Da li je ovo novi pocetak

ili samo jos jedan pokusaj? Ima jedno mesto, jedna stolica na kojoj sam godinama pisala i citala sve sto bi se pojavilo na Blogovima ljudi koje pratim. Nisam odavno vise ovde. Promenilo se mnogo toga, a kao i da nije. Evo me opet na tom mestu u mom kutku za pisanje. Jedan pokusaj ceka da bude zavrsen- Putopis iz zivota, jedna mlade zene, sad vise ne tako mlade, ceka strpljivo da se inspiracija vrati. Svratim povremeno u ovu moju tajnu kucicu, zavirim u neke prosle trenutke, neke davne inspiracije, prisetim se druzenja, ljudi na ovoj  i nekim drugim adresama i onda pozelim opet da pisem. Jos uvek verujem : „I belive in the magic and the authority of words!“
*

tekst: Slavica Rankovic

IMG_0574.JPGt

Srna

Šuškalo je šumsko lišće, pucketalo granje. Slapovi obližnje reke pojačavali su neobični huk jesenjeg toplog vetra.
Skrivena i ranjena u žbunu jesenje šume ležala je mlada srna. Boja njene dlake stapala se sa bojom liśća. Bila je dobro ušuškana i sakrivena od pogleda sa strane i da nema ove rane i krvi sto curi ne bi se bojala. Nikada je ne bi pronašli. Ovako ranjena bila je lak plen za sve grabljivice.
Drhtala je na vetru i tiho jecala.
Verovala je da rana nije duboka i da će zarasti. Mozda je lovci pronadju i spasu pre nego sto neki zalutali vuk oseti krv u vazduhu i udje joj u trag.
Bila je tiha. Načuljila bi povremno uši i osluškivala vetar i zvuke koje je donosio na ledjima osušenog lišća.
Bila je iscrpljena. Izgubila je dosta krvi. Bolela je hladnoca, bolela je žica zarivena u njenu vitku nogu. Zavukla je glavu pod opalo lišće i lizala ranu. Želela je da spere svu osušenu krv, da zatre svaki trag koji vodi do nje.
Noć se spuštala i šuma je postajala sve tamnija. Ugledala bi poneko oko kako zasija u mraku ali na sreću bili su to samo zečevi i neki drugi mali stanovnici šume. Svi su bili na oprezu. Bojali su se jedni drugih a u isto vreme čuvali jedni druge.

Strah, miris krvi, znoja, bojio je mirisom jesenju noć i pojačavao hladnoću.
Ležala je bespomoćno izložena divljini i tiho čekala zoru.

*
tekst: Slavica Rankovic

730 dana

Putuješ prostranim putevima. Menjaš gradove, prelaziš granice. Obilaziš oko mog grada kao kiša oko Kragujevca.
Čekam te.
Čekaću te i očekivati kao žedna trava kišu, kao mušmula rani mraz.

„Htela bih da te vide samnom i da te sakrijem u isto vreme.“ ( Kaya)
Htela bih…
Čekam te, jer znam da ćeš doći.

*
tekst: Slavica Rankovic

Mi

Radost i Sreća.

Ti si moj nevidljivi junak.
Ja sam tvoja želja.

Dva osmeha, a jedno mi.
Ukus crvenog vina i
Ljubav.
Senke u noći.
Ti i Ja.

Tvoja narukvica na mojoj ruci.
„Magnezit“ na tvojim grudima.
Sreća i Tuga.
Nas dvoje.

*
tekst: Slavica Rankovic