Jutros u ogledalu

Procitah  u novinama naslov „ceka me bolest, starost i smrt“ i tu zastadoh.
Pridrzala sam automatski  glavu jednom rukom  dok sam sirom otvorenih ociju, gledala u ta slova i pitala se sta mi ovo od ranog jutra treba.Obicno preskacem ovakve naslove i trudim se da me ne dodirnu, ali nekoliko minuta kasnije ipak rekoh to je to, staris Slavi, staris i neminovno je da te jedan od ova tri scenarija stigne, samo je pitanje koji ce prvi.
Ovo je odlican primer kako ne treba zapoceti dan!

Takodje, verujem da svako od nas ima svoju razradjenu taktiku i nacin na koji se nosi sa ovim temama. Kako godine teku tako se sa njima i mi priblizavamo nekom broju kada pocnemo o tome da razmisljamo ili bar na momenat uhvatimo sebe kako podvlacimo crtu jer se ipak ide prema nekom kraju. Brojimo godine do penzije, otplate kredita, decijeg skolovanja. Nasi roditelji odlaze na put bez povratka i krug se polako suzava. Valjda sam zato i zastala kod ovog naslova.

Procitala sam na tone saveta kako se treba boriti protiv negativnih misli i moram priznati ne uspeva mi bas sve, ali jedan od mojih najjacih aduta je kretanje. Po danu setam, trcim, vozim biciklo i to odlicno funkcionise ali“negativa“ najcesce napada nocu, pred spavanje ili u toku noci kad nam zora onako iznenada zakuca na vrata oko dva ili tri sata iza ponoci.
Svaki put kada se tako razbudim i zurim u plafon prebrojavajuci stada ovaca, ne bi li se ponovo uspavala, salete me sve poznate i nepoznate varijante „negative“ i tada mi je najteze.
Moje prijateljice se slazu u jednom da smo tu negde oko tog broja kad se prozivljeno, odradjeno i zaradjeno sabira i oduzima, ali smo slozne i u tome da borba za svaki novi srecan dan ne prestaje ma koliki broj bio.
Zato, kad stanem ispred ogledala obicno kazem sebi: idem da budem srecna, jer to zelim!
Da uzivam u svakom novom radnom danu. Da docekam sa osmehom iz skole moje pubertetlije i pruzim im razumevanje za sve njihove probleme, jer ko ce ih bolje razumeti nego majka.Iako to danasnje stanje puberteta se nikako ne moze porediti sa onim nasim stanjem iz tog vremena, kazu oni, a tu ce me najbolje razumeti svi oni koji kroz to trenutno prolaze paralelno sa „negativom“.
Muziku kombinujem sa pesacenjem,trcanjem, planinarenjem i tako dolazim do najsrecnijih momenata u jednom danu, jer nista ne cisti dusu kao koracanje kroz prirodu ili setnja pored vode. Borim se svakodnevno sa sobom i protiv sebe, protiv lenjosti, izgovora, odlaganja za sutra… Ucim se disciplini svakog dana i guram sebe u srecne momente. Zato vam preporucujem, setajte, budite u pokretu. Borite se protiv negativnih misli!
Pronadjite vase dragocene momente, budite egoisticni cuvajte ih samo za sebe.
Zivot ne mozemo da zaustavimo, ali puno toga mozemo da sprecimo ili odgodimo ako bas mora za duboku starost.
Dobro jutro ti u ogledalu. Biramo srecu!

Svi smo u istoj ulici

Smtr je konačna stvar. Nje se ne trebamo bojati, niti od nje strahovati. Ona se desi i gotovo, ali život, život je težak, nepredvidiv i ponekad toliko nepravedan da boli, da od njega sve boli i da ta bol ponekad samo utihne, kao kad drvo dogoreva na vatri a onda odjednom bukne vatra sa novim komadom drveta.

Volimo, ne volimo, radujemo se, ne radujemo, trčimo, padamo, ustajemo, plačemo, smejemo … Kao na filmu, smenjuju se scene i glumci u našem životu. Zavesa se podiže i spušta kao i prozorske roletne. Ponekad zaboravimo na njih, na plan, na sate i minute, otrčimo u pogrešnom smeru za nekom novom nadom, utrčimo u pogrešan autobus, obujemo pocepane čarape, obučemo naopako gaće, sve je to život, zar ne?

Umorila sam se. Možda zato što se tuga ne moze podeliti na dvoje. Možda i zato što se bol ne može namazati marmeladom od sljiva i pojesti sa vrucim palačinkama.
Probala sam danas da trčim za jednim bumbarom. Zumzao je neumorno oko moje glave dok sam sredjivala vrt. Baš me je razljutio i probala sam da ga stignem. I ma koliko on bio trom i sav onako okrugao i crn, nisam uspela da ga uhvatim. Jureći tako sam umalo pala preko komšijske ograde, bilo je ili on ili ja. Bumbar je sretno odleteo, ja sam radosno pozdravila komšiju Mishela i zavrsila priču.

Osećam se pomalo ispražnjeno. Mozda i ovo aprilsko vreme utiče na moja osećanja. Verujem da vam je poznat osecaj kada nemate ideja i kada vam je sve ravno do….Švajcarske… i dalje… da, baš tako, ne vidim trenutno ni alpe sa belim vrhovima tik ispred nosa, ali vidim moju prijatelejicu koja maše sa prozora preko puta i osmehuje mi se najradosnijim osmehom na svetu…
Zbog nje sam ustala, zbog nje sam napravila kafu i zbog nje sam izasla na klupu ispred kuce, da podelimo taj osmeh zajedno i nasmejemo se nasim zivotima onako u brk.
Šta bih ja bez nje? Moji prijatelji su ostali uz mene, oni ljudi koje nisu pokvarili evri i naslovnice sa raznoraznih casopisa.
A ti mali žuto-crni bumbaru, pripazi se i budi fin, jer eto mene opet, nemoj da me ljutiš…

Jedno veliko hvala mojim prijateljima! Iskrenim i odanim i u najtezim vremenima.