, cim im krene malo bolje u zivotu. A ja sam verovala da ovakve stvari vezuju ljude kao i krvno srodstvo. Da geni, ti ludi geni nisu ni vazni jer koliko puta su nas i oni izneverili, a neki obicni nepoznati ljudi obradovali.

Trudila sam se svaki put iznova kad bi smo posrnuli na tom nasem putu prijateljstva. Oprastala!

I dalje pomagala siroj i blizoj njihovoj rodbini i govorila sama sebi, ti to radis samo zbog sebe. Zbog svoje duse i svog srca. Pruzi im ruku ma kako oni to tebi vratili.

I doslo je da mi vrate. Da, razlog nepoznat!

Ne zelim vise ni da znam, zasto?

Rekla mi je  prijateljica: sve ce doci na svoje! A sta mi drugo preostaje, nego da joj verujem.


Ljubav, kamen i zuta loptica

Kamen na srcu jos uvek stoji. Ni nagovestaja da bi mogao da se pokrene u bilo kom pravcu. Umesto njega juce je pao prvi sneg. Smrzavala sam se na samo par stepeni u plusu. Iz protesta nisam htela da obucem jaknu, niti da obujem carape. Leto je jos uvek, zar ne?

Danas sam srela onog tipa iz horoskopa. Nista posebno. Bacila sam pogled na okolne planine i zaledila se  od pogleda na sneg iako me sunce grejalo na crvenom pesku, skoro kao na moru.

Osim kamena na srcu osecam ogromnu knedlu u grlu. Ili mi se to  samo jezik u vaznim momentima zaveze pa bi da se sam proguta ili sam  bas toliko netalentovana vise ne znam.

Evo sta znam:

sport je veliki deo mog zivota,

jedna velika neostvarena zelja.

Talenat. Upornost. Predodredjenost. Vestina. Izdrzljivost. Umece sa loptom. „Brze noge.“ Sve ovo  nosim u sebi od rodjenja- kaze moja mama.

Ispred mene je i tada  stajao neprobojni kameni zid.  Borila sam se i na kraju pobedila, odgurala stenu iz mog zivota ali onda je iscurelo vreme a pescani sat  se vise nije mogao okrenuti.

Proslo je mnogo godina.

Opet sam se zaljubila. Onako bas pravo. Znate onaj osecaj kad vam klecaju kolena, kad vam crvene usi a srce udara 200/minuti, kad zelite da to svi vide. Kad zelite da pokazete koliko ste srecni.

Bila sam uvek deo tima. Danas sam sama na jednoj polovini. Skakucem i borim se protiv sebe. Svaki novi udarac-nova pobeda. I jos uvek znam da se smejem. I radujem se, mada nije bas uvek lako. Ni noge nisu brze kao nekad.

Konacno kazu da mogu ostati zaljubljena bar do sedamdesete i ako ne ovim tempom, mozda malo laganijim, ali loptica ce uvek biti zute boje.

Crveni pesak, zuta loptica i jedna bela haljinica.

Narvno da znate, ja volim tenis. 😆

Pismo

Pisem i pricam, a ni ko da cuje, a ni ko da procita. Svetlost i senke smenjuju se izmedju kafe i amaretta.

Lanino ogledalce na stolu. Zelena haljina prebacena preko stolice bez dodira zguzvano lezi, dok negde ispod rukava izviruje niska bisera.

Sati, dani, godine – prosli su ispod istog neba. Trag je ostao na starom izbledelom papir. Razliveno mastilo i plava mrlja kao plod nesprestnosti.

Magija je u nama. U dzepu njenog kaputa. U malim mrvicama cokolade pomesanih sa mirisom cimeta. U kosi dok se presijava na suncu. Kad zamirise na bagrem.

Tu negde izmedju nota. Lola je u njima. U pesmi. Balerina na trapezu sto neumorno izvodi okrete i u subotu jutro, bez plave masne.

Sve to su Iskre iz moje bajke. Jedan san. U njemu zivot. Napukao jos na pocetku.

Recite mi „ da li je lako soli na tudje rane sipati ? „

Znam samo da kad zatreba ona je jaca i od sudbine. Iako zna da nema povratka. Kao ni mornar sto za osusenom ruzom zali.

Verujte mi, ako mi ikada vise, leptir sleti na dlan, pisacu vam o tome. Pisacu vam i dalje o mornaru, njegovoj ruzi, bez obzira sto je ruza izgubila latice.


Iza mene su ostale reci.Jedan zivot prepun tuge.
Ako jednom krenem brodom, pisacu vam.

Sa velikim postovanjem

vasa Sarah

*
tekst: Slavica Rankovic

Sati, dani, godine…

…Verujem da se mnoge stvari u zivotu u svim njegovim  sferama desavaju iz nekog razloga.

Nisam zadovoljna svojim tekstovima i nisam zadovoljna jednim delom svog zivota. Trenutno ne mogu da pisem iako tuga i nezadovoljstvo preovladavaju, a kazu ljudi da se onda stvaraju najlepse pesme i price. Eto ja valjda nisam jedna od njih.

Doslo je prolece ali sa njim su se vratila secanja. Jos nekoliko dana sam ovde a onda moram da putujem. Videcu puno dragih ljudi mada razlog mog putovanja je opet vise tuzan. Hvala vam vec sada na lepim recima i podrsci koju znam da cu dobiti od svih vas. Ostajte mi zdravi i veseli do nekog sledeceg susreta. Mozda za par nedelja mozda i pre.

Veliki pozdrav za sve vas koji budete pokucali na vrata ove moje skromne kucice.

Vasa Sarah