Čovek se uči dok je živ

Kada sam počela da pišem blog imala sam jedanaest godina manje, nego danas. Bilo mi je nekako puno lakše da pišem i objavljujem. Sada se sve nešto nećkam, te ovo nije dobro, te ovo je ovako, onako. Postala sam dosadna samoj sebi.

„Deset godina je prošlo kao tren „- u pesmi Tonija Montana potvrdjuju  brzinu prolaznosti i mog zivota u kome ima materijala za dve-tri knjige a ja se još uvek čudim, kako je taj trenutak proleteo.
Pre nekoliko dana prisustvovala sam rodjendanskoj proslavi na kojoj sam se srela sa ljudima koje poznajem nekih dvadesetak godina. Sa mnogima od njih sam se intezivno druzila.
Sada smo samo stranci.
Moje najduze prijateljstvo datira iz srednje škole, druzimo se uspešno vec 35 godina. Ostale prijatelje sam sticala i gubila u raznoraznim fazama zivota, prema prilikama ili neprilikama. Kako su se loše ili dobre stvari dešavale, tako su uvek uz mene ostajali ili odlazili pojedinci.
Jedan uzi krug ljudi bio je dugi niz godina uz mene.Na tom rodjendanu su i oni bili prisutni. Gledali smo se, nazdravljali zajedničkom prijatelju ali ja nikoga od njih nisam prepoznala.
Gde su nestali ljudi koje sam poznavala? Poznate ruke, oči, pokrete, osmehe su zamenile čudne gestikulacije i usiljeni osmesi. Nisam sigurna šta sam zapravo videla u tim očima? Njihov strah, nesigurnost, radoznalost, zluradost?
Odluka koju sam pre nekoliko godina donela, te večeri je dobila još jednu potvrdu da je moj postupak bio ispravan. Distancirala sam se i povukla iz dela društva bez svadja i skandala.
Moja kuća je do tada bila mesto za druzenje, uzivanje u dobroj hrani,vinu i muzici.

Nakon izvesnog vremena pojedini ljudi su počeli da se druze medjusobno i intezivno sa ljudima koje su upoznavali za mojim stolom i tako krece krug tracanja, ogovaranja, smicalica, pametovanja, ruznih reci- tako da je sve ono što je bilo lepo proteklih godina palo u vodu. Poslovica „preko hleba pogača“- je takodje i u ovoj prici dobila na značenju a pojedinci su dobili priliku da pokazu svoje pravo lice.

Stvari i usluge koje sam ja činila za njih, nikada nisam pominjala, isticala ili preuveličavala. Za mene su prijateljstva svetinja.

Ja sam se iz tog kruga- ruznih i zluradih pogleda distancirala. Sklonila sam se na vreme. Ne podnosim vise negativnu energiju iz ma kog ona smera dolazila. Moje vreme je preskupo da bih ga provodila sa ljudima bez duše i lica.
Pre deset godina su mi bile potrebne godine da se pomerim, odmaknem i kazem NE. Sada to uradim brzinom treptaja, eto i nečeg pozitivnog u pedesetim.

I na kraju, stvari se ne menjaju, ali se menja značenje koje mi njima pridajemo.

Und irgendwann ändern sich nicht die Dinge an sich, aber die Bedeutung, die wir ihnen geben.
Lebe jeden Augenblick.
Lache jeden Tag.
Liebe unendlich.

 

Tekst: Slavica Rankovic-Francesevic

Ne dolazi u obzir

Ne dolazi u obzir! Auf keinen Fall! Rekla sam opet sebi!

Zasto su ljudi bezobzirni?
Mozda zato, sto zele da sebe stave uvek u prvi plan. Da nagaze na svaki zulj na koji naidju, bez da preskoce ili da zaobidju. To je posebna vrsta, koja uziva u izazivanju bola kod drugih.  Zele po svaku cenu, da budu centar sveta. Da se istaknu! Da se probiju u prvi red. „Laktasi“ i svi oni koji bi da preko leseva stignu do cilja…

Sve ovo zvuci grozno. Ali nije u redu, ni kada se sklanjas i imas razumevanja za sve, a razumevanje za tebe nema niko. Ma ne niko, taj niko i nije vazan, vazan je onaj ko je tebi najvazniji.

Sita sam vise reci kao „ma nemoj sada, hajde pusti to, pa procice, pa sacekaj, pa nije jos vreme, pa ti si razumna, pa jos je rano, pa pametniji popusta… a-ha, jel’ ?“

I sta se onda dogodi?  Pa to, da ja, koja sam uvek obzirna i samim tim druga, izvucem deblji kraj… e, e, to, ne zelim vise. Ko misli o mom srcu, o mojim osecanjima? Naravno, samo ja.

Ne zelim vise da se sklanjam. Zelim da budem vidljiva, a ne transparentna, da prospustam svetlost i da joj dozvoljavam da se rasipa bez odredjenog cilja i usmerenog snopa…

Rekla sam da to vise ne zelim. Mmmmmmm  i eto jos ponekad mi se omakne i propustim priliku iz neke opet visoke osecajnosti.

I pitam se kuda to vodi? Opet u corsokak? Da, da u slepu ulicu ili slepo crevo tamo gde nema izlaza i gde se sakupe tako ta nezadovoljstva i onda kao i svako slepo crevo pod upalom preti da pukne i zarazi sve okolne organe u trbusnoj duplji, a tu negde iznad te trbusne maramice cuci i srce, koje prepozna sve to, pa i ono krene da poskakuje u nekom drugom brzem a kad-kad sporijem ritmu, pa dobijemo – Aritmiju.

OBZIR! Uzecu sve u obzir kad budem bistre glave razmatrala celu situaciju. Kad budem pokupila sve one komade, kamenih ploca koje su ispucale tokom zime. Bilo je mraza. Premalo sunca. Ali ja nisam kriva za vremenske nepogode. Ne,ne nisam! Tvrdim sa sigurnoscu, kao sto tvrdim sa sigurnoscu  da zelim samo da volim, i to je sve…. a kada volim, ne zelim da se obazirem, jer ja dobro znam sta radim.

E tako! Volela bih da i ti koji uvek imaju obzira prema drugima, imaju jednom obzira i prema meni, ako vredim, ako zasluzujem, a u to verujem. Tako da, ne dolazi u obzir bilo kakvo propustanje sansi a uvek ce biti i izartikulisano to, sto treba da se uzme u obzir.

Niko se naucen nije rodio – ucimo danima, mesecima, godinama, a nekada nam je potrebno mnooogo godina da savladamo samo jednu malu rec – obzir.

**Zaboravih da spomenem i jednu „podvrstu“ – to su oni koji pokusavaju, da ti nabiju obzir na nos -ti koji  govore sve te slatke reci, to kao „samo se strpi“, a u stvari zele samo jedno, da zastite sebe ili da kad odu, ostave iza sebe otvorena vrata, tako da mogu trkom da se vrate i prodju kroz njih – oni uvek misle na sebe i nikad ne zavrse u corsokaku…

„Pamet u glavu“- rekla bi moja Baka, nije uvek lako ali verujte mi izvodljivo!

*
tekst: Slavica Rankovic