My gallant hero…

beautiful performance…

 

Advertisements

Član kruga…

Svaki drugi austrijanac je član nekog kluba. Bilo da je to fudbalski, konjički, odbojkaški, lovački, rukometni, plivački, kajakaski, likovni, muzički, teniski, padobranski, skijaski,
atletičarski, jedriličarski, ronilački, svako od njih ima člansku kartu i ne samo sto je ima, on se i aktivno bavi klubom kroz druzenja i sedeljke onakve vrste kakve i mi poznajemo na nasim prostorima.
I molim vas lepo to se ovde obavezno naglsava u svakoj biografiji.
Time se naglasava i prepoznaje socijalizacija pojedinca i njegov aktivan volonterski rad.
Pa nema veze ako je to samo i prebrojavanje praznih flaša piva posle neke fešte.

Trenutno nisam clan!
Bila sam godinama član teniskog kluba. Ali to se trenutno ne vazi. Tako da sad u mojoj biografiji ne stoji drug član, te posao trazim prilazuci papire bez članske karte!
Gledam juče neke poznanike, oni su članovi političkog kluba. Gledam i čudim se ko je sve na slici zazuzeo stav, a u stvari sam ljuta sto nisam  ja dosla na takvu ideju.

Stvar je u sistemu povezivanja. (Vernetzung) toliko vaznom i bitnom – što je sistem siri, povezivanje je uspešnije i tako u krug.
Krug je garant uspeha a detelina sa četiri lista donosi sreću!

*
tekst: Slavica Rankovic

Ovde to nije sramota

Lopatu u sake i na ciscenje snega!
Vec tri dana pada bez prestanka! Pomazemo jedni drugima u ovom kijametu kako lopatama tako i vrucim vinom. Dobra organizacija je kao pola odradjenog posla.
Vec smo ko usoljene ribe na snegu od posipanja soli po asfaltu.
Svi smo pomalo vec umorni, ali nema odustajanja.
Ovde je to naravno i  zakonom regulisano, ako ne ocistis ispred svoje kuce, radnje, sledujeti socna kazna, pa ti sad leskari u toploj sobi i ne ispustaj telefon iz ruku.
U toploj sobi se mozes i moliti da neko na tvom neociscenom trotoaru ispred kuce ne poljubi led, polomi ruku ili nogu, jer u tom slucaju si bas istinski nadrljao….
Zato sam ja od ranog jutra na gimnastici i uvezbavanju dvorucnog „backhand“-a 🙂

/home/wpcom/public_html/wp-content/blogs.dir/ca0/2615213/files/2014/12/img_1339.jpg

Tekst: Slavica Rankovic

Pa ti sad popi pivo…

Znate ono kad dodjete u neke godine, pa krene da vas bolucka na sve strane. Te malo ledja, te malo noga, te malo lakat. Tako je povremeno kod mene. Bilo bi dobro kad bi me lakat boleo kao u narodnom govoru ali on ne odustaje – kazu to je „teniski lakat“. Krenula sam sa sportom kao nekada u mladosti, hoću i ne odustajem ali ne odustaje ni moj puls, tuče kao da mi je 102 godine. Planinarenje i osvajanje vrhova preko 2000 m je moj novi hobi. Danas sam krenula na 1060 m. Gusta magla i vlazan put na podnozju planine su nagoveštavali teške uslove za penjanje. Nije bio moj dan. Prvi put sam se nakon 2,5 km vratila kuci, besna na svoj puls, koji je opet pretio da me udavi. Sutra cu znati nesto vise, cekame termin kod spotskog lekara. Danas ne osvojih planinski vrh, ali osvojih naslovnicu sa casom piva u ruci. Medju brojnim rukama i nogama i jednom loptom nadjoh se i ja sa čašom. <

Da li je ovo novi pocetak

ili samo jos jedan pokusaj? Ima jedno mesto, jedna stolica na kojoj sam godinama pisala i citala sve sto bi se pojavilo na Blogovima ljudi koje pratim. Nisam odavno vise ovde. Promenilo se mnogo toga, a kao i da nije. Evo me opet na tom mestu u mom kutku za pisanje. Jedan pokusaj ceka da bude zavrsen- Putopis iz zivota, jedna mlade zene, sad vise ne tako mlade, ceka strpljivo da se inspiracija vrati. Svratim povremeno u ovu moju tajnu kucicu, zavirim u neke prosle trenutke, neke davne inspiracije, prisetim se druzenja, ljudi na ovoj  i nekim drugim adresama i onda pozelim opet da pisem. Jos uvek verujem : „I belive in the magic and the authority of words!“
*

tekst: Slavica Rankovic

IMG_0574.JPGt

Jedan poseban dan…

„Necu te odati kao tajnu i da znam da to jesi,
zivot je jedan da se takva ljubav dvaput desi…“
Sergej Cetkovic

Reci cu samo da je ovaj dan, jedan poseban dan i da ne citiram dalje „Tapovce“, nema sanse!
Nije bitno koliko dugo nekog poznajes, bitno je kako nekog poznajes; ako je dusa sastavljena iz dva dela, ti si njen drugi deo!
U to ime ziveli!

