Meka kao svila

Od svih reči izgovorenih i upućenih meni, najveću moć ima tvoja reč. Nije važno da li je ona savet, kompliment, kritika,važno je, da je tvoja.
Kad se nesretna jutrom probudim i tvoja reč me nespremnu sretne, ulepša mi dan.
Od te reči mi narastu krila.
Od nje se probudi moja uspavana duša. Zbog nje sam opet dobra vila.
I onda kad mi  tvoja rec, slomi srce na milion delova, ja i tada verujem da postoji svet gde beskrajna ljubav caruje.
Pružam ti ruke da me povedes tamo gde još nisam bila, mada znaš da nisam od juce i da sam mnogo toga prošla, zato ti kažem- čuvaj me. Ti si moj lek protiv tuge.

Pamtim sive oblake iznad moje glave, vrata koja žele da me zarobe, tvoj osmeh što kao princ na belom konju stiže, mačem okove seče i nosi me preko pustinja do prve oaze sreće.
Za tebe sam meka kao svila, jer ti si moj mir.
Tvoja reč – to si ti! Iskren, ozbiljan kada zatreba, suosećajan i pažljiv prema svima.
Jedna tvoja reč i ja ću biti tu!

 

Advertisements

Neka pršte varnice…

Grane drveće pognute od snega kao da ljube belinu na nekoj čarobnoj slici iz bajke. Zamrznute šare hladnoga umetnika na staklu prirode kraljevski uokviravaju pogled.

Deda hoda ispred mene, ponosno noseći Badnjak, pravi prtinu i svojim velikim stopalima probija smrznuti sneg. Za njim moje promrzle nožice probaju da uhvate korak. Moj mlađi brat nas je  nestrplivo čekao kod kuće.

“Gledaj”, kaže deda, „drvo je puklo, rascepilo se od mraza“, dok mi pokazuje njegovom širokom rukom. Čujem pucketanje grana i sneg koji gudi pod našim nogama kao melodija na pogrešnoj žici violine. Drzim se čvrsto za kraj promrzlog dedinog kaputa i žmirkam.

Vidim zaleđena napukla stabla, ali ne razumem kako su pukla. Ne želim da zapitkujem dalje, jer želim da što pre stignemo do toplog ognjišta.

Deda je o svemu pričao sa puno pažnje i ljubavi. Nikada mu nije bilo dosadno da objašnjava i da nas uči raznim običajima.

Po starosti sam ja drugo unuče. Ono najstarije, bilo je daleko preko okeana. Jednom mi je, sa puno tuge, rekao da je njegova velika želja da te večeri svo troje budemo uz njega. Na žalost, ni jednom mu se ta zelja nije ispunila. Još uvek ni nas troje nismo proveli Bozić zajedno iako je mnogo godina od tada prošlo.

Sa uzbuđenjem se dočekivao Badnji dan i Bozić. Nije u to vreme bilo ni toliko ružnih reči, niti ružnih dešavanja. Čini mi se kao da  je to bio neki drugi svet. Kao da ga danas više nema. Kao da su svi izumrli.

Tada nisam imala osećaj da moram da idem u crkvu, da moram da pevam i recitujem i na Svetog Savu, da moram da „molim“, da moram baš tamo da upalim sveću, da moram… nikada se ništa nije moralo, ništa nije bilo usiljeno. Sve je dolazilo samo po sebi i sa mnogo radosti.

Zapanjujuće smirenosti i neobične lepote bilo je u svakom dedinom koraku, priči, objašnjenju, radnji. Lepote koja je dolazila iz njegove čiste duše, naboranih jakih ruku. Iz njegovih plavih očiju koje me još uvek čuvaju i prate, iako već dugo nije sa nama.

Običaji se razlikuju od sela do sela, od grada do grada. U smiraj jednog zimskog dana badnje veče je dolazilo tiho. Mrak se spuštao na naše dvorište i kuće. Gasila su se svetla i dvorišni reflektori.

Bilo nas je osmoro. Okupljali smo se u kući pradede Aleksandra u kojoj je gorelo kandilo i nekoliko sveća, a bilo je i petrolejskih lampi. Struju smo naravno imali, ali sada znam zašto tada sijalice nisu bile upaljene. Svetlost sa kandila titrala je u uglu sobe i bila jedan od najlepših prizora za moje dečije oči. Kuća je sijala nekim čudnim sjajem. Prekrivači su bili od najlepšeg tkanja, jastučnice i stolnjaci belji nego inače. Sve je bilo skromno a istovremno tako bogato.

Trpeza je bila šarena, puna neodoljivih mirisa, ukusa, smeha i radosti. Mir, slobodu i ljubav sam na neki način mogla da definišem. Osećala sam i pripadnost i ponos.

Sve je  to bilo za našom trpezom postavljenom u krug, simbol našeg života. Sve je to tada bilo na licima mojih najdražih. Sve to što ja jos uvek tražim na nekim novim licima danas.

Malenim rukama, brat i ja, grlili smo našeg pradedu, igrali se sa bakama, recitovali po koji stih, valjali po podu, na težinjavom džaku napunjenom suvom slamom i cičali od radosti, nervirajuci pritom našeg lenjog mačka čupajuci ga i vukući za rep.

Onda bi zimska noć utonula u san. Usnuli, čekali smo da svane i da se Hristos rodi.

Ujutru na dan Božića, još u pidžami trčali bi ka vatri i gledali u crvene varnice, iskre zivota kako vrcaju na sve strane i za divno čudo ne peckaju. Smestili bi se udobno u velikom dedinom krilu i iščekivali da dobijemo gutljaj crvenog vina sa zrnom drena. Božičnje veselje je moglo da počne uz – da budete zdravi k’o dren! Svi smo bili na okupu, jedino bi se mačak sakrio da ga ne bi zadirkivali. Kao moje srce.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Budite zdravi kao dren!
Iskre života neka traju, neka se nove rađaju, neka vam donesu mir i sreću.