Srna

Šuškalo je šumsko lišće, pucketalo granje. Slapovi obližnje reke pojačavali su neobični huk jesenjeg toplog vetra.
Skrivena i ranjena u žbunu jesenje šume ležala je mlada srna. Boja njene dlake stapala se sa bojom liśća. Bila je dobro ušuškana i sakrivena od pogleda sa strane i da nema ove rane i krvi sto curi ne bi se bojala. Nikada je ne bi pronašli. Ovako ranjena bila je lak plen za sve grabljivice.
Drhtala je na vetru i tiho jecala.
Verovala je da rana nije duboka i da će zarasti. Mozda je lovci pronadju i spasu pre nego sto neki zalutali vuk oseti krv u vazduhu i udje joj u trag.
Bila je tiha. Načuljila bi povremno uši i osluškivala vetar i zvuke koje je donosio na ledjima osušenog lišća.
Bila je iscrpljena. Izgubila je dosta krvi. Bolela je hladnoca, bolela je žica zarivena u njenu vitku nogu. Zavukla je glavu pod opalo lišće i lizala ranu. Želela je da spere svu osušenu krv, da zatre svaki trag koji vodi do nje.
Noć se spuštala i šuma je postajala sve tamnija. Ugledala bi poneko oko kako zasija u mraku ali na sreću bili su to samo zečevi i neki drugi mali stanovnici šume. Svi su bili na oprezu. Bojali su se jedni drugih a u isto vreme čuvali jedni druge.

Strah, miris krvi, znoja, bojio je mirisom jesenju noć i pojačavao hladnoću.
Ležala je bespomoćno izložena divljini i tiho čekala zoru.

*
tekst: Slavica Rankovic

730 dana

Putuješ prostranim putevima. Menjaš gradove, prelaziš granice. Obilaziš oko mog grada kao kiša oko Kragujevca.
Čekam te.
Čekaću te i očekivati kao žedna trava kišu, kao mušmula rani mraz.

„Htela bih da te vide samnom i da te sakrijem u isto vreme.“ ( Kaya)
Htela bih…
Čekam te, jer znam da ćeš doći.

*
tekst: Slavica Rankovic

Mi

Radost i Sreća.

Ti si moj nevidljivi junak.
Ja sam tvoja želja.

Dva osmeha, a jedno mi.
Ukus crvenog vina i
Ljubav.
Senke u noći.
Ti i Ja.

Tvoja narukvica na mojoj ruci.
„Magnezit“ na tvojim grudima.
Sreća i Tuga.
Nas dvoje.

*
tekst: Slavica Rankovic

Čežnja

Samo se razdaljine u kilometrima smenjuju, sve osatlo ostaje isto.
Ti i dalje ne čujes otkucaje moga srca iako ono samo za tebe kuca.

*
tekst: Slavica Rankovic

Zbog tebe mi…

Novembra 4, 2012 godine ovaj moj blog proslavio je 5 godina svog postojanja.  Sam, tiho i bez ikakve pompe. Ostavila sam ga da se raduje bez mene.  Pet dugih, a tako kratkih godina druzimo se i  razmenjujemo reci blogo-prijatelji i ja.

Bio je i bili ste moja velika podrska u svim ovim godinama. Ma, dali ste mi snagu da prezivim u jednom jako teskom periodu zivota.

Verujem da nisam „zaboravila“ da pisem. Samo nekako jos nije doslo vreme za nove price.

 

.