Ustupam „medijski“ prostor

Sve je počelo odličnim tekstom Dragane Đermanović – Granica odgovornosti pri društvenoj odgovornosti u kome je pokazala kako (ne)bi zaista trebalo da izgleda nasvaustahvaljene kampanje preuzimanja društvene odgovornosti.

Odgovor blogerske zajednice predložio je Ivan Ćosić

Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama.

Ivan je našao reklame koje je Komercijalna banka obećala da će promovisati u svojoj kampanji, ali bez brendiranog uvoda i zaključka i evo ih:

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action



maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi



Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a



Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge



Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Deèje srce



Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe



Kako da se ukljucite u akciju?

Ako imate svoj blog i želite da podržite ovu akciju, to bi bilo jako lepo. Da ne biste morali ručno da ubacujete sve ove video klipove, Istok je na svom blogu pripremio link koji mozete da preuzmete na njegovom sajtu  i ubacite ove videoclipve na vasu stranicu.

Zahvaljujem se Istoku na postavljenom linku i podrzavam ovu akciju jer ne zelim da budem samo posmatrac.  #ustupamoprostor

Za Ivana Cosica – HUT AB !

Ljubav se ne prica, ljubav se zivi

Lola nije govorila o ljubavi. Nisu joj bile potrebne reci da je objasni, da pokaze, da daruje, da se osmehne … Lola je odlicno poznavala sebe i svoje zelje. Lola je zapravo mislila, da odlicno poznaje sebe. Mislila je da poznaje i ljude koji je okruzuju, a pogotovo one koji su joj bili jako dragi i onog jednog koji joj je bio najdrazi.

E, tu vidite, tu se Lola prevarila. Pitali su je cesto:“ znas li ga ti?, ciji je on?, otkuda se stvorio u tvom zivotu?“, smenjivala su se pitanja mesecima. Lola je odmahivala glavom i osmehom brisala sa njihovih lica sve njihove nedoumice. Trcala je kuci lupajuci potpeticama po kaldrmi svoje ulice, da bi pisala pisma, ova danasnja, moderna. Nije u njima bilo vidljivog  i prepoznatljivog rukopisa. Nije bilo u njima gresaka precrtanih olovkom, mesta izbrisanih gumicom, fleka od kafe, mirisa parfema, otisnutih usana, nicega nije bilo vidljivog osim reci ispisanih jednim od stilova iz ponudjene palete slova.

Pisala je i cekala na odgovore. Njeno lice i njene oci su zracili optimizmom. O, kakva su samo osecanja u njoj izazivala ta ispisana slova, obicne reci kroz koje su se provlacile niti razlicitih dodira. Kao bujice reka su nadolazila i svakim novim ispisanim redom osvajali delove njenog tela. Nije osecala hladnocu, nije osecala umor, samo je osecala glad, glad za recima na belom papiru. Dodirivala je slova vrhovima prstiju. Ocima videla sve one nevidljive dodire i osecala toplotu koze sa druge strane pisma, cula ubrazani rad srca i disanje koje se menjalo sa svakom novom pomisli na otkucano slovo. Strepela je, ceznula, patila i nadala se.
Izbegavala je susrete sa prijateljima. Drugarice je zaobilazila u velikom luku krijuci se iza krivudavih ulica i sirokih bulevara. I one su prestale da pitaju. Lola je zivela u svom svetu „reci bez glasa“, i cekala  na dan kada ce taj svet dobiti zvuk. Smenjivale su se razne melodije u njenoj glavi. Igrali su se razni glasovi zmurke u njenim usima.  Oktave od promuklosti do dubokog tona sa puno primesa basa. Ne voli visoke note zato je piskave glasove iskljucila i eliminisala na pocetku. Nije ih jednostavno cula. Odlucila je da dirigentsku palicu, ritam i sve propratne tonove prepustiti samo recima.
Sa nestrpljenjem je cekala da reci oboji zvukom. Verovala je nocima da ona to ume. Drzala cetkicu i boje pored uzglavlja i brojala dane. Mozda je ovo ipak samo san, tiho je saputala sama za sebe.

Nije ukljucivala radio. Nije slusala stare ploce, nije dozvoljalvala da bilo sta utice na njenu melodiju koju cuva u glavi i kojom zeli i ceka da oboji reci. One su pristizale u velikim kolicinama. Tople, vickaste, nezne, romanticne, okicene zvezdicama, zasladjene najlepsim ljubavnim igricama, namirisane ukusom vanile, cimta i cokolade, prosaputane najlepsim usnama i napisane izvezbanim prstima. Bila je to najlepsa muzika koju je cula. Najlepsi ples koji je ikada odigrala. Bio je to njen Tango na papiru.

Uh, kako je samo volela te reci. Volela je svako napisano pismo, svako ispisano slovo i radje ce umreti od ceznje nego od samoce, saputala je tiho da niko ne cuje. Verovala je u to, sve do onog trenutka, dok nije saznala istinu. E, tu je Lola prestala da govori. Lola je zanemela.
Ljubav se ne prica, ljubav se zivi.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic