Svako od nas ima pravo na svoju bol

Zivotni virovi jedan za drugim dolaze i ostaju dovoljno dugo, da me uvuku svom silinom u vrtlog. Smenjuju se bistra i mutna voda. Razumevanje i ne razumevanje. Odmahujem glavom i cudim se silini nevidljivih ruku koje zele da me potope i zadrze pod vodom.
Oslobodila sam se jednog kruga ljudi i pomislila da ce snaga vira popustiti. Prevarila sam se. Naisli su drugi, mnogo bolje maskirani i presvuceni u kameleone.

Da li vredi uopste bezati? Kako se iscupati iz nepostenih ruku? Kako namirisati bas svaki put to nepostenje.
Prevarila sam se. Gde mi je moc zapazanja? Da li je moguce da sam zazmurila i pustila da neki principi budu pogazeni zbog tog treptaja. Da li na ovom svetu ima jos iskrenih ljudi koji i misle ono sto govore?
Ne zelim da verujem da je zivot sastavljen samo iz vrtloga i zivog peska.
Prevarila sam se jos jednom – to ne mogu da promenim ali promenicu sociva, mozda kroz zelenu boju ugledam i slamku spasa u mutnoj vodi koja je trenutno oko mene i preti da me udavi.
Boli.
Nepravda me boli. Za nju jos nisu pronasli lek.

Sto sam ja tebi…

„…Od srece do srece posrcem jako cesto
ma, evo ti moje mjesto pa voli uzalud
i sto si ti meni, Boze, treba mi svjeza nada
napada tuga sada jer shvatio sam sve…“

 

 

Ne, nije mi zao

… bio je to jedan od onih trenutaka koji i kada postanu samo daleka uspomena, ne mogu se zaboraviti- nas susret!
Znali smo da ces sa toplim danima i ti morati da odes. Zbog posla si menjao gradove, drzave.
Znali smo sve to, ali bilo je prekasno za oboje. Ljubav ne bira, ona se dogodi.
Znala sam da u sportu mozes dati maksimum samo do odredjenih godina; nismo hteli da odustanemo.
Gledam te na mnogim naslovnim stranama. Ti znas koliko sam ja na sve to ponosna.

Baka je rekla da ces se vratiti. Verujem njoj a verujem i u nas, jer drugačije u ovim danima bez tebe i nije moguce ziveti.

 

 

Jezerska noćna mora

Vruće je bilo poslednja dva dana u mom gradu. Pravo leto ili „Sahara medj’ Alpima“. Jedva „pregurasmo“! Pa se zato pitam kako je ljudima koji su u Balkan- Sahari vec mesecima. Navika je čudna stvar.
Da, ne dužim. „Goresmo“ juče tako i mi ceo dan i noć. Pred veče dobijem poziv da se isplovljava. Drugarica je položila za jedrenjak i zeli da proslavimo. Usput mi reče da ako nema vetra imamo motor. Dobro, dvoumila sam se jedno 60 sekundi i krenula u avanturu.
Jezero, mirno, toplo, pitomo, društvo odlično, muzika uh, prava jezerska… Povetarac piri, ma milina jedna.
Sve je išlo po planu do jedno 22h, posle toga sve što je moglo da ne ide po planu, išlo je. Naučila sam da čitam kordinate na karti, da vučem jedra, da u sekundi navučem spasilački prsluk i da izgovaram „oče nas“ u 6. brzini.
Zamalo se nismo nasukali, potopili i to na dubljem delu jezera. Imali smo jedra koja nisu slušala i motor koji je otkazao. Nisam ni znala kako je jeziva tišina noću na vodi. Mrak je crnji nego na kopnu.
Bilo je uzbudljivo i uzburkano. Kakva morska bolest niko je se setio nije, niti smo imali vremena da se razbolimo…
Nekako smo se vratili u luku, pomalo bledi i skoro isprebijanih ruku i nogu od jedara i uza. Nije falilo uzbudjenja, sve je bilo na nivou, samo ja više neću ići ako je moja drugarica kapetan ladje.

Taman sam se osušila i sela da odmorim, kad tačno u ponoć, tvoj poziv. Zovem nazad, ne javljaš se. Šta treba to da znači?
Da su se kazaljke poklopile i da misliš na mene?
Da ti je maca pojela jezik?
Da me voliš i ne možeš da živiš bez mene?
Da si totalno „odlepio“?
Da me moraš uskoro videti?
Da si pogrešio broj?
Zaokruži jedan od tačnih odgovora…
Previše talasa i vetra za jednu noć. Moja duša je vec preživela brodolom na suvom, preživece i taj jedan odgovor…:)
p.s
jos jedna zabeleška za moj dnevnik…

A zašto bi, ti bio drugačiji?

Želim ti, da ne možeš da žviš bez mene! Eto tako, iz inata.
Želim ti, da spoznaš šta je ljubav i ako je prepoznaš, i osetiš, da naučiš da stojiš uz nju i iza nje. Nemoj više da je kriješ! Nema veze, što to više neće biti naša

Niko, baš niko na ovom svetu ne može da živi bez ljubavi, zašto bi to mogao ti? I ti si samo čovek, zar ne?
Nema lepih reči za kraj, sve one bole. Pitanje je samo, da li ta bol nekada prestane?
Nauči da voliš. Ne trči, za nečim što ne postoji. Previše dugo se zavaravaš. Prepoznajem slične sebi. Pokušaću da to više, ne bude moja briga! Pitanje je samo- dokle će me ljubav prema tebi boleti ?
Ne želim da mi pišeš: „lepo je imati uspomene, trebamo biti sretni zbog toga sto smo imali.“
Shvati već jednom, ne želim ih vise. Pun mi ih je kofer, ispadaju kao stare stvari iz zavežljaja. Neću da prosjačim. Ne želim ih. Uzmi svoje uspomene, ponesi ih, i budi srećan sa njima …
„Imao si, nisi znao, kako sija dijamant.“