Ne kucajte, Lana ne stanuje vise ovde…

Kuc, kuc, dopiralo je kroz slusalicu telefona praceno tihim smehom.
-Ne kucaj mi na slusalicu, ni vrata, ni danas, ni sutra, necu otvoriti, ne zelim igru- rekla je ozbiljnim glasom Lana, drzeci cvrsto slusalicu  u ruci i nastavila:
-ako mislis da ovo pomaze, varas se. Ti zelis mozda, samo da me nasmejes a za mene je ovo zavaravanje i igranje emocijama. Ja sam ti samo prijatelj, na tome ostaje i ne samo sada, tako ce biti sve dok smo zivi.
Ne zelim da budem gruba, ne teraj me na to. Jos ne umem. Moram  tek da naucim ali ako se osetim saterana u kavez, ako iza ledja osetim zid – vristacu! Hocu, veruj mi da hocu!
Lana je lagano spustila slusalicu i nastavila da radi. Pred njom je stajala hrpa papira i rok koji je morala da ispostuje.
Kroz prozor se cuo motor automobila, ustala je i pogledala, poznati auto je vec stajao u dvoristu njene firme. Znaci pojavice se svakog trenutka na vratima.
Da li je moguce da postoje ljudi koji ne razumeju sta govori? Da li je moguce da do njih ne dopiru njene reci? Da li je moguce da je ne uzimaju za ozbiljno?
Culo se kratko kucanje na vratima i iza njih je provirio on – smetam li, pitao je uctivo i cinilo joj se cak pomalo nelagodno.
O,bas dobro sto si tu, sada ces cuti sve- pomslila je Lana u sebi i pokazala mu da sedne.
Pazljivo je seo preko puta nje i zagledao se u njene tamne oci. Ona nije oborila pogled, vec  je odlucno gledala u njegove oci sa namerom da istraje i da ga natera da on prvi progovori
-Kucao sam – progovorio je uz vragolast osmeh.
– Da, cula sam -rekla je mirno Lana.
-Necu da pravim dramaturski uvod u pricu Lana, zelim da cujem sta se desava sa tobom? Znam da iza sebe imas tesko i bolno vreme, ali ako mislis da ces se spasiti tako sto mesecima ne izlazis iz kuce, tako sto samo pises i odlazis na posao, izbegavas ljude, izbegavas gradsku buku, ulice, ne jedes – rekao je pogledavsi je upitno i nastavio:
a i sta je trebalo da znaci ono od pre neki dan, kada si skoro dozivela srcani udar, na temperaturi od 40c, ti si kosila travu?  Nemoj mi reci da ti to nisi znala, ti koja si uvek pazljiva? – rekao je u jednm dahu vec zajapurenog lica i pomalo ljut.
Lana ga je posmatrala cuteci.
-Hajde progovori, ne gledaj me vise tim tvojim neduznim lepim ocima! Hoces da se ubijes? Hoces da lezis na intezvinoj nezi? To hoces, a?

Lana je i dalje cutala i mislila u sebi.
Zasto je ne ostavi na miru? Lepo mu je rekla da je neispavana i umorna. E, nece mu ni sada nista vise reci, mozda ce iznerviran njenom reakcijom otici.
Ustala je, uzela casu vode, pruzila je i njemu.

On je netremice gledao, videlo se da je ljut i  zabrinut a onda je povisenim glasom rekao:
-Lana, ako ne progovoris ove sekunde, okrenucu te naopacke i prodrmati ovde pred svima, jesi li me razumela? I krenuo je kao da zeli da je uhvati za ruku. Lana se trgla i stala pored prozora.

Verovala je da ce to i uraditi. Sta za njega predstavlja njenih sezdesetak kilograma?  Bolje da mozda nesto kaze.
-Mi smo prijatelji, vec mnogo godina. Zelim da tako ostane. Zahvalna sam ti na tome sto brines. Uvek nazoves i osetis kada mi je zaista tesko. Cenim to i trudim se da ti verujem, ali ne razumem uvek tvoje sale, ne razumem neke reci koje me ucine na trenutak nesigurnom, a ja mrzim da budem nesigurna. Ne teraj me da ti to jos grublje kazem. Ne zelim da te izgubim kao prijatelja. Mnogo toga smo prosli zajedno. Mnogo…
Lana je zastala na trenutak, popila gutljaj vode i nastavila:
– Ne podnosim ljude,njihova pitanja i komentare, trenutno ne mogu da se oduprem tom osecaju. Ne zelim da setam, da pricam, ne zelim!
Ti kazes da sam slaba, jesam! Slaba sam, sada u ovom trenutku. Tuzna, jesam i ne bezim od toga. Ne bezim od stvarnosti, ona je takva kakva je. Ja zelim samo da je svesno prebolim. Zelim svaku suzu svesno. Zelim ovu bol svesno, jer ako to sve budem potisla, ja nikad necu prestati da placem! Pola moga zivota je nestalo. Razumi me, molim te. Pola!
Ne znam da li neke stvari radim podsvesno, cini mi se da ne. Kosila sam travu, morala sam. Bilo je vruce, ali pomislila sam, brzo  cu biti gotova pa cu se na miru odmoriti. Nista se iza toga drugo ne krije! Umor je prevladao- zavrsila je skoro necujnim glasom.

Cutajuci je gledao u njene ruke koje su podrhtavale a glas  menjao tonalitet. Lana se trudila da ne zaplace, da zadrzi glas i da zavrsi pricu. Popila je jos malo vode i nastavila:
-Ako mi date jos malo vremena, mozda uspem da se zakacim na neki oblak ovde u prolazu, pokazala je prema nebu i osmehnula se.
Dodji, pogledaj ih kako promicu nebom noseni vetrom. Hajde pogledaj!
Mozda me jedan ponese kao nekada, mozda dodirnem dugu jednog dana, pusti me da sanjam o tome.
Pusti me da bar u masti dodirnem nepoznate i tajanstvene strane sebe… a kad to prodje, bicu ponovo ona „ja“ koja se smeje, ona ja, za kojom trcim jer mi je pobegla na jednom proplanku u noci boje mastila, nestala je te noci sa kapima kise nosena vetrom.
Treba mi vremena, ne znam koliko, ali osecam da mi treba- rekla je gledajuci i dalje prema oblacima.

Prekinuo je, pomalo iznerviran:
-Lana, prestani da mi pricas price. Molim te prestani! Te price su u tvojoj knjizi! Lana, molim te, pogledaj se. Hajde pogledaj se, iza tebe je ogledalo. Okreni se i reci mi sta vidis? Okreni se!- naredio je povisenim glasom.

Laganim okretom stajala je ispred velikog ogledala i posmatrala svoj odraz lica.
Ha, pa sta mi fali, malo sam bledja nego inace, ali… nista neobicno, pomislila je u sebi.

-Eto ispunila sam ti i tu zelju. Videla sam se u ogledalu a sada te molim- rekla je uz osmeh, da odes. Moram da radim. Sedela je vec pred hrpom papira i cekala da on ustane.

-Znas, neces se tako lako izvuci- osmehnuo se i nastavio dalje- dolazim veceras sa drustvom po tebe, idemo van. Sedecemo na jezeru, narucicu vetar da ti produva vijuge, smejacemo se kao nekada svi zajedno i nema sanse da ne otvoris vrata, procicu kroz njih… znas da sam madjionicar. Niko na ovom svetu nije vredan tvoje toliko velike tuge! Idem, ali vidimo se za nekoliko sati!
Zalupio je vratima i odjurio niz stepenice, cula je njegove cipele kako lupaju i odzvanjaju hodnikom.
Ostala je zatecena i nije stigla ni jednu rec da izgovori. Nema svrhe da se krije od prijatelja, oni ce je pronaci bez obzira gde bila a i ne moze tek tako da nestane sa posla.

Trebala je da bude radosna i zadovoljna jer ima njega i ima njih za prijatelje. Zar je vec proslo nekoliko meseci, razmisljala je na glas.
Imao je pravo, ona ne oseca glad, ni zedj, ni umor, ni sunce, ni kisu, ni hladnocu, ona je otupela za sve osecaje. Cak je primetila da i to malo hrane sto pojede nema ukusa. Cula su nestala. Zato i ne zeli da izadje van.
Zar je moguce da je uzgubila i ukus smeha, njenog najubojitijeg oruzja? Sve je postalo jednobojno i jednolicno. Zivot nije fer!
Nije mogla vise da radi, zatvorila je laptop, uzela tasnu i krenula prema kuci.
Bilo je vruce i sparno. Leto je bilo na izmaku, ucinilo joj se da je popodne vec prilicno mracno.
Krenula je duzim putem prema kuci. Iznenada je zelela da predje stari most. Koracala je lagano, bez zurbe. Nakon duge setnje bila je u svom domu. Zakljucace vrata, iskljuciti zvono i jednostavno reci: “ Lana vise ne stanuje ovde, molim vas ne kucajte …“

Tekst: Slavica Rankovic Francesevc