Taj decak u tebi

Volim utorak i cetvrtak…

Volim rec“ beskrajno“…

Volim i kad se pomalo pravis blesav…

Volim i kad imas spreman izgovor…

kad kazes da si previse zaposlen…

i ne stignes  da razumes… reci iz poruka

a pritom  se osmehujes, nevest pravis

jer volis igru i igras je najbolje od svih…

Vec u sledecem trenutku

kazes da postoje i momenti u kojima

pogazis pincipe… pokupis cigarete sa susednog stola

iako pusenje prezires…

volim da ozivim tog decaka u tebi,

uzivam da te gledam

dok se ti pravis da me nevidis

pa pogledom ispod trepavica

vracas bumerang zelja u moje oci

eto, zato….

ti  slutis da si moja slabost

ali ja to nikada necu priznati 🙂


Advertisements

Zelim da znas

…a znam da nikad saznati neces…

Uzela sam cetkicu i veliko belo platno.

Zelim naslikati tvoj osmeh,

jer ga ne umem opisati recima,

ni preneti, sve ono sto u tim sekundama osetim,

i sve one slike koje u zenicama tvoga oka naslutim

dok  se smejes i osmehujes.

Zaustim da kazem a usta nema,

rukom da te dodirnem, prsti nepomicni.

Stiskom usana, drzim ceznju da ne vrisne

i povijam se kao breza na povetarcu.

Sklapam krisom oci na tren,

osecam vetar i cujem tvoj glas,
ali jos uvek ne umem da nacrtam tvoj osmeh,

ni da ti kazem koliko ga volim.

Opet cutim i precutkujem,

jer samo, ja znam, zasto…

Napisi nesto o meni

Pridji, zelim nesto da te pitam.

Da bas ti.

I nemoj sada da se pravis blesav,

da sa cudjenjem

okreces glavu i trazis nekog iza sebe.

Reci mi molim te

Ko si ti?

Hoces li mi ikada otkriti tu tajnu?

Ovog trenutaka bi volela da je saznam

a  sada, evo vec sada bi sve ostavila

po starom…

Napisali smo mnoge recenice.

Razmenili mnoga pisma,

a da se nikada sreli nismo.

Osmehujem se dok pisem.

Reziram u glavi neverovatne

price i cekam da sa druge strane

zakuca neko…

da na monituru plave boje

zaplese pisamce  i zasvira muzika…

Pricas, cesto mi pricas…

Ne cujem glas, ali razumem svaku tvoju rec…

Ponekad uplaseno virim iza stranica belog papira

i ucini mi se na tren, kao da me vidis…

Onda kao lopov, brisem tragove…

Kucam po beloj tastaturi  pisem jos jednu pricu

izreziranu vec u svojoj glavi…

*
tekst: Slavica Rankovic

P.S

ovde su nastale mnoge  price i poneki stih…

Magija jednog broja

Suzama isprana ceznja

srecom ispunjeni sati

osmehom zasecerena jutra

mirisom kafe pred zoru

tisina i radjanje novog dana

cvrkut ptica, muzika zrikavaca…

sve je to stalo u jedan broj

on razume svu tezinu nase srece

spaja i razdvaja u isto vreme

a kad ozive cifre i krenu

da plesu

i probude uspavane duse

na trenutak, ozive sve reci

prosaputane

u jednom dahu

u jednom momentu

u trku

u koraku

u prolazu

Zasvetli nas broj

u dzepu nekog kaputa

ispod satenskog jastuka

na stolu

namigne mi mangupski

srce poskoci

kolena zaklecaju

glas me izda

kao nekad…

Taj jedan broj samo ti znas

i sve reci koje u njemu stoje…