Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Svileni sal na grudima kaldrme

Posmatram kako nastaju talasi i osecam da je leptir mahnuo  krilom iznad zelenog cveta. Da, preletanje tako lagane misli tera price da skliznu niz pletenice i ramena. Preko plicaka i vetra stignu do neslucenih dubina. Nemirno more cini da srce zastane na par sekundi vecnosti i poruka u boci se izgubi iz vida. Sve poruke su poznate dok se ne odmota papir, a onda … reci i slova se raspu po svim morima sveta i nenapisano postaje najtrazenije blago, jer ko moze ponovo sastaviti pricu kad se talasi poigraju sa njom!?!

Tad izbiju ratovi zbog lepe Helene, i lagane misli postaju teze. Beg je nemoguca misija. Nema povlacenja, nema predaje, samo rasiris jedra i pustis da svilu tvoje postelje, poput barke, saputanja bacaju dok se ne potrose. Bele zastave gube svrhu pred nevidljivim neprijateljem. Stojis na vetrometini trazeci petu strana sveta i solju toplog, prepoznatljivog dodira. Nadjes se uspred piratske bitke. Jedni se bore za Helenu, drugi za zivot, posmatraci tvrde da se svi bore za isto, ali istina nije uvek u oku nezainteresovanog lica. U celoj zbrci samo je nemirno more sigurno, i zastoji srca. Uprkos svima (i svemu), jos samo jedan galeb zna da pritekne u pomoc pri gradnji sklonista za grmljavine koje stizu i osecas da bez obzira koliko jake bile, bices na sigurnom, jer kamen prolazi kroz iglene usi kad pozelis i krpi puteve kojima nasa dusa hodi. Buketic poljskog cveca postaje svetionik koji nas usmeri do obale i vezuje nasu barku u najsigurniji cvor. Veze nas same za sebe.

by Shunja

za mirne luke i noci uz belo vino… 🙂

Ledeni zamak

Ove noci napravicu  zamak od ledenih kocki.
U dubini gradjevine bice kristalno jezero, sacinjeno od svih do sada isplakanih suza.
Neka budu sve na jednom mestu.
Negde pred zoru, poklonicu ti dvorac i kristalno jezero.
Bices njegov vlasnik duzinu jedne zime.
A kad se laste vrate i ti taman krenes  na put, neces imati teret. Neces imati ni grizu savesti. Celo savrsenstvo ce se pretvotiri u ledenu reku i oteci niz padinu.
Mozda neko zarobi male kristale dok se budu rasprstavali kamenom liticom i sacuva  ih u nekom satenskom dzaku.
Bar one kristale sto su bili suze radosnice.
Cemu smo se radovali?
Zaboravio si na svaku suzu radosnicu!
Ne, ja ti neverujem.  Znam da nije istina i znam da to najvise boli.
Nisam ljuta.
Pusti ih neka se prospu. Neka daju ledenoj reci boju, neka se voda pretvori u dugu sto posle kise nastaje.
Predajem ti kljuc. Ti imas dvorac i suze  u njemu.
Bisere ce pokupiti neko drugi.

*
tekst: Slavica Rankovic

Lazes me

…dokazacu ti da lazes! I nema veze koliko to trajalo! I kako te bre nije sramota?

Ali otkud ta potreba da se svaka aktivnost, svaki korak slaze. Zar nije jednostavnije reci istinu, pa ma kakva ona bila. Koliko snage kostaju lazi, koje se moraju dobro pripremiti i koliko se mora na sve misliti da bi sve bilo perfektno odradjeno.

Nikada necu razumeti. Nikada!

I kad mi kazu  da se ponekad mora „mutiti“, da bi se izbegli koflikti i da ne bi stalno dolazilo do svadja, ja poludim…. Ma da, kako da ne?

Onog trenutka kad me slazes ti me i ne postujes. Ili pravis od mene budalu, koja sve moze da proguta i da se pravi blesava. E pa nece da moze!

Jako dugo sam izigravala tu blesacu, doslo je vreme da vam kazem u oci da sam progledala, da me boli uvo za sve vas i da svaka moja odluka ima samo za MENE vaznost, a da se vise necu obazirati na misljenja drugih i savete tipa“ pa trebala bi ovako to da odradis“ , no way!!!

Oslobodila sam svoje srce. Konacno znam da mogu! Sve sile koje su vladale mojim krilima, mojim poskocima, mojim osmesima, jos nisu shvatile da se promena odigrala u mom srcu a ne na mom licu. Iznenadice se, jer je ta sila bila previse sigurna u sebe i svoje postupke i previse sigurna u moju dobrotu i postenje.

A kazem vam nije dobro biti uvek takav. A sta cu kad nisam umela ni htela drugacije.

Da mi neko kaze da nakon 20 godina poznanstva ne razume moj jezik? Da kaci kojekakve epitete za moje ime, NEDAM! Rasirila sam krila jer moram da zastitim dve mlade ptice.  Krila mi nikada necete saseci, letela sam i sa slomljenim i uspevala da preletim ponore.

Tako posto sam stavila ovaj deo na papir, popicu jos jednu kafu i odoh da setam po magli koja se spustila do zemlje.

Die Wahreit  auf die schliche kommen

LÜGEN,

täuschen und (ent-)tarnen.

Wir tun es aus Angst, Gier, Geltungssucht, Mitleid oder aus Freundschaft- bis zu 200-mal täglich lügt der Mensch. Gleichzeitig lässt uns die Sehnsucht nach Wahrheit ständig nach neuen Methoden suchen, um Lügner zu entlarven.

10 najcescih lazi:

1. Dobro sam

2. Lepo je sto te vidim

3. Nazvacu te

4. Moramo se ponovo videti

5. Stojim u koloni u guzvi

6. Propustio sam poziv- nije bilo mreze

7. Cek je u posti

8. Izgledas odlicno

9. Bio sam celi dan na konferenciji

10. Mi smo samo prijatelji

**Tekst je posvecen jednoj osobi primarno i jos nekim osobicama koje su umislile da su vazne i da mogu da diriguju tudjim zivotima. Opet je zavist umesala prste. Laz doprinela da neki nosevi prevazidju Pinokijev, a da neke suze kaplju sa iskrenih i neiskvarenih dusa. A za njih bih bosa kroz trnje!

*
tekst: Slavica Rankovic

Kad upadnes u zivi pesak

Mulj.

Izmedju ostalog pise o njemu Afroditta u svom poslednjem tekstu o lotosu. „Korijeni Lotosa su usadeni u mulj. Ali iz tog mulja, mracnog i oku nevidljivog mijesta, radja se jedan od najljepsih cvijetova, koji simbolicno izranja na povrsinu vode , ostavljajuci za sobom, dug i mukotrpan put svoje transformacije.“

Za razliku od mulja u zivom pesku nema korena lotusa.

Znate svi dobro kako to otprilike izgleda kada se upadne ili ste videli  bar na filmu. Retko kada covek izvuce zivu glavu.

Postoji razlika u jacini i dubini. Ako vas taj zivi pesak samo okruzuje a nije u centru vaseg kruga onda  je sansa da se spasite puno veca.

U nekim od tekstova sam spominjala da volim crveni pesak i zvuk zute loptice na njemu, ali da bi uzivala u zvuku tog malog zutog cupavog kruga moram da se izvucem iz zivog peska koji me je progutao i virim samo sa gornjom usnom iznad povrsine. Ovim se da naslutiti da nada ili bar mini delic te nade postoji da prezivim.

A nije da se nisam borila. Jesam! Recima, delima, stavovima, ljubavlju, paznjom, verom, podrskom, kolacima, tortama, cokoladnom kremom,sarmom, pogacama, pesmom, ponekad i nekim tanjirom i tiganjom. Nisam pokusavala sa drvenim ili metalnim maljem za meso, ali nije i da mi nije padao na pamet.

I tako zaglibih jos dublje. Noge su bile sve teze. Olovni pojas koji nose ronioci, mislim da je meni dodeljen bez da me neko prvo premeri. Mozda se samo podkrala greska, mozda je bila namera.

Spoj olova i zivog peska. Molim vas lepo, ima li lepse kombinacije za potop?

Virim  tako sa tom jednom gornjom usnom. Ni da se osmehnem. Ponekad  zatrepcem.O zamahu kose ni govora. Onda mi postane dosadno. Naculjim usi i opet cekam.

Zacujem korake i pomislim evo malo nade. Umesto nade istresu jos jedan dzak peska onako sa sjajem  u ocima, od koga se zaledi krv u venama. Ni lice ne stignem da zastitim rasirenim rukama, ni da zazmurim, vec suzama napravim jos vece blato.

Ah, kakav dobar mamac za morske pse. A oni se razmnozavaju neverovatnom brzinom.

Nakon mnogih bolnih krikova, jecaja i iskrenih decijih suza,praznjenja nosa i kijanja zacuo se nepoznat sum i pucketanje kroz vazduh. Blagi fijuk.

Bacenu udicu sam uhvatila u poslednjem zamahu. Moram je drzati jako. Rana je duboka u saci kojom sam je zgrabila, ali pokusavam da je zabacim daleko od mesta u kome tonem.

Kad podignem blatnjave trepavice svaki put ugledam mlado drvo lorbera. Samo da udicu dobacim do  njegovog korena.

*
tekst: Slavica Rankovic

24 godine – 24 sata

Uh, kako je samo dug dan kad je ispunjen radoscu, ljudima koji su tu da te pozdrave i daju ti osmeh. Dvadeset cetiri sata bez incidenta. Da li je tome doprineo sampanjac od ranog jutra ili samo ti osmesi i pozitivne misli ostace nerazjasnjeno. Ostace 24 sata za pamcenje. Pomesana radost sa dusom koja tako zeli srecu a ne moze da je oseti. Ne ume da je zgrabi. Nije ona kriva. Znam da nije. Radujem se svaki put kad uhvati bar samo jedan mali mig. Kad nasluti samo jedan pogled a on je drzi i neda joj da potone u dubinu. Drzi je na povrsini i ako je to samo i privemena reanimacija i ubrizgavanje kiseonika potrebnog da se oni mali delici pluca odrze u zivotu i pruduze nadu.

Jedan mali obican zivot. Zar je to previse?

Da!

Odzvanjalo je u njenoj glavi. Svake minute i sekunde. Zazmurila je i potisla odgovor duboko na dno. U kovceg spreman za takve odgovore. Okrenula bravu katanca na drugu stranu da kljuc ne pronadje put do nje u toj tami. Obukla najlepse farmerice, visoke pete, crnu kratku tuniku i oko vrata lanac sa dva kljuca.

Kisobran uzela u ruku, za svaki slucaj da joj nevreme praceno kisom ne pokvari vece i krenula da uziva nekoliko sati u drustvu pozitivnih ljudi.

Bujice vode koje su izvirale iz svakog gradskog sahta, posle nezapamcene oluje nisu uspele da im promene plan. Ploveci autom po ulicma grada kojeg vise ne prepoznaje stigla je na odredjeno mesto i sa osmehom ne otvarajuci vrata pozdravila drustvo a onda su svi skupa zaplovili kroz noc i stigli na pravu reku „Moravu“ J

Jedan mali „bip“ iz telefona oznacio je dolazak poruke. Brzo da ne remeti srecu zavirila je radoznalo i krenula da se smeje od iznenadjenja i neverovanja. Strane reci na srpskom broju telefona koji imaju samo neki odredjeni ljudi. Koliko je bilo potrebno strpljenja pronaci ovaj broj. Iznenadjenje je bilo perfektno i zurka je mogla da pocne.

****

Kruska izgleda prelepo, iako je povila grane pod teretom. Ne sumnjam da ce ukus zrelih krusaka biti izvrstan. Verujem da kad ljudi daju rec onda je i odrze, pa stoga mac na ramenu nece biti potreban. Znace da se sacuva sama i to bez incidenta… A mozda su ovo samo reci iz nekih pesama… 🙂

Ps

Crvenkapice

danas sam videla cestitku za rodjendan i znas koliko mi je drago sto si je ostavila na Sari. Velika je kao prica, koju bi mi sigurno napisala da si mogla da je ovde ostavis…

Takodje Ivanu, Breskvici, Dolly, Sanjaru i ostalima hvala na rodjendanskim cestitkama.

*
tekst: Slavica Rankovic

Sati, dani, godine…

…Verujem da se mnoge stvari u zivotu u svim njegovim  sferama desavaju iz nekog razloga.

Nisam zadovoljna svojim tekstovima i nisam zadovoljna jednim delom svog zivota. Trenutno ne mogu da pisem iako tuga i nezadovoljstvo preovladavaju, a kazu ljudi da se onda stvaraju najlepse pesme i price. Eto ja valjda nisam jedna od njih.

Doslo je prolece ali sa njim su se vratila secanja. Jos nekoliko dana sam ovde a onda moram da putujem. Videcu puno dragih ljudi mada razlog mog putovanja je opet vise tuzan. Hvala vam vec sada na lepim recima i podrsci koju znam da cu dobiti od svih vas. Ostajte mi zdravi i veseli do nekog sledeceg susreta. Mozda za par nedelja mozda i pre.

Veliki pozdrav za sve vas koji budete pokucali na vrata ove moje skromne kucice.

Vasa Sarah

Kad treba jaca i od sudbine

Jagode u snegu…  nastavak…


Rekla sam ti da verujem u tebe. Zar si ikada posumnjala u moje reci? Da li si ikada pomislila da to govorim samo reda radi?

Masa je opasna stvar. U masi se izgubimo i krenemo tamo kuda nas odvuce sila zemljine teze. Pokusali su to da urade i sa tobom. Znala sam da ne mogu. Jos uvek verujem u ljude. Jos uvek ima onih koji su iskreni i cene rad i sposobnost.

Ja znam sta se krije iza tvoje plave kose i zelenih ociju. Ja znam kako tvoje srce kuca. Ja znam da se ti uprpis i stanes, pa dahces kao Dzeki kad krene u lov. Sve ja to znam, ali i to si ti. I kad krenu takve stvari ja uvek kazem: „stani!“

Ti si nesto drugo. Ti si mala zvezda koja sija. Ni polarni medved ni velika kola, ti si mala ali vidljiva, za sve one koji zele da te vide. A vrednosti sijaju i isplivaju iz mase. A onda ti padnu oni na kolena o kojima si samo sanjala. Uberes za sebe samo najlepse jagode, napunis korpu i kazes hvala. Hvala sto ste verovali u mene. Hvala sto ste mi dali sansu da pokazem koliko vredim. Hvala vam.

A zaboravis na sve one sitne, male zlobne duse. Njih ce uvek biti. Bilo ih je uvek.

Ponekad se samo osmehni i pravi se da ih necujes. Imas pravo na to. Ti si moja zvezda. Ti si nasa zvezda. Moja i Ljubicina zvezda.

Sutra osmeh. Onaj tvoj najlepsi izvuci iz sanduka. Oduvaj prasinu i plesi. Plesi i za mene, plesi za nase zivote. Pusti neka te crveno vino inspirise i pogledi vode.

Znas da su nekako najsladje te prve sumske jagode posle snega…

*
tekst: Slavica Rankovic