Da li je 9 moj srecan broj?

Pre godinu dana, devetog janura, dogodio se incident sa autom. Sigurnim, dobro opremljenim autom, otisla sam na skijanje a pri povratku se taj sigurni auto ugasio- izvrsio samoubistvo pred mojim ocima. Malo je falilo da i nas troje zavrsimo nase zivote u tom njegovom ludackom pokusaju.

Kotrljali smo se nekontrolisano dvoipotonasem niz krivudavi, strmi, ledeni, planinski put, bez mogucnosti da ga svojom snagom ili umom zaustavim.
Sve se odvijalo jako brzo i osim provalije nisam videla nista drugo. Snezni zaledjeni nanosi pored puta su bili jedina ograda i nasa poslednja sansa.

Najednom je usporio, bez da sam ja to mehanicki izazvala! Kao da su ga nevidljive ruke zadrzale, na samom kraju ledene litice pod snegom. Stao je prakticno sa jednom nogom u provaliji a ostale tri su ostale na zaledjenom putu. Dok se Auto klackao i ispustao strasne zvuke mi smo iskoristili te sekunde da se sklonimo na sigurno.
Sreca je bila na nasoj strani.

Toga dana, pocela je za nas nova godina. Godina u kojoj sam zahvalna sto smo svi na okopu i sto smo donekle zaboravili na taj incident u prirodi. Ostao je strah koji se neprimetno usunjao u moju podsvest i pokusava da komanduje mojim telom. Borim se, ali to nije ni malo laka borba.  Izbegavam strme planinske puteve, ali to je ovde gde ja zivim prakticno nemoguce. Moj grad se nalazi u podnozju austrijskih i svajcarskih Alpa.

Bio je to deveti januar.  Devet meseci posle tog dogadjaja, jedna druga devetka zaigrala  je na zvezdanom nebu. Zakacila je svoju zvezdu na moj nebeski striki i ulepsala ga svojim zvezdanim osmehom i zavodljivim glasom. Kao i sve zvezde padalice sletela je iznenada na moj dlan i nacrtala na njemu osmeh. Stavila je svoju saku preko moje i zarobila taj carobni osmeh izmedju nasih dlanova.
Ponekad  nam on pobegne na sat- dva ali se uvek vrati puno lepsi i vedriji nego sto je bio.
U dvoje je svaka borba puno laksa i ima neki drugaciji smisao.
Okruzena sam zvezdama koje u sebi nose broj devet i svetle kao zvezde severnjace  nedozvoljavajuci mi da se izgubim ni kad je nebo puno oblaka.

Tekst: Slavica Rankovic Francesevic

Advertisements