Sta da vam napisem?

Da, zivot je lep ali nema govora o tome da je jednostavan.

Naucila sam da posle svake kise dodje sunce.

Bilo je tesko poverovati da kad se jedna vrata zatvore, da se mnogo drugih vrata otvori.

Verujte mi ali to je istina. Moramo imati mnogo strpljenja i nikada ne smemo prestati verovati u SEBE.

Puno pozdrava za sve one koji zalutaju ovde slucajno ili namerno.

Bili smo nekada divna ekipa te sada vec davne 2011/12.

Puno pozdrava i u zdravlje!

Slavica R.

Član kruga…

Svaki drugi austrijanac je član nekog kluba. Bilo da je to fudbalski, konjički, odbojkaški, lovački, rukometni, plivački, kajakaski, likovni, muzički, teniski, padobranski, skijaski,
atletičarski, jedriličarski, ronilački, svako od njih ima člansku kartu i ne samo sto je ima, on se i aktivno bavi klubom kroz druzenja i sedeljke onakve vrste kakve i mi poznajemo na nasim prostorima.
I molim vas lepo to se ovde obavezno naglsava u svakoj biografiji.
Time se naglasava i prepoznaje socijalizacija pojedinca i njegov aktivan volonterski rad.
Pa nema veze ako je to samo i prebrojavanje praznih flaša piva posle neke fešte.

Trenutno nisam clan!
Bila sam godinama član teniskog kluba. Ali to se trenutno ne vazi. Tako da sad u mojoj biografiji ne stoji drug član, te posao trazim prilazuci papire bez članske karte!
Gledam juče neke poznanike, oni su članovi političkog kluba. Gledam i čudim se ko je sve na slici zazuzeo stav, a u stvari sam ljuta sto nisam  ja dosla na takvu ideju.

Stvar je u sistemu povezivanja. (Vernetzung) toliko vaznom i bitnom – što je sistem siri, povezivanje je uspešnije i tako u krug.
Krug je garant uspeha a detelina sa četiri lista donosi sreću!

*
tekst: Slavica Rankovic

Jedan poseban dan…

„Necu te odati kao tajnu i da znam da to jesi,
zivot je jedan da se takva ljubav dvaput desi…“
Sergej Cetkovic

Reci cu samo da je ovaj dan, jedan poseban dan i da ne citiram dalje „Tapovce“, nema sanse!
Nije bitno koliko dugo nekog poznajes, bitno je kako nekog poznajes; ako je dusa sastavljena iz dva dela, ti si njen drugi deo!
U to ime ziveli!

Ustupam „medijski“ prostor

Sve je počelo odličnim tekstom Dragane Đermanović – Granica odgovornosti pri društvenoj odgovornosti u kome je pokazala kako (ne)bi zaista trebalo da izgleda nasvaustahvaljene kampanje preuzimanja društvene odgovornosti.

Odgovor blogerske zajednice predložio je Ivan Ćosić

Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama.

Ivan je našao reklame koje je Komercijalna banka obećala da će promovisati u svojoj kampanji, ali bez brendiranog uvoda i zaključka i evo ih:

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action



maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi



Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a



Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge



Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Deèje srce



Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe



Kako da se ukljucite u akciju?

Ako imate svoj blog i želite da podržite ovu akciju, to bi bilo jako lepo. Da ne biste morali ručno da ubacujete sve ove video klipove, Istok je na svom blogu pripremio link koji mozete da preuzmete na njegovom sajtu  i ubacite ove videoclipve na vasu stranicu.

Zahvaljujem se Istoku na postavljenom linku i podrzavam ovu akciju jer ne zelim da budem samo posmatrac.  #ustupamoprostor

Za Ivana Cosica – HUT AB !

Ljubav se ne prica, ljubav se zivi

Lola nije govorila o ljubavi. Nisu joj bile potrebne reci da je objasni, da pokaze, da daruje, da se osmehne … Lola je odlicno poznavala sebe i svoje zelje. Lola je zapravo mislila, da odlicno poznaje sebe. Mislila je da poznaje i ljude koji je okruzuju, a pogotovo one koji su joj bili jako dragi i onog jednog koji joj je bio najdrazi.

E, tu vidite, tu se Lola prevarila. Pitali su je cesto:“ znas li ga ti?, ciji je on?, otkuda se stvorio u tvom zivotu?“, smenjivala su se pitanja mesecima. Lola je odmahivala glavom i osmehom brisala sa njihovih lica sve njihove nedoumice. Trcala je kuci lupajuci potpeticama po kaldrmi svoje ulice, da bi pisala pisma, ova danasnja, moderna. Nije u njima bilo vidljivog  i prepoznatljivog rukopisa. Nije bilo u njima gresaka precrtanih olovkom, mesta izbrisanih gumicom, fleka od kafe, mirisa parfema, otisnutih usana, nicega nije bilo vidljivog osim reci ispisanih jednim od stilova iz ponudjene palete slova.

Pisala je i cekala na odgovore. Njeno lice i njene oci su zracili optimizmom. O, kakva su samo osecanja u njoj izazivala ta ispisana slova, obicne reci kroz koje su se provlacile niti razlicitih dodira. Kao bujice reka su nadolazila i svakim novim ispisanim redom osvajali delove njenog tela. Nije osecala hladnocu, nije osecala umor, samo je osecala glad, glad za recima na belom papiru. Dodirivala je slova vrhovima prstiju. Ocima videla sve one nevidljive dodire i osecala toplotu koze sa druge strane pisma, cula ubrazani rad srca i disanje koje se menjalo sa svakom novom pomisli na otkucano slovo. Strepela je, ceznula, patila i nadala se.
Izbegavala je susrete sa prijateljima. Drugarice je zaobilazila u velikom luku krijuci se iza krivudavih ulica i sirokih bulevara. I one su prestale da pitaju. Lola je zivela u svom svetu „reci bez glasa“, i cekala  na dan kada ce taj svet dobiti zvuk. Smenjivale su se razne melodije u njenoj glavi. Igrali su se razni glasovi zmurke u njenim usima.  Oktave od promuklosti do dubokog tona sa puno primesa basa. Ne voli visoke note zato je piskave glasove iskljucila i eliminisala na pocetku. Nije ih jednostavno cula. Odlucila je da dirigentsku palicu, ritam i sve propratne tonove prepustiti samo recima.
Sa nestrpljenjem je cekala da reci oboji zvukom. Verovala je nocima da ona to ume. Drzala cetkicu i boje pored uzglavlja i brojala dane. Mozda je ovo ipak samo san, tiho je saputala sama za sebe.

Nije ukljucivala radio. Nije slusala stare ploce, nije dozvoljalvala da bilo sta utice na njenu melodiju koju cuva u glavi i kojom zeli i ceka da oboji reci. One su pristizale u velikim kolicinama. Tople, vickaste, nezne, romanticne, okicene zvezdicama, zasladjene najlepsim ljubavnim igricama, namirisane ukusom vanile, cimta i cokolade, prosaputane najlepsim usnama i napisane izvezbanim prstima. Bila je to najlepsa muzika koju je cula. Najlepsi ples koji je ikada odigrala. Bio je to njen Tango na papiru.

Uh, kako je samo volela te reci. Volela je svako napisano pismo, svako ispisano slovo i radje ce umreti od ceznje nego od samoce, saputala je tiho da niko ne cuje. Verovala je u to, sve do onog trenutka, dok nije saznala istinu. E, tu je Lola prestala da govori. Lola je zanemela.
Ljubav se ne prica, ljubav se zivi.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Tetoviranje maštom

 

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

M.Antić

p.s*
poklanjam je svima sa srcem, iskrenoscu i dusom deteta…

Ne umem ja bez vas!

Da, da sada ce te se smejati i smejuljiti. To i zelim, jer se i ja se smeskam dok ovo pisem i necu vise nista reci do osim ovoga u naslovu, sto se moga pisanja ovde tice 🙂

Vozila sam juce autoputem. Voznja je bila duga i naporna.  Utoliko  vise sto sam malo spavala i imala neke stresne momente, kojima sam dozvolila da mi ukradu san, da me obeshrabre u mojim nastojanjima i da me poljuljaju, a rekla sam- nece vise, ne, nema mesta za njih u zivotu koji juri, ka kraju, ka nekoj tacki tamo u vasioni… „Jer svaka vecnost je kratka..“ M.A

Mozda kada bi znala da igram sah a posebno da povucem mat potez, mnogo drugacije bi izgledali ti neki momenti… no, dobro pa ima vremena naucicu … 🙂

Prvi septembar je, lep datum za jedan novi pocetak. Na Blogu, na poslu,na ulici, u zivotu uopsteno, slozice te se sa mnom da i nije bas datum toliko vazan, ni koji je dan, ali ima necega u tom broju jedan, zar ne? Svi mi zelimo biti broj jedan, pa makar samo podsvesno, bez da smo to ikada mozda i izgovorili. U pozitivnom smislu naravno.

Da, evo ja zelim biti broj jedan! Rekla sam glasno. U kojim sve disciplinama to cu vam otkriti u jednom od sledecih tekstova.

Nove price, novi- stari poznanici, neka nova mesta, novi gradovi i ulice u njima. Morska voda, sunce i pesak, jedan par i bespar.

Jedan stari asfaltni put koji krece tik pred mojom kucom i vodi krivudavo kroz grad koji je zasluzio da dobije „moj“ u naznaci grada – jesu delici iz prica koje su se slozile u mojoj glavi i nestrpljivo cekaju da kroz umetnost mojih prstiju i udaranja po tastaturi dobiju konacno svoje lice i oboje ove stranice dodatnim emocijama…

Ne umem bez vas…

„Ako ti jave: umro sam,ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto,kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim. “

Deo „besmrtne pesme“- Mika Antic

Odjava !

Nema kukanja, nema problema koji nisu neresivi!!!

I kako jedan prijatelj rece nema „kukumavcenja“, eto nema vise ni toga …

Bicu odsutna neko vreme. Koliko dugo ne znam! Verovatno ce te mi svi vi veoma brzo faliti. Nisam htela da zakljucam Blog. Uvek je bio otvoren za sve putnike namernike, za slucajne prolazniike za sve vas koji godinama vec citate moje tekstove i pruzate  mi veliku podrsku!

Svi koji budu hteli da me pronadju znace put…

Hvala vam na citanju, hvala vam na podrsci, svim konstruktivnim kritikama, dobrim vibracijama, divnim bojama, osmesima… Hvala Vam!!!!

Veliki pozdrav

i do nekog novog susreta

Sarah

16 dana…

… rekli su mi da su padale zvezde u  julu na zemlju. Tvoja je pala 16 dana pre moje u porodiliste u malom gradu na Tamisu, a moja je eto zakasnila i pala u porodiliste jednog grada na Jasenici…

Dve zvezde su bile rodjene u istom mesecu, iste godine. I zamisli trebalo nam je 16 godina da se sretnemo u jednom gradu na Savi…

Tri reke i dve zvezde. Plovimo vodenim tokovima i nebeskim svodovima sa jednog na drugi kraj Evrope. Izmedju nas su mnoge luke i mnogi zalivi. A kad nije bilo vodenih puteva bile smo mornari na suvom.

Ej, i nemoj sada da se smejes i da me podsecas na onaj camac na Tamisu i moju hrabrost… Dobro, posto znam da  neces izdrzati i da ces se smejati i kikotati sigurno par minuta, predlazem ti da veceras pogledas u zvezde i nemoj traziti ni jednu posebnu, sve ce imati osmeh na licu i zvonice zvoncicima … Srecan rodjendan, draga moja Crvenkapice